„Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari“- moje iskustvo

„Trening samopouzdanja mi se svideo i svako veče odvojim bar par minuta, pred spavanje, da analiziram tri koraka i vežbe za povećanje samopouzdanja. Dosta mi je značilo i nastaviću da radim na sebi. Hvala.“

 


 

„Pazi šta želiš, možda  ti se i ostvari.“

Heh…lako ću ja kad se ostvari.

Na primer, moje želje da:

radim posao koji volim,

-budem sama svoj gazda,

-objavim knjigu,

-sama pravim raspored i nikom ne polažem račune,

-radim kad hoću i koliko hoću,

-biram da sarađujem s kim hoću.

Dugo sam radila na tome i konačno ostvarila sve te želje. Milina!

Proleće ove godine su obeležila mnoga lepa dešavanja i sva ta lepa dešavanja su krunisana promocijom moje prve knjige „Putovanje u središte srca“.

promocija tekst

Dva dana nakon promocije sam odletela na more, u Budvu. To je bio moj poklon sebi za veliki uspeh i ispunjenje želje. Opet, milina! Pa može li lepše i bolje?

Iznenadila me je tuga koju sam osetila kada sam na aerodromu u Tivtu išla prema carinskoj kontroli. Jasno mi je bilo odakle ta tuga. Sama idem na more. Kod prijateljice, ali ipak…volela bih da sam na more otišla sa nekim posebnim mojim.

Ljubavni deo mog života je već neko vreme prazan. Bila sam povređena, trebalo mi je vreme da zacelim rane i budem ponovo spremna da volim, verujem i pripadam.

Nisam primećivala tu prazninu dok sam pripremala knjigu za objavljivanje.

Toliko posla je bilo, oko knjige, oko bloga, oko klijenata…Uživala sam u svemu tome, volim svoj posao, volim da ostvarujem svoje snove.

Samo sam se izgleda malo zanela i zapostavila jedne snove, ljubavne, zbog nekih drugih, poslovnih.

I tako, bila sam na moru, lepo mi je bilo. Odmarala sam malo, išla na plažu, sunčala se i plivala. Videla se sa nekim čitaocima koji su želeli da kupe knjigu, gostovala na Radiju Crne Gore. Sve to vreme redovno vodila stranicu na Fb, odgovarala na mejlove, čak sam imala i jedan skajp susret sa klijentkinjom.

Divno, posao i uživanje.

more

Vratila sam se s mora, bila na seminaru dva dana i sutradan otputovala za Banjaluku. Na promociju knjige.

Lepo je bilo, prijatno, toplo, opušteno. Na promociji su uglavnom bili ljudi koji prate moj rad i bio je jak taj osećaj da se nekako već znamo. Lepo je to i uživala sam.

Pazi sta zelis mozda ti se i ostvari

E, kad sam se vratila iz Banjaluke stigao me je umor, tačnije premor. Nisam mogla u potpunosti da uživam u svemu lepom što se dešavalo oko knjige i uopšte na poslovnom planu. Sve to mi je postalo nekako manje bitno. I krivo mi je bilo što ne mogu u poptunosti da uživam.

Loša strana posla koji volimo je to što se lako izgubi granica između posla i slobodnog vremena. Ja sve ovo doživljavam na neki način kao igranje. Ozbiljno i profesionalno pristupam i pisanju i radu sa klijentima, ali sve vreme imam osećaj da se igram i zabavljam.

Još samo ovo da napišem, još samo na ovaj mejl da odgovorim, još samo ovo da postavim na Fb…i tako se zaigram da zaboravim na neke druge oblasti života.

Odmor.

Slobodno vreme.

Rekreaciju.

Ljubavni život.

Koliko god mi umor i nezadovoljstvo koji su me stigli nisu prijatni, zahvalna sam im što su mi signalizirali da grešim. Zahvalna sam im što su me zaustavili i naterali da se zagledam u sebe, preispitam i napravim neke promene u životu.

Previše energije sam ulagala u jedno životno polje, i to se odrazilo na ostala.

Posao je važan deo života, ali ne može da nadoknadi zadovoljstvo u drugim oblastima. I dobro je što je tako. Dobro je i podsetiti se toga s vremena na vreme.

Nemoguće je postići trajnu ravnotežu u životu, jednom zauvek poslagati sve kockice i ploviti po mirnom moru.

Ali, moguće je, i potrebno, voditi računa i truditi se da koliko toliko održavamo  ravnotežu. Važno je preispitivati sebe i svoj život, i slušati signale koje nam telo i duša šalju. Signale da jesmo ili nismo u ravnoteži.

U knjizi „Rođeni pobednik“ autorke su napisale nešto što može da posluži kao podsetnik i alat za preispitivanje.

Pobednici znaju da postoji:
Vreme za agresivnost i vreme za pasivnost.
Vreme koje se poklanja drugom i vreme za samoću.
Vreme za borbu i vreme za ljubav.
Vreme za rad i vreme za igru.
Vreme za plač i vreme za smeh.
Vreme za suočavanje i vreme za povlačenje.
Vreme govorenja i vreme ćutanja.
Vreme za žurbu i vreme za čekanje.

Ja sam pomešala vreme za rad i vreme za igru, zapostavila vreme za ljubav i vreme za povlačenje i ćutanje.

I, sve to je rezultiralo ispadanjem iz ravnoteže, koje se kod mene manifestuje umorom i nezadovoljstvom.

Smanjila sam vreme koje provodim za računarom, više se družim i krećem, ponovo sam počela da šetam i idem na jogu, vozim rolere, više spavam i odmaram. Vikendom ne postavljam ništa na stranici, što mi je ranije bilo nezamislivo i potpuno nepotrebno.

Bolje i pažljivije planiram  i sada svesno pravim vreme i prostor i za druge, jednako važne oblasti života. Zato što ništa što je preterano nije dobro. Svako preterivanje vodi u ispadanje iz ravnoteže. A život van ravnoteže oduzima mnogo energije.

To „pazi šta želiš možda ti se i ostvari“ i nije tako strašno kao što zvuči. Ne možemo unapred da znamo kako će sve izgledati. Ali, možemo da budemo svesni, u kontaktu sa sobom, i u hodu menjamo želje tako da nam njihovo ostvarenje bude na korist, radost i zadovoljstvo.

Iz knjige „Kad porastem, biću Ja“

 


 

“Mislila sam da nije lako zavoleti sebe, da je to dugačak i neprijatan proces.
Uz ove divne vežbe mi rad na sebi izgleda kao igra. Radim ih već dva meseca, i definitivno ću ih zadržati kao naviku za ceo život.“

Jelena Pantić

Psiholog i autorka knjige "Putovanje u središte srca". Više od 15 godina se bavim emocionalnom inteligencijom, pozitivnom psihologijom, psihologijom sreće i blagostanja.

23 thoughts on “„Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari“- moje iskustvo”

  1. Ovo je stvarno za razmišljanje. Sa jedne strane imamo ono da čovek može da uspe samo ako radi punim srcem sa druge to da ako posao radimo punim srcem, ne ostane mesta u srcu za sve ostalo… Hmmm… Možda i nije moguće imati i jare i pare?
    Šteta što mudrost dolazi tek sa godinama kad je kasno il’ za jedno il’ za drugo.

    Odgovori
    • Mislim da možemo da imamo i dovoljno parića i dovoljno jarića, ako vodimo računa o ravnoteži…..nikad nije kasno da uradimo nešto dobro za sebe i svoj život 🙂

      Odgovori
  2. Sebe sam uglavnom zaboravljala. Hvala na ovim divnim pricama jer sam uz Vas pocela da se budim. Polako nalazim vremena za sebe. Ne zurim jer je sve vreme sada moje. Sada imam vremena i za vezbe i za setnje i da onako,,blejim ,, bez veze…Obogatila sam svoj zivot ,putovanjem do srca,

    Odgovori
  3. Ajoooj…ne znam šta da kažem…a moram…ima toliko toga!!! Godinama sam uživala u svom poslu i druženju! Znala sam da iz kuće izađem u 7h, vratim se u 23h…i tako u krug! Umorna od ispunjenja svakog radnog i neradnog dana, dočekala bih sledeći! 😀 U jednom trenutku shvatila sam da mi nešto fali…jedna ruka, zagrljaj, neko kome ću prepričati dan, u zagrljaju nečijem zaspati…neko sa kim ću se složiti, od koga ću braniti svoje mišljenje, koga ću braniti i ko će me štititi…Pronašao me je, dozvolila sam…sve više moje vreme je postajalo naše, poslom sam se bavila „brže“, prijatelje mahom čula, kud i kamo videla…i tako iz dana u dan…i po koju godinu!!!
    Ovih dana se borim sa novitetom, odlaskom mog „toplog zagrljaja“…posao, obaveze, život nameću situaciju…i da kažeš sebi kako će sve biti dobro, da ćemo dati sve od sebe da daljina bude prevaziđena, opet znaš da onda kada ti treba ta ruka, zagrljaj, reč i pogled…toga u tom trenu neće biti. Možda sledećeg vikenda ili meseca…kako i koliko „vreme, obaveze“ dozvole…
    I naravno da sam se prvo setila posla, porodice i prijatelja, svih onih i svega onog što volim i u čemu uživam…ali da li će sve to imati onu draž, onu čar kada znaš da ćeš ući u prazan stan, da na stolu neće biti dve čaše, dva tanjira, a krevet preširok?
    Život je pazla…i bez jednog ili dva dela vidiš sliku, ali znaš da joj nešto fali…nazireš, ali nije to to!
    Draga Jelena, tvoja iskrena priča, postakla je moju…iskreno se nadam da će tako biti i sa jačinom…

    Odgovori
  4. svidja mi se tekst. narocito onaj deo koji govori o tome da postoji vreme za sve…vreme za agresivnost i vreme za pasivnos, vreme za suocavanje i vreme za povlacenje….vreme za zurbu i vreme za cekanje…To i takvo vreme ja nikako i nikada, bar mi se tako cini, ne znam da prepoznam i da mu se povinujem. Ponekad mislim da sve zapravo radim u pogresno vreme. Veliki pozdrav od mene.

    Odgovori
  5. Vreme…a gde sam tu JA…ehh..NEMA ME…
    Znam…sama sam kriva… 🙁 Nadam se boljem…kad krenem na PUT KA STEDISTU svog SRCA…<3 Veliki pozdrav tebi Jelena!
    Hvala ti za PUTOKAZE na mo mailu i fb-u….:* :* :*

    Odgovori
  6. Lepa prica draga Jelena, i te kako sam se prepoznala u njoj.U zelji da postignemo svoje ciljeve, zaboravimo da napravimo balans I zato se cesto dogodi da onda kad ih ostvarimo umesto ispunjenja, ,osetimo prazninu.Po nekad se pitam da li pokusavamo da popunimo tu prazninu radom I zauzetoscu.Mozda je najbolje stati…porazgovarati sa sobom.Sta mi to u stvari nedostaje.I prazan hod je kretanje.Vise mi nije ni vazno da ostvarim cilj..vazno mi je da budem na putu do cilja.Pozdrav svima I jos jednom hvala na pravim tekstovima koji nas podstaknu na razmisljanje.

    Odgovori
  7. Cini mi se da kako prestanemo da osluskujemo sebe ,gubimoi ravnotezu. Ponese nas neki talas i ako kraicom oka ne pogledamo kompas ,odosmo i treba ce nam vise vremena da se vratimo.Mozda bezimo od nekih stvari a stizu nas druge kao opomena,signal i treba ga prepoznati.Sve je u prirodi energija koja je u neprestanom kretanju i ravnotezi. Tako je i sa nama ,sa nasim bicem ,nasom dusom u nasim medjusobnim odnosima.Trebamo osluskivati nase srce ,nase telo jer oni su nasi najbolji prijatelji i cuvari nas samih !
    Lep i prijatan vikend !

    Odgovori
  8. Draga Jelena, jos jedan divan tekst, kopiram i cuvam da citam ponovo – vise puta naravno – da „utvrdim„ gradivo jer i ja se zanesem kad radim posao koji volim, pozicija do koje sam stigla SAMA, dva puta se srusila zbog iscrpljenosti (noge me nisu vise drzale), ne, ne zalim – vredelo je, presrecna sam, ljudi me vole i postuju, imam divne saradnike (vise od saradnika – prijatelji spremni i da uskoce i da pomognu – bez nadoknade – samo da se ja usudim da zatrazim pomoc i izadjem iz uloge emancipovane zene). Sto se tice ljubavnog zivota, jednom mi neko (jako lep muskarac koji mi se dopadao priznajem) rece: Natasa, ti si sve o cemu sam sanjao… Lepa, obrazovana, uspesna, zracis pozitivnom energijom, nasmejana… I ja ga naravno pitam gde je to „ali„ (jer uvek sledi neko „ali„)… Nije bilo odgovora, stajao je posle tog momenta „entuzijazma„ i naglog „pada„ (psiholoskog koji se odrazava i na druge vidljive delove tela – kod njih mucenika je sve na izvolte….), samo promrmljao da sam ja „previse za njega„, okrenuo se, nestao zauvek – vratio u svoju ulogu „jadan ja„ – „nisam vredan ovakve zene„… Dugo mi je trebalo da shvatim da cinjenica da sam „previse„ za neke – nema veze sa mnom – ima veze sa NJIMA i sa njihovom (mizernom) PSIHOSINTEZOM, oziljcima iz detinjstva, usadjenim sablonima ponasanja, dotrajalim ubedjenjima (sreca je nedostizna, to je za neke druge, nikad neces imati ovakvu, bolje izaberi neku prosecnu, lepu zenu cesto flertuju, mozda ce ti biti neverna, moras da budes stalno pored nje da je „stitis„ i sva ostala ubedjenja sa ovih balkanskih prostora… Dotrajala zaista). I ja jos uvek cekam onog kome nisam „previse„ nego sam mu taman. I NIPOSTO NI POD RAZNO draga Jelena nemojte napraviti gresku koju sam ja napravila da takvim ljudima pruzim ruku… Samo nas vuku na dole – ne znaju da se ruka pruza da bi se ljudi popeli na visi stepenik. Vuku i tonu i povlace sve sa sobom i negoduju i uvlace vas u mizeriju i u svoje uloge „jadan ja„ – kao crna rupa u svemiru. I jos CVRSTO brane svoju poziciju i svoje stavove! Jer mizerija voli drustvo… Ne moje. Jer kao sto kaze jedna stara kineska poslovica: kad je ucenik spreman, nadje se i ucitelj. Oni su ucenici na lestvici zivota koji su jos uvek negde u 1. – 2. razredu, presli bi kod nas u 7., vole nas iz 7. razreda, dive nam se, zeleli bi da budu kao mi, ali ih njihova ubedjenja sprecavaju. Kad dostignu (ako ikad dostignu) visi nivo svesti, dobro su dosli… Do tada, nastavljam svoj put samorazvoja, ostvarujem svoje profesionalne ciljeve, radim na toj ravnotezi koju ste (sasvim ispravno) naglasili – pokusavam da dam akcenat na socijalni zivot (nije mi bas bio jaca strana – priznajem) ali istovremeno, postavljam granice i pazim koga cu i da li cu pustiti u svoj lep, harmonican prostor napretka i smirene radosti.

    Odgovori
    • Draga Nataša, drago mi je što vam se svideo tekst i što vas je podstakao na razmišljanje i pisanje.
      Jako mi se sviđa ovo što ste napisali : “ Dugo mi je trebalo da shvatim da cinjenica da sam “previse“ za neke – nema veze sa mnom“. izuzetno je važno a često smetnemo s uma.
      Veliki pozdrav 🙂

      Odgovori
    • Draga Natasa,
      Amin 🙂 prica mog zivota. Ukratko, izasla iz duugog nesrecnog braka gde su sve te nesigurnosti redovno isplivavale i gusile me. Nikad partner, vise rival..psihicki nestabilan i problematican..
      Ne daj se Ines. Iza mene ostadose lose uspomene. Ispred mogucnosti. Poceo nov zivot. Moj. Deca i ja, samo napred.

      Zivim vec neko vreme sa covekom kakvi izumiru…olicenje zdravog samopouzdanja, stabilnosti, nadprosecne inteligencije, sirokog pogleda na zivot, druge ljude… Neustrasiv, romantican, koji ume da zaplace, da peva, da razume…
      Nije nas, i ne bih ovako nesto ikad nasla „kod kuce“. Covek velikog srca. Zajedno uzgajamo svu nasu decu, psa, srca smo spojili bez „ali“…
      Radim odgovoran posao ali nalazim balans, hobije, nase lude aktivnosti. On je prihvatio moje konje i jahanje a delimo pasiju prema fotografiji i ronjenju. U septembu idemo na veliku put i ronjenje sa kitovima, ajkulama…kako bih to ikad mogla da sam se u strahu zaustavila na pocetku. Daj sebi sansu, daj drugima, i veruj. Jer drugacije se ne treba ziveti

      Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *