5 načina da povećate emocionalnu inteligenciju

Prvo ne znaš ni da postoje dok te ne stignu ( možda osnovna mana školstva ), onda saznaš da ih ima sijaset pa ne znaš di da ih svrstaš. Znatiželja te natera da ih analiziraš, al’ ne znaš da to nije zdravo činiti dok traju, pa se onako nestrpljiv iznova zbuniš. Onda ih pobrkaš pa se naljutiš na sebe, ono u stilu sad je sve ok, odakle ti pravo da budeš tužan, a ni nisi toliko tužan koliko si ljut. E, ako si dovoljno uporan naučiš i da ih raspoznaš, naučiš i da su sve, bilo prijatne ili neprijatne, prolazne i naravno ljudske. I tek kad sebi daš za pravo da se ljudski i nosiš sa njima bez obzira na tuđa mišljenja, onda si na dobrom putu da postaneš emocionalno inteligentan. Jes da traje , al’ vredi se potruditi 🙂 Ovo je neko moje iskustvo, a tebi fala i na ovom kao i na svim prošlim i budućim tekstovima. <3

Podržavajuć tekst. Ali, zašto, koliko god radimo na sebi i razumemo sve ove mehanizme, roditelji uvek mogu da nas vrate na početak svojim nepodržavanjem, u situacijama koje su nama važne? Npr. kada je u pitanju visoka senzitivnost koju oni vide kao prenemaganje i bežanje od odgovornosti. Razumem da nas ne mogu svi shvatiti i prihvatiti i nije mi to važno u ostalim interakcijama, ne osećam se loše kad su u pitanju svi ljudi. Zar je toliko značajna roditeljska podrška, čak iako mi, kao odrasli ljudi koji rade na sebi, znamo ko smo? Zašto se osećamo iznova odbačeno, iako smo na kognitivnom nivou svesni svega? Nadam se da nije konfuzno pitanje i da će nekome biti od koristi. Veliki pozdrav, Jelena!