Zašto se pretvaramo da smo nešto što nismo? I kako mi je joga pomogla da prestanem s tim

 


 

Lažno društvo lažnih ljudi.

Mnogi se pretvaraju da su nešto što nisu.

Da su bolji nego što jesu.

Preuveličavaju svoje uspehe, ili ih izmišljaju. Lažu.

Kriju svoje mane i neuspehe.

Trudimo se da budemo bolji, lepši, pametniji, uspešniji….savršeniji…

Zašto? Zašto se pretvaramo da smo nešto što nismo?

Ako znamo da istinski život živimo samo kada smo autentični, da nema istinske sreće kad glumimo, zašto to radimo?

Odgovor je kratak i jednostavan- pretvaramo se da smo nešto što nismo, zato što verujemo da to što jesmo nije dovoljno. Verujemo da mi nismo dovoljni. I da treba da budemo neko drugi i nešto drugo.

To osećanje nisam dovoljan je tužno i bolno.

Znam iz iskustva. Znam koliko je teško i iscrpljujuće truditi se da budeš bolji nego što jesi, koliko je teško nositi taj osećaj nisam dovoljna.

I znam da nisam jedina koja ima iskustvo sa tim osećajem. Znam da su oni koji se dobro osećaju u svojoj koži, koji ne vide problem tamo gde ga nema, koji ne očekuju previše od sebe i koji su zadovoljni sobom i svojim životom u manjini.

Živimo u perfekcionističkom društvu koje nas sa svih strana bombarduje prefekcionističkim porukama i zahtevima. Živimo u takmičarskoj kulturi, u kojoj se samo prvo mesto računa. Samo najbolji su dovoljno dobri. A niko nije uvek i u svemu najbolji.

I zato mnogi ljudi žive život opterećeni osećajem da to što jesu nije dovoljno. Nije dovoljno dobro. Uvek može više, uvek može bolje.

Kako u društvu i vremenu u kom živimo doći do tog divnog, mirnog, radosnog osećaja uživanja u životu? Kako prestati sa pretvaranjem? Kako da shvatimo da smo dovoljno dobri?

Prvi korak ste već napravili ako ne pre, onda sigurno čitanjem ovog teksta do sada. Ako ste klimali sa razumevanjem i nastavljate sa čitanjem, znači da osetite istinitost ovih reči.

Sada je potrebno da se redovno podsećate da osećaj nedovoljnosti ne ide iz vas, nego iz očekivanja i zahteva okruženja. I da se podsećate redovno da ste dovoljni i dovoljno dobri, nesavršeni kakvi jeste. 

Svakodnevno podsećanje na to da ste dovoljni i dovoljno dobri će vremenom dovesti do toga da to usvojite kao svoju istinu, a samim tim budete nagrađeni divnim osećajem opuštenosti, radosti i mira, koji proizilaze iz prihvatanja sebe i ljubavi prema sebi.

Da bismo sve to postigli, potrebno je činiti i konkretne korake. Svakog dana. Nije važno koliko su mali, svaki korak i svaki postupak se računa.

Za različite ljude to su različite aktivnosti, i nema bolje ili lošije. Sve što vam pomaže da sretnete sebe i ostvarite kontakt sa tim divnim bićem koje vas gleda iz ogledala je dobro.

Za mene su te aktivnosti ples, pisanje, vežbe iz programa Tri koraka do ljubavi prema sebi i joga.

Nedavno sam gledala video snimak Marie Forleo u kom razgovara sa svojom učiteljicom joge. Rekla je nekoliko stvari koje su na mene ostavile jak utisak.

Prvo, spomenula je kako je i ranije vežbala jogu, ali nikada joj nije bila toliko privlačna kao kod sadašnje učiteljice.

Rekla je „svaki put kad dođem da vežbam jogu s tobom, pomogneš mi da se vratim sebi.“

To je nešto što i ja mogu da potpišem.

Svaki čas vežbanja joge pomaže mi da se vratim sebi.

Sa jogom sam se srela pre skoro dvadeset godina, vežbala neko vreme, prijalo mi je, ali sam se vremenom zasitila.

Tadašnji učitelj je insistirao na tome da se ne sme izostajati sa časova, a ja sa dvadeset i nešto nisam bila spremna da jogu, koliko god mi prijala, stavim u centar svog života. Drugi razlog što sam prestala da vežbam je što mi je njegov način bio previše spor. Sećam se da sam rekla kako ću ponovo vežbati jogu kad budem u penziji.

Ono što je ostalo i nakon prestanka vežbanja je iskustvo osveženosti i mira koje imam nakon časa joge. Naučila sam koliko je moćno i lepo biti prisutan u svakom pokretu, biti svestan. Naučila sam i koliko usmeravanje pažnje na disanje pomaže da se postiže više sa manje energije.

Počela sam to da primenjujem na sve što radim, i itekako je imalo efekta.

Posle nekog vremena sam ponovo počela da vežbam, kod druge učiteljice. To je trajalo kratko. Nije mi prijao njen guru stav i nije mi prijala atmosfera. Sve mi je nekako bilo izveštačeno.

I tako sam se ponovo razišla sa jogom, poistovećujući je sa učiteljima. Sve dok nisam upoznala Dudu Simeonović, koja je vremenom postala moja bliska i draga prijateljica.

Vežbam kod nje više od godinu dana, i svaki put imam taj osećaj da se vraćam sebi, da na jedan poseban i lep način izdvajam vreme za sebe i da činim nešto dobro za svoje telo i za svoju dušu.

I kad sam umorna, i kad nisam raspoložena, odem na čas zato što znam koliko će mi prijati.

Sviđa mi se to što na početku svakog časa radimo kratko usmeravanje pažnje na sebe, svoj dah i svoje telo. Već to me toliko opusti da često pomislim kako je i to dovoljno. Obraćanje pažnje na sebe pomaže da utišamo misli, da se malo isključimo iz ovog previše ubrzanog i informacijama natrpanog sveta. I na taj način napunimo baterije i osvežimo se.

Sviđa mi se i insistiranje na tome da poštujemo svoje granice. Insistiranje na tome da nije bitan cilj, savršen položaj, nego put kojim idemo do njega.

Mnogo puta sam čula da bi ljudi išli na jogu, ali nisu dovoljno razgibani. Čekaju da se nekako dovoljno razgibaju, dođu na čas, vežu se u mašnicu i….ne znam…ne znam koja je svrha takvog stava. Ali razumem ljude koji tako razmišljaju. „Sramota“ je biti nesavršen na bilo koji način, „sramota“ je nešto ne moći, „sramota je“ pokazati da nam nešto ne ide…

Sramota je po mom mišljenju kinjiti sebe previsokim očekivanja i stideti se sebe zbog ograničenja koja imamo.

Prethodni učitelj joge je govorio da su nerazgibani u prednosti u odnosu na razgibane, jer mogu da osete prednost truda i malih napredaka. I slažem se. Mislim da to važi za sve oblasti života. Samo ako dozvolimo sebi da krenemo, uprkos ograničenjima.

„Ne, ti si dovoljna“

To su reči kojim počinje knjiga Marine učiteljice joge. To su reči koje su pogodile Mari. I reči koje su pogodile mene.

Osetila sam duboko olakšanje kada sam čula te reči. I osetim ga svaki put kada ih čujem. To Mari voli  kod svoje učiteljice joge. I to ja volim kod moje učiteljice Dude. Ona ne kaže „dovoljna si“, ali stalno ponavlja kako je dovoljno dobro to dokle možemo da stignemo. Stalno nas podseća da budemo svesni svog disanja i toga što se događa u našem telu. Stalno nas podseća da poštujemo svoje granice, da budemo zadovoljni s tim što možemo u datom trenutku. Stalno nas podseća da je to dovoljno. I tako, bez da to otvoreno kaže, stalno nas podseća da smo dovoljni. Divan je to osećaj. I divno je imati nekog ko svojim stavom, pogledom i glasom šalje takvu poruku.

Ovakav stav se neminovno „preliva“ i na druge oblasti života i na druge aktivnosti.

Na kraju časa radimo opuštanje celog tela koje traje 10-15 minuta. Pažnjom prolazimo kroz celo telo vođeni Dudinim milim glasom. To mi toliko prija, i toliko me opusti, da mi se jednom dogodilo da kada je na kraju časa rekla „okrenite se na levi bok“, u momentu nisam mogla da se setim šta je bok i gde je levo. Taj stepen opuštenosti je, verujem da ćete se složiti, čist luksuz u današnje vreme. A dostižan. Vežbom. Kod nekog ko nas podseća da je ok voleti sebe, izdvajati vreme za sebe, biti dobar prema sebi, obraćati pažnju na sebe.

Svaki čas joge za mene je veliki gest ljubavi prema sebi i veliki podsetnik da sam dovoljna i važna.

Ovaj tekst je deo projekta Coca-Cola Bloggers Network Adria

 Foto:Wikimedia

 


 

“Mislila sam da nije lako zavoleti sebe, da je to dugačak i neprijatan proces.
Uz ove divne vežbe mi rad na sebi izgleda kao igra. Radim ih već dva meseca, i definitivno ću ih zadržati kao naviku za ceo život.“

Jelena Pantić

Psiholog i autorka knjige "Putovanje