Ljubi (sebe), ljubi, al` glavu ne gubi

 


 

Slušaj svoje srce, ono zna šta je dobro za tebe.

Lepo zvuči.

Bilo bi još lepše da je tako jednostavno kao što zvuči.

Imam dilemu, pitam srce, ono mi kaže i problem rešen.

Na primer, pitam moje srce šta mi se sad radi.

Moje srce kaže- sad bih da se lepo ušuškam i čitam knjigu. Ili da odem u neki kafić i sedim sa prijateljima. Ili, još bolje, restoran neki. Mislim, kad smo već tu i lepo se družimo, da nešto i prezalogajimo. Oooooo, kako volim da jedem svašta nešto lepo i ukusno. Mogu i da budem na Fejsbuku. Na profilu imam mnogo zanimljivih ljudi i uvek se nađe nešto zanimljivo za čitanje, ili neko zanimljiv za razgovor i druženje.

Sve ovo je lepo, nemam nikakve zamerke. Zna moje srce šta valja. Uglavnom.

Pitam ja tako ponekad moje srce- a šta misliš o tome da odemo u šetnju? Ili možda na trčanje? Šta kažeš?

Moje srce, iskreno i najiskrenije kaže- neeeeeeeeeeeee.

Ne volim to. Dosadno je. Mrrrrrzi me.

I sad sam u dilemi. Da li da poslušam svoje srce, radim ono što želim i ne radim ono što ne želim?

Mogu, niko mi ne brani. Ali, postoje posledice.

Posledice u vidu manje vitkog tela (o kako se lepo izražavam!) i, što mi još više smeta, posledice u vidu lošijeg raspoloženja.

Kad kažemo srce, možemo da mislimo na onaj mudri deo nas koji zna šta je dobro za nas a šta nije. A možemo da mislimo i na unutrašnje dete, deo nas koji nikad ne odraste i zauvek ostaje deo nas.

Mislim da je u dilemi koju sam navela jasno koji deo mog bića se oglasio nakon pitanja o šetnji ili trčanju.

Unutrašnje dete, naravno.

Kad bih slušala to unutrašnje dete i vodila se njegovim željama, introvertna i intelektualna kakva jesam, verovatno nikad ne bih izašla iz stana. Naručivala bih hranu i knjige i živela srećno i zadovoljno. Eh kad bi moglo tako….šteta što ne može.

Ako ljubav prema sebi shvatimo kao udovoljavanje svakoj svojoj želji, u opasnosti smo da od sebe napravimo razmaženo dete.

A razmažena deca nisu srećna. Zapravo, veoma su nesrećna. Ona su navikla da je uvek sve po njihovom, i teško im pada bilo šta što im nije po volji. Teško podnose frustracije, neuspehe i odlaganje zadovoljstva. Nisu istrajna, a istrajnost je ključ svakog kvalitetnog i trajnog uspeha.

Isto se događa i kada kao odrasli radimo samo ono što nam se radi, i ne radimo ništa što nam se ne radi. Postajemo nezadovoljni i neuspešni.

Nisam sigurna da ću ja ikada biti atletski tip. Neko ko bi samo da se kreće i ide negde. Verovatno ću uvek morati da vodim unutrašnje dijaloge i pregovore.

Deo mene koji neeeeeće da se pomeri i deo mene koji zna šta je na duže staze dobro za mene.

Odustala sam od toga da čekam da mi se pojavi „unutrašnji impuls“ ili „autentična želja“ da odem na trčanje.

A znam koliko mi prija, koliko se bolje osećam i koliko bolje izgledam kad redovno trčim ili bar brzo hodam.

Kad postanem neraspoložena bez nekog objektivnog razloga, za mene je to znak da sam ponovo upala u naviku previše sedenja i premalo kretanja.

Šta radim u takvim situacijama? Izvedem lepo svoje neraspoloženje u šetnju i svaki, ali svaki put ga izgubim usput!

Vratim se kući dobro raspoložena, inspirisana i čudom se čudim gde nestadoše sve moje brige i teške misli.

Nije ovo moj izum. Mnogi mudri ljudi su to spoznali pre mene.

Gabriel Rot je to rekla kratko i jasno:

„Najlakši način da umirite um je da pokrenete telo.“

Lepo mi je sad dok ovo pišem. Baš uživam. Još malo će vreme da krenem na čas joge.

Kao i obično- ne ide mi se. Radije bih ostala kod kuće da čitam ili se družim na Fejsbuku.

I kao i obično, neću poslušati svoje srce. Prošetaću, vežbaću jogu i prošetaću ponovo do kuće.

Zato što se svaki put vratim bolje raspoložena nego što sam otišla. I svaki put negde usput izgubim deo briga i neraspoloženja.

Ovaj tekst je deo projekta Coca-Cola Bloggers Network Adria

 

Foto: Selma90

 


 

“Mislila sam da nije lako zavoleti sebe, da je to dugačak i neprijatan proces.
Uz ove divne vežbe mi rad na sebi izgleda kao igra. Radim ih već dva meseca, i definitivno ću ih zadržati kao naviku za ceo život.“

Jelena Pantić

Psiholog i autorka knjige "Putovanje u središte srca". Više od 15 godina se bavim emocionalnom inteligencijom, pozitivnom psihologijom, psihologijom sreće i blagostanja.

13 thoughts on “Ljubi (sebe), ljubi, al` glavu ne gubi”

  1. Draga Jelena,
    Vrlo jednostavno napravljena razlika uzmedju slusati srce i biti disciplinovan ( u ovom slucaju za dobro zdravog tela sto implicira zdrav duh u najvecem broju slucajeva) Tvoja prica jasno ukazuje na istinu da slusati srce nekad nije dobar izbor jer smo ga pogresno protumacili-subjektivno … u slucaju tvoje price iz nesvesne lenjosti – nedovoljno volje… u slucaju izbora partnera, ostanka ili ne ostanka u nekoj ljubavnoj vezi… takodje… (volja po meni osnovni uzrok „lenjosti“ koju svi cesto pripisujemo srcu…kao i objektivnost koju cesto izostavimo kada „poslusamo“ srce… )
    Hvala na sjajnom tekstu,
    Veliki pozdrav! <3

    Odgovori
  2. Jelena, još jedan u nizu odličnih tekstova! Hvala što na jednostavan način dotakneš suštinu i mislim da se mnogi od nas pronalazimo u tvojim tekstovima. Veliki pozdrav! Lj

    Odgovori
    • Hvala Lidija 🙂 Da, trčanje je posebno dobra priča, ali ja se još uvek samo kanim…A definitivno je bolje išta nego ništa u ovom slučaju, tako da ja šetam i jogiram se 🙂

      Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *