Jelena Pantić Psiholog i autorka knjige "Putovanje u središte srca". Više od 15 godina se bavim emocionalnom inteligencijom, pozitivnom psihologijom, psihologijom sreće i blagostanja i ljubavnim vezama.
Prvo ne znaš ni da postoje dok te ne stignu ( možda osnovna mana školstva ), onda saznaš da ih ima sijaset pa ne znaš di da ih svrstaš. Znatiželja te natera da ih analiziraš, al’ ne znaš da to nije zdravo činiti dok traju, pa se onako nestrpljiv iznova zbuniš. Onda ih pobrkaš pa se naljutiš na sebe, ono u stilu sad je sve ok, odakle ti pravo da budeš tužan, a ni nisi toliko tužan koliko si ljut. E, ako si dovoljno uporan naučiš i da ih raspoznaš, naučiš i da su sve, bilo prijatne ili neprijatne, prolazne i naravno ljudske. I tek kad sebi daš za pravo da se ljudski i nosiš sa njima bez obzira na tuđa mišljenja, onda si na dobrom putu da postaneš emocionalno inteligentan. Jes da traje , al’ vredi se potruditi 🙂 Ovo je neko moje iskustvo, a tebi fala i na ovom kao i na svim prošlim i budućim tekstovima. <3
Podržavajuć tekst. Ali, zašto, koliko god radimo na sebi i razumemo sve ove mehanizme, roditelji uvek mogu da nas vrate na početak svojim nepodržavanjem, u situacijama koje su nama važne? Npr. kada je u pitanju visoka senzitivnost koju oni vide kao prenemaganje i bežanje od odgovornosti. Razumem da nas ne mogu svi shvatiti i prihvatiti i nije mi to važno u ostalim interakcijama, ne osećam se loše kad su u pitanju svi ljudi. Zar je toliko značajna roditeljska podrška, čak iako mi, kao odrasli ljudi koji rade na sebi, znamo ko smo? Zašto se osećamo iznova odbačeno, iako smo na kognitivnom nivou svesni svega? Nadam se da nije konfuzno pitanje i da će nekome biti od koristi. Veliki pozdrav, Jelena!
Hvala Hajdi. Jasno mi je pitanje, ali odgovor bi zahtevao malo više pisanja. Najkraće, nekad ne možemo samostalno da prevaziđemo povrede iz odnosa sa roditeljima, rad sa dobrim psihoterapeutom pomaže u tome.
Hajdi
2017/01/29 at 16:20
Hvala na odgovoru. Važno je da uvek postoji način. 🙂
5 Comments
Prvo ne znaš ni da postoje dok te ne stignu ( možda osnovna mana školstva ), onda saznaš da ih ima sijaset pa ne znaš di da ih svrstaš. Znatiželja te natera da ih analiziraš, al’ ne znaš da to nije zdravo činiti dok traju, pa se onako nestrpljiv iznova zbuniš. Onda ih pobrkaš pa se naljutiš na sebe, ono u stilu sad je sve ok, odakle ti pravo da budeš tužan, a ni nisi toliko tužan koliko si ljut. E, ako si dovoljno uporan naučiš i da ih raspoznaš, naučiš i da su sve, bilo prijatne ili neprijatne, prolazne i naravno ljudske. I tek kad sebi daš za pravo da se ljudski i nosiš sa njima bez obzira na tuđa mišljenja, onda si na dobrom putu da postaneš emocionalno inteligentan. Jes da traje , al’ vredi se potruditi 🙂 Ovo je neko moje iskustvo, a tebi fala i na ovom kao i na svim prošlim i budućim tekstovima. <3
Hvala draga Marmi što si podelila svoje iskustvo ?
Podržavajuć tekst. Ali, zašto, koliko god radimo na sebi i razumemo sve ove mehanizme, roditelji uvek mogu da nas vrate na početak svojim nepodržavanjem, u situacijama koje su nama važne? Npr. kada je u pitanju visoka senzitivnost koju oni vide kao prenemaganje i bežanje od odgovornosti. Razumem da nas ne mogu svi shvatiti i prihvatiti i nije mi to važno u ostalim interakcijama, ne osećam se loše kad su u pitanju svi ljudi. Zar je toliko značajna roditeljska podrška, čak iako mi, kao odrasli ljudi koji rade na sebi, znamo ko smo? Zašto se osećamo iznova odbačeno, iako smo na kognitivnom nivou svesni svega? Nadam se da nije konfuzno pitanje i da će nekome biti od koristi. Veliki pozdrav, Jelena!
Hvala Hajdi.
Jasno mi je pitanje, ali odgovor bi zahtevao malo više pisanja. Najkraće, nekad ne možemo samostalno da prevaziđemo povrede iz odnosa sa roditeljima, rad sa dobrim psihoterapeutom pomaže u tome.
Hvala na odgovoru. Važno je da uvek postoji način. 🙂