Zašto pametni ljudi rade naporno a ne pametno?

„Trening samopouzdanja mi se svideo i svako veče odvojim bar par minuta, pred spavanje, da analiziram tri koraka i vežbe za povećanje samopouzdanja. Dosta mi je značilo i nastaviću da radim na sebi. Hvala.“

 


 

„Radi pametno, a ne naporno.“

Izreka koju sam odavno čula, odma’ mi je srce zatreperilo ali mi je trebalo baš baš mnogo vremena da je primenim u svom životu.

Mislila sam da su je svi čuli, ali ispostavilo se da nisu.

To je tema o kojoj često razgovaram. Što privatno, sa prijateljima i poznanicima, što profesionalno, na konsultacijama sa klijentima.

Kako vreme prolazi, sve mi je upadljiviji paradoks da pametni, baš baš pametni ljudi rade….pa… ne baš pametno….

Rade naporno, baš naporno. Imaju rezultate, nije da nemaju. Ali….nešto ne štima…

Premoreni su i ne uživaju u potpunosti u radu….iako mnogi od njih vole svoj posao i sami su ga izabrali.

Zašto (ne)svesno biramo da radimo naporno, iako to objektivno nije neophodno?

Pre nego što odgovorim na ovo pitanje, ispričaću vam moju priču o tome kako sam od „napornog“ rada došla do toga da radim pametno.

I budem efikasnija.

I zadovoljnija.

Volim da radim i volim svoj posao. I pametna sam.

Uz sve to sam birala da radim naporno iako nisam morala.

Uz računar sam provodila mnogo više vremena nego što je bilo neophodno.

Nekoliko puta dnevno sam išla u poštu iako je dovoljno bilo samo jednom.

Trebalo mi je skoro godinu dana da dozvolim sebi da ne idem u poštu nego da lepo pozovem kurira i da on lepo odnese knjige.

Ne, ja sam ih nosila. Nekoliko puta dnevno.

Iako vrlo dobro upoznata sa pravilima dobre organizacije i smanjenja stresa, zakazivala sam više obaveza nego što je neophodno i sve to nekako na knap.

I onda bih uveče bila baš, baš umorna.

umor

Što me nije sprečavalo da i tako umorna odgovaram na mejlove i poruke.

Mislim, baš je neophodno da u 23h odgovorim nekom ko je naručio knjigu. To ne može da čeka do sutra, taman posla, pa ovo je ozbiljno preduzeTJe!!!

I tako sam ja radila naporno sve dok se nisam premorila i dok mi nije dozlogrdilo.

Odmah da kažem, nije mi se dogodilo prosvetljenje posle kog sam se oslobodila loše navike „napornog rada“.

Ne. Trajao je taj proces dugo. I pravo da vam kažem, nije još skroz završen.

Dešava mi se da se vratim toj lošoj navici, ali sada to kraće traje i lakše se vratim novom, konstruktivnom načinu- pametnom radu.

Sve češće radim pametno, a sve ređe naporno.

Zašto mi je trebalo toliko mnogo vremena da se odviknem od „napornog rada“?

Iz istog razloga iz kog je to mnogima teško.

Pogrešna uverenja usađena odmalena.

„Lenjost je najgora bolest.“

„Rad je stvorio čoveka.“

„Nema hleba bez motike.“

Znam da nisam jedina koja oseća grižu savesti kada ne radi naporno.

To su uverenja koja nosimo od roditelja i predaka, uverenja koja se prenose s kolena na koleno.

uticaj predaka

Status koji sam nedavno napisala lepo ilustruje tu priču o štetnom uticaju verovanja koja automatski preuzimamo, bez preispitivanja.

Da li znate zašto se veruje da razbijeno ogledalo donosi 7 godina nesreće?
Nekada davno, kada su se ogledala tek pojavila bila su, razumljivo, izuzetno retka, skupa i dragocena.
U to vreme su bogati ljudi koji mogu sebi da priušte ogledalo imali sluškinje.
Kada bi se dogodilo da sluškinja razbije ogledalo, morala je 7 godina da radi bez plate, da nadoknadi štetu.
Otud verovanje da razbijeno ogledalo donosi 7 godina nesreće.
Nekada je to verovanje imalo smisla, bilo je istinito.
Danas više nema smisla.
Verovanje se održalo i neki ga se pridržavaju i pribojavaju.

Druga priča koju želim da vam ispričam je o tome kako je jedna žena kada se udala spremala štrudlu tako što je krajeve uvek sekla i skraćivala.
Tako je radila njena majka.
To je naučila njena ćerka pa je i ona tako počela.
U nekom trenutku su se zapitale zašto se krajevi štrudle uvek skraćuju pa su pitale baku.
„Zato što je tepsija koju sam imala bila kratka.“ glasio je njen odgovor.

Ponovo, nešto što je u određenoj situaciji imalo smisla, kada se ponavlja mehanički gubi smisao.

Manje više za ogledalo i štrudlu…problem je što se često pridržavamo nekih pravila i verovanja koja nam nanose štetu.
Nekada su imala smisla, sada više nemaju.

