Zašto potiskujemo osećanja?

Potiskivanje emocija.

Osećanja su moćni saveznici u svakodnevnom životu. Pod uslovom da ih prihvatamo, razumemo i znamo kako sa njima.

Kada ih ne prihvatamo, ne razumemo i ne znamo šta sa njima- potiskujemo ih.

Guramo pod tepih. Pa ta gomila ispod tepiha vremenom naraste toliko da se svakodnevno saplićemo o nju, padamo i povređujemo se.

I još se pitamo zašto? Šta mi je?

Zašto se osećam tako prazno?

Stalno mi se spava i osećam umor.

Patim od nesanice.

Previše jedem, pijem, pušim…

Osećam napetost u mišićima.

Odgovor je najčešće- potiskivanje emocija.

Do hroničnog umora može doći i usled potiskivanja nekih osećanja. Naime, ako usvojimo shvatanje da su neka osećanja „negativna“, kao npr. ljutnja, onda ćemo se truditi da to osećanje potisnemo kada se pojavi, i na to potiskivanje ćemo utrošiti određenu količinu energije, koja će ostati zablokirana. Onda organizam za sledeće poslove nema na raspolaganju svu svoju energiju i potencijale i ulazi u njih osiromašen, postaje manje efikasan. Ako ovakvo stanje duže traje može doći i do pojave depresije. Rešenje za ovu vrstu hroničnog umora je svesnost o osećanjima. To znači osetiti telesne simptome osećanja, kao i biti svestan misli koje nam u datom trenutku padaju na pamet.
Danijela Stojanović

Zašto potiskujemo osećanja?

Odgovor je kratak i jednostavan. Potiskivanju emocija nas uče odmalena.

Osećanja potiskujemo zato što su nam zabranjena. Verujemo da ne smemo da ih osećamo i pokazujemo.

„Devojčice se ne ljute.“

„Dečaci ne plaču.“

„Dobre osobe ne osećaju zavist.“

Ako ste odrastali sa nekom od ovih poruka, a većina nas jeste, velika je verovatnoća da su vam neka ili sva osećanja „zabranjena“.

Ako su vas učili da su osećanja znak slabosti, daćete sve od sebe da ih ne osećate.

Problem sa osećanjima je što ne nestaju samo zato što se nama ne sviđaju.

Da, možemo da ih potisnemo i da ih nismo svesni, ali ona ostaju u nama i oduzimaju nam životnu energiju.

Nisu sva osećanja prijatna, ali sva su korisna.

Kada ih prihvatamo i razumemo.

Ako nam je nešto nepoznato normalno je da nas plaši i da želimo to da izbegnemo.

Osećanja su većini ljudi nepoznata. Nije ni čudo, ko nas je učio emocionalnoj pismenosti? U školi smo učili slova i brojeve. Polako, malo po malo, pa smo ih naučili. Sada znamo da čitamo, pišemo i računamo.

Učili smo i strane jezike pa ih sada razumemo, možemo da se sporazumevamo sa drugima koji govore nekim „stranim“ jezikom.

Engleski jezik smo skoro svi savladali, i pomaže nam da funkcionišemo u savremenom svetu.

Vešti smo u korišćenju računara i pametnih telefona.

A šta je sa osećanjima?

Emocionalna nepismenost značajno umanjuje kvalitet života.

“Kada smo emocionalno pismeni to znači da mi osećamo osećanja, da znamo koja su i koliko su snažna, kao i da znamo šta ih uzrokuje u nama i u drugima. Mi smo tada naučili kako, kada i gde da ih izrazimo i kontrolišemo. Znamo kako emocije utiču na druge i prihvatamo odgovornost za njihovo dejstvo.“
Klod Stajner, “Školovanje srca”

Još jedan razlog potiskivanja emocija može da bude to što su nam u određenom trenutku preplavljujuća i/ili nemamo nikakvu podršku da ih doživimo i proradimo. Potiskivanje tada ima zaštitnu funkciju i koristi nam sve dok ne ojačamo dovoljno da možemo da se suočimo sa njima (odjednom ili postepeno). Ovo posebno važi za bolne događaje u detinstvu ili traumatska iskustva.

Kada nemamo podršku u sebi ili okruženju, korisno je da privremeno potisnemo osećanja.

prevazi

Dugotrajno potiskivanje veće količine osećanja dovodi do toga da se osećamo obamrlo i kao da život nekako prolazi pored nas.

Selektivno potiskivanje na duže staze nije moguće.

Ako previše i predugo potiskujemo neprijatna osećanja, blokiramo i ona prijatna.

Kako isplakati neisplakane suze? Pročitajte ovde

Kako prestati sa potiskivanjem osećanja?

Da bismo prestali da potiskujemo osećanja, prvi korak je da svesno uvidimo da ih potiskujemo i da donesemo svesnu odluku da prestanemo da ih potiskujemo.

To je prvi i neophodan, ali nikako dovoljan korak.

Kao što smo slova i brojeve učili sporo i postepeno, tako se uči i jezik osećanja.

Sporo, postepeno, svaki dan po malo, učimo kako da prihvatamo i razumemo osećanja.

Ako već potiskujete osećanja, to je zato što vam je odmalena mnogo puta ponoovljena poruka- osećanja nisu ok, nemoj da ih osećaš.

Zato nemojte očekivati da ih prihvatite i razumete preko noći.

I nemojte se stideti i obeshrabrivati zato što tako sporo ide. Normalno je da ide sporo.

Veoma važan korak u prihvatanju osećanja je uviđanje da su sva osećanja dobra. „Pozitivna“ i „negativna“.

Češće bežimo od „negativnih“ i na taj način sami sebi podmećemo nogu. O tome sam detaljnije pisala u tekstovima Negativna vs neprijatna osećanja i „Negativne“ emocije su ključne za blagostanje

Čitanje o emocijama može da pomogne. Emocionalna inteligencija: 5 knjiga koje će vam pomoći da je povećate

Samostalan rad i razne vežbe takođe. 5 načina da povećate emocionalnu inteligenciju

Većini ljudi čitanje i samostalan rad nisu dovoljni, i to je u redu. Rad sa stručnjakom olakšava i ubrzava proces učenja.

Prihvatanje i razumevanje osećanja je jedna od tema na kojoj radim sa klijentima. Ako želite moju podršku u razvijanju emocionalne inteligencije, više informacija imate ovde