Uravnotežen i sređen život.
Znate ono kad poslažete sve kockice, sva polja usklađena, sve funkcioniše?
Ne znate?
Ne znam ni ja.
Naiđu takvi dani kad sve teče kao po loju, ali to su dani, da ne kažem trenuci.
Mnogo češće nam život postavlja prepreke i izazove. Kroz njih učimo i rastemo.
Savladamo jednu lekciju, položimo test, malo uživamo i onda stiže nova nepoznanica. Nova situacija koja od nas zahteva prilagođavanje i učenje.
Taman sredimo jednu oblast života, u drugoj nešto zaškripi. Sredimo i to, kad ono….u trećoj došlo do promena…
Dugo mi je cilj bio da sredim svoj život tako da sve lepo funkcioniše. Poslažem sve i uživam.
Onda sam malo sazrela.
I shvatila da je život neprekidno kretanje i da je promena jedina konstanta.
Nije to moja krivica, dokaz da nešto ne radim dobro ili da život nije na mojoj strani.
Život je život. Teče. Na nama je da odlučimo da li ćemo da se ljutimo što nije onako kako smo mi zamislili, ili da prihvatimo talase i možda naučimo da surfujemo.
Ideja o postizanju trajne ravnoteže u životu je lepa, ali, koliko je meni poznato, neostvariva u praksi. Očekivati za sebe takav život, trajno uravnotežen i bez talasa i oluja je siguran put u razočaranje.
Mnogo konstruktivniji pristup nudi nam Albert Ajnštajn koji kaže
Život je kao vožnja bicikla. Da biste održali ravnotežu morate da nastavite da se krećete.
Kretanje je jedini način da održavamo ravnotežu. Nema stajanja, bar ne dugotrajnog.
Voda kad dugo stoji postaje bara.
Tako i mi. Kad dugo stojimo na jednom mestu gubimo svežinu i polet.
Što duže sedimo i što manje se krećemo, sve više gubimo ravnotežu.
Vožnja bicikla je lepa metafora za održavanje ravnoteže u životu.
Ali, zašto se zadržati na metafori? Zašto ne uraditi to i bukvalno.
Volim da vozim bicikl iz više razloga.
Kretanje je dovoljno brzo da mi ne bude dosadno, a ipak dovoljno sporo da mogu da uživam u lepim prizorima oko mene.
Još jedan razlog što volim da vozim bicikl je to što je ideja da sedim i krećem se i rekreiram u isto vreme za mene fascinantna. Šta ćeš više od života? 😀
Volim taj osećaj mira koji imam dok se lagano krećem i lenjo okrećem pedale.
Svež vazduh koji nekako lepše, potpunije dišem dok vozim bicikl.
Volim i to što osećaj mira i zadovoljstva traje dugo nakon vožnje.
Znam neke ljude kojima je bicikl mnogo više od povremene rekreacije. Za njih je to prevozno sredstvo i način života.
Za mene je to za sada samo rekreacija. I, zahvaljujući Ajnštajnu, podsetnik da je jedini način da održavam ravnotežu- da se krećem.
Fizički, ali i psihički.
Podsetnik da budem otvorena za novo i drugačije.
Da promenu prihvatam kao sastavni deo života a ne kao dokaz da negde grešim.
Da je narušena ravnoteža samo pokazatelj da život teče svojim tokom, a da je moje da tražim način da ponovo uspostavim ravnotežu. Do sledećeg izazova. Ili životne lekcije.
Iz knjige „Lepe misli za lepe dane“
Ovaj tekst je deo projekta Coca-Cola Bloggers Network Adria
Gospodjo Jelena, iz vaseg poucnog teksta zakljucujem da je zivot surovi trening, namenjen da nas necemu nauci i ojaca. Medjutim, postavlja se pitanje zbog cega, odnosno koji je smisao svega toga? 🙂
Odgovorila sam na to pitanje u nekom od prethodnih komentara….Gete lepo kaže- smisao života je život sam.
Hvala Jelena.
Opet jos jedan odlican tekst u pravo vreme, bar za mene 🙂
Drago mi je 🙂
Postovana,JELENA PANTIĆ, vec podugo vreme pratim Tvoje tekstove i zelim da Te sa osobnom zadovoljstvom pozdravim. Meni se dopada svaki Tvoj tekst i licno ulazem sve od sebe da bih te pratila onoliko, koliko mi slobodno vreme dozvoljava. Divim se Tvojoj lakoci da budes sto bliza svima koji imaju neke, evo, da ne kazem, probleme, da svima posocis da i ljubav i sreca izvire iz dubine svakoga od nas.
Hvala Ti na Tvoje divne poruke kako biti srecan i kako postici vlastiti, unutrasni mir.Slazem se da Tvoji tektsovi osvajaju sarmom nesavrsenosti, snagom istine i ljubavi . Istinu sam oduvjek voljela, a ljubavi sam i te kako puna. Volim sebe, svoj zivot onakav kakav je, volim sve oko mene i zivo i divo … Citajuci Tvoje tekstove, prosto uzivam i zato zelim da Ti zahvalim. Tebi zelim sve najbolje i jos vise uspeha u zivotu. Pozdravljam Te i moje misljenje oko ravnoteze je bas ono koje kaze da sve ono koje nemozes
promeniti, prihvati samo i samo zbog sebe samoga. Tesko je odrzati ravnotezu, ali se uvek isplati!
Hvala 🙂
Pitala bih Vas mozda vise Filosofsko nego Psiholosko pitanje.Ako je smisao voznje „zivotnog Bicikla“ odrzati ravnotezu,koja je sustina ili krajnji cilj te voznje?
Ako na Bicikl-zivot gledamo kao na prevozno sredstvo od tacke A do tacke B,onda mu u ovom slucaju tacka B ,kao krajnji cilj dodje i kraj zivota-voznje! Odrzati ravnorezu da bi se do smrti doslo „uravnotezen“ i nije bas po mom ukusu!
Meni je najbolji i najinspirativniji odgovor na pitanje smisla života ona Geteova- „smisao života je život sam“
Ovaj tekst je dosao u pravo vreme 🙂 Hvala ti 🙂 Od malena imam taj stav da moram biti savrsena, nepogresiva (u domenu skolovanja najvise). Zvuci naporno to samo napisati, a tek ziveti. Menjam se, trudim se, jer zelim, znam da sam ovde da bih se menjala. I prosle godine, a I ove, uvek stanem (psihicki) I uplasim se pred ispitni rok, uplasim se greske tj.moguceg gresenja, I to me dovodi do bolesti koja prodje cim I ispitni rokovi prodju. Pokusavam da nadjem svoju ravnotezu, da prevazidjem ovu lekciju I ovo stanje uma I da budem gluva zaba 🙂 Bicikl dosta pomaze u razbistravanju misli 🙂 Pozdrav.
Drago mi je, i hvala za komentar 🙂 Veliki pozdrav
Jelena, hvala Vam na divnim tekstovima. Kad otvaram primljene mejlove, bez obzira koliko je novih i od koga su, uvek prvo otvorim Vas. Naravno, jer mi toliko ulepsate dan. Hvala puno jos jedanput.
Hvala i Vama Saša za ove lepe reči 🙂
Vozila sam amaterski bicikl(15-20 km dnevno) uživala u prizorima oko sebe .Tako sebe spasila od mnogo loših misli koje su me ubijale dok sam tugovala za sobom i svojom sudbinom .A onda sam skupila snage i vozeći svoj „bic“ donela najvažniju odluku u životu .Biću slobodna do kraja života ,svaki trenutak ,voleću sebe i biti zahvalna Bogu što mi je dao snagu da tako nešto osetim .Dogodilo se ,uspela sam .Ja sam neko ko peva dok vozi bicikl,ostane bez daha od prizora koje uz put i fotografiše.Pronašla osobu sličnu sebi i sada uživamo u vožnji ali u dvoje.
Divno Ljiljo 🙂
Ja cu malo bukvalnije da pristupim tekstu. Trenirao sam biciklizam, vozio po svakakvim terenima, po prirodi naravno, cak i po najstrmijim predelima gde nema prohodna putanja nego samo stene i kamenje. To zna da podigne adrenalin i da te ucini posebnim. Tada, gledajuci strme staze, klizavu i nestabilnu zemljisnu podlogu nisam se uopste plasio, to mi je prakticno bila svakodnevnica, ali sada se zamislim, pa pitam sebe „Da li si normalan? Ovde ni koze ne mogu da prodju!“ 😀 To je mladost kakvu svi treba da iskuse!
Danas se vise zabavljam hemijom i mnoge sam stvari naucio o (hemijskoj) ravnotezi. Jedna od glavnih je da je konstanta ravnoteze, nepromenljiva dok ne zapadne pod kriticnim uslovima kada se i ona sama promeni da bi odrzala balans, to mu dodje kao sudbina sistema. Dakle svaki covek ima svoju sudbinu, njegov je izbor da li ce pratiti ravnotezu ili ce u svom zivotu (sistemu) dovesti faktore koji mogu da mu promene sudbinu, nekad nabolje, nekad nagore. Moje pitanje za Vas je „Da li Vi mislite da je Ajnstajn znao sta je ravnoteza kada je ucestvovao u projektovanju atomske bombe koja je kasnije bacena na Hirosimu?“
Ne znam da li je Ajnštajn znao šta je ravnoteža, mislim da poruka teksta nema veze sa tim.
Za mene vožnja bicikla nije samo rekreacija on je moje prevozno sredstvo do posla skoro sedam meseci godišnje, tako 16 godina. Uživam u vožnji iako pedale ne okrećem polako, udišem vazduh posmatrajući prirodu, ljude, vozila… odmaram od svega ( vozim se skoro 12 km svaki dan ). Ponekad imam osećaj da me ta vožnja SPAŠAVA , LEČI, OPORAVLJA. POZZ…
Svaka čast!
Ja sam ranije procitala ovu Ajnstajnovu izjavu i mnogo mi se dopala. Tvoj sam fan. 🙂 Secam se da si i ti pisala o ovoj prici o zabicama u jednom od tvojih ranijih tekstova, super je prica. Sad sam procitala i da je knjiga gotova bas se radujem. Veliki pozdrav. 🙂
Hvala draga Lidija 🙂 Veliki pozdrav i tebi 🙂
Pitam ja tako s vremena na vreme svoj život , može l’ malo dosade za promenu , al’ dotični se ne da zbuniti i stalno priređuje nova iznenađenja. No kad malo porazmislim , bar nije dosadno.
Bicikl ne vozam , al’ ipak se (o)krećem 🙂
Bitno da se (o)krećemo moja draga Marmi 🙂
Jelena, nasmejali ste me voznjom bicikla i ORASPOLOZILI… Opet sam se setila svoje profesorke Razvojne (psihologije). Donese ona jedan dan poster, neke zabe skakucu, penju se na vrh planine. Vicu im ljudi okolo, necete uspeti, to je nemoguce… Odustane prva, posle 50 m druga kaze „Kad svi misle da je nemoguce, bolje da odustanem i ja„ i tako sve dok nije ostala 1 zaba koja je stigla na vrh. Kad su joj se obratili da joj cestitaju, ustanovili su da je zaba bila gluva… I okrene se nama profesorka i kaze: Poruka: „U zivotu treba biti gluva zaba„. Sad draga Jelena, pitam se, kako povezah zabu i bicikl – to je vec pitanje za psihologa… 🙂 (pretpostavljam kretanje – skakutanje ili voznja – nesto se krece – kretanje umesto stagnacije). Sve u svemu, decja masta radi svasta tako da cu ceo dan nositi neki blazen osmeh na licu – zamisljam gluvu zabu kako vozi bicikl na Adi ili naslov nove knjige: Dozivljaji gluve zabe ili mozda: Ajnstajn i njegov drugar zabac… Srdacno, Natasa 🙂
Draga Nataša, i vi ste mene nasmejali komentarom…čitam, čitam, i pitam se otkud sad žaba, i onda stiže vaše objašnjenje da objašnjenja nema….hvala za osmeh koji ste mi izmamili 🙂