Nekada su imala smisla, sada više nemaju. 

To se odnosi i na naporan rad. Pre samo 100 godina naporan rad je imao smisla. Većina naših predaka su bili zemljoradnici.

Za zemljoradnike naporan rad, rano ustajanje, celodnevni angažman, fizički, ima smisla. Pogotovo je imao smisla dok nisu izmišljene poljoprivredne mašine.

I danas bavljenje zemljoradnjom znači naporan rad. Ali taj rad je smislen, potreban.

Ako ste zemljoradnik i ceo dan provedete na njivi to ima smisla.

Ako ste psiholog koji ima posećen blog, razrađenu poslovnu priču i mnogo već napisanog materijala, to nema smisla.

Eh…ali ni mi psiholozi nismo operisani od griže savesti i osećanja krivice. I mi se bakćemo da duboko usađenim uverenjima.

Uverenjima koja su nekada imala smisla ali danas jednostavno nemaju.

To je dakle bio prvi razlog zašto sam pametna kakva jesam i sa svim znanjima koja imam radila napornije nego što je potrebno…da ne kažem razlog što sam radila glupavo i na svoju štetu.

Drugi razlog je takođe čest među ljudima koji se bave intelektualnim i kreativnim poslovima.

Vrednujemo svoj rad prema tome koliko vremena i energije smo uložili, koliko smo se „naradili“ i poželjno je „namučili“, a ne prema tome šta to nešto što smo napravili donosi drugima, koju vrednost njima donosi.

Ovo drugo uverenje posebno muči nas koji volimo to što radimo, pa umesto da se mučimo mi uživamo i na neki način se igramo.

Tako se ja osećam dok pišem većinu tekstova. Uživam, lepo mi je, kao da se igram. Milina.

uzivanje

 

I baš zato mi je trebalo mnogo vremena i mnogo komentara čitalaca da počnem da vrednujem ovo što radim.

Ako neko pročita moj tekst ili status i dobije nešto korisno, to je vrednost.

Verujem da se niko od vas nije zapitao koliko dugo sam ja pisala neki tekst ili status i da li mi je bilo teško to da pišem.

Baš vas briga, naravno. I ne treba da vas je briga.

Zanima vas da li tu ima nešto korisno za vas. Naravno.

Samo je meni eto trebalo baš dosta vremena da to shvatim.

I još više vremena da to prihvatim.

I još više vremena da počnem da vrednujem svoj rad prema tome šta mi kažete da dobijate i da vam znači a ne prema tome koliko vremena mi je trebalo da napišem nešto.

Status o verovanju da razbijeno ogledalo donosi 7 godina nesreće se mnogima svideo i mnogi su mi pisali da im je koristio. Neki su dobili olakšanje a neki povod da preispitaju neka svoja uverenja. Malo li je 🙂

Napisala sam ga za manje od 10 minuta. Dok sam pila kafu. Posle dremke i slušanja muzike. Ququuuu….lenjivica nad lenjivicama…. 🙂

Kad se već ispovedam, ‘ajd nešto još gore da vam priznam…..tekst „Ko su ljudi sa sjajem u očima“, najčitaniji i najvoljeniji do sada, sa preko 70 000 pregleda, sam napisala za manje od 5 minuta….

Baš vas briga. Znam 🙂

Konačno znam!!!

I konačno sam dala sebi dozvolu da radim pametno a ne naporno.

Nadam se da će ovaj tekst sa sve „sramotnim“ primerima iz mog života bar nekog podstaći da preispita svoja uverenja i da počne da dozvoljava sebi da radi pametno.

Neki poslovi jesu objektivno naporni i to je ok.

ALI!

Nemojte sebi komplikovati život više nego što je neophodno.

Niko ne deli medalje za to.

Život će vam dati medalju ako ga živite pametno i ceneći sebe i svoje vreme.

Iz knjige „Lepe misli za lepe dane“

 


 

“Mislila sam da nije lako zavoleti sebe, da je to dugačak i neprijatan proces.
Uz ove divne vežbe mi rad na sebi izgleda kao igra. Radim ih već dva meseca, i definitivno ću ih zadržati kao naviku za ceo život.“

Jelena Pantić

Psiholog i autorka knjige "Putovanje u središte srca". Više od 15 godina se bavim emocionalnom inteligencijom, pozitivnom psihologijom, psihologijom sreće i blagostanja.

13 thoughts on “Zašto pametni ljudi rade naporno a ne pametno?”

  1. Draga Jelena,

    što se mene tiče ovo je telepatija! Upravo sam jutros, jureći da nešto završim, shvatila da ovako više ne ide, rekla sam šta radim ovo sebi i što sam se toliko natrpala, trčim, pa sam u nekom grču, pa sam sve organizovala tako da se uklapa u minut, nemam lufta, napeta sam, lupa mi srce… te mi je ovaj tekst došao kao šamar budali.
    Hvala ti, hvala ti, hvala ti.

    Odgovori
  2. Sad želim da vam ispričam priču koju ne znam gde sam i kad sam pročitala, ali je pamtim odmalena.
    „Jedan čovek je zamolio slikara da mu nacrta patku. Slikar je pristao, ali pošto ga nije bilo da donose sliku čovek je otišao kod slikara. Slikar je nacrtao sliku za par minuta ali tako lepo da je čovek bio oduševljen. Upitao je slikara zašto mu nije ranije nacrtao sliku patke kad je sad već tako lepo, lako i brzo nacrtao. Slikar je otvorio vrata od druge sobe u kojoj se na sve strane nalazilo puno crteža i slika patke, ali loše nacrtanih. Slikar je tada rekao da je on prethodnih godinu dana svaki dan učio da slika patku.“
    Po meni, naravoučenije ove priče jeste da se svaki uporan i naporan rad jednoga dana isplati i da ste vi upravo stekli to saznanje time što ste uneli promenu u način svoga razmišljanja, a i to što ste vi jedan tako dobar i uspešan tekst napisali za pet minuta neumanjuje njegovu vrednost i poučnost jer iza njega stoje godine rada i učenja koje ste stekli u školi, na fakultetu i u tako predanom radu sa drugima kao profesor, psiholog, pisac…
    Hvala Vam što se dotičete svih tema koje život znače.

    Odgovori
  3. A možda je sada jednostavno zima i Vi ste mrav koji „jede“ plodove dosadašnjeg napornog rada? Teško mi je zamisliti da bi netko tko se nikada nije trudio i radio na tome, recimo mlada osoba od 18 godina(neka bude i 25) sa završenom školom, napisao tekst sa 70000 pogleda u 5 minuta…
    Nije da želim provocirati, samo volim sagledati stvari iz vise uglova 🙂 (a ne bi imala ništa protiv ni da me netko kao mladu osobu uvjeri da bez obzira na iskustvo ne moram naporno raditi i mogu početi sa time sada odmah! 😀 )

    Odgovori
    • Iskra naporan rad je nekad neophodan, to nije sporno 🙂
      U ovom tekstu sam pisala o nama koji ponekad prenaporno radimo iako to nije neophodno, zbog pogrešnih uverenja.
      Stoji to da tekst napišem za 5 minuta zato što sam prethodnih 15 godina učila i radila…i još uvek učim i radim.
      Sećam se godina kada sam intenzivno išla na edukacije, po raznim vremenskim prilikama i neprilikama, skoro svaki vikend…to je tada imalo smisla i iako jeste bilo naporno nije bilo mučenje….motivacija je bila adekvatna.
      Nadam se da sam razjasnila 🙂

      Odgovori
    • Oprostite što upadam ali kao mlada osoba imam problem da prihvatim ideju da je trud ključan za uspeh. Čini mi se da trud nije jedini pa čak ni presudni faktor za uspeh (u bilo čemu). Sve češće mi izgleda da je trud zapravo naš emocionalni odgovor na rad.
      Da se vratim na početak, mnogo puta se trudimo i poruke koje primamo ceo život je da je sve do nas, da je uspeh samo posledica truda a to naprosto nije istina. Štaviše, takve poruke su izvor nikad veće anksioznosti tog istog mladog sveta o kom Vi i ja pričamo. Trud je samo jedan od mnogobrojnih faktora od kojih jedan dobar deo mi apsolutno ne kontrolišemo. I onda, kada se trudite, dajete sve od sebe a rezultati izostaju, bombardovani porukama o „trud = uspeh“ ili „sami smo kovači svoje sreće“ i medijski zatrpani brojnim pričama uspešnih, počnemo da mislimo da sa nama nešto nije u redu.
      Pozdrav i hvala na tekstovima koji usmeravaju umove u oblikovanju.

      Odgovori
  4. Draga Jelo, ja evo dodjoh samo da pokusam da ti razbijem jos jedno uverenje. 🙂 Odgovorno tvrdim da ima i ljudi (ili barem jedan ljud, nadam se da je dovoljno za razbijanje uverenja, ne?) koji s vremena na vreme citajuci tekstove sa kojima se poistovete ili lada se malo izmaknu od njega i sagledaju sta sve radis, postave sebi pitanje koliko ti je vremena trebalo da napises pojedine tekstove, pogotovu one koji iziskuju ogoljavanje sebe. Koliko ti je tesko bilo da to uradis pred sirim auditorijumom i kako si se na kraju svega osetila. I odakle, zeno lafice, crpis svu nepokolebljivu snagu. <3 malo odvukoh izvan konteksta, osetila sam potrebu da ovo napisem, nemoj zameriti <3

    Odgovori
  5. Draga Jelena,

    Hvala ti puno na ovom divnom i inspirativnom tekstu.

    Pratim te već neko vreme i smatram tvoje tekstove veoma korisnim za svakodnevicu i poboljšanje života. Ima ih naravno još mnogo koji su sjajni, ali evo sad sam odlučila da ostavim komentar oduševljena kako se često pronađem u onome što pišeš!

    Veliki pozdrav!

    Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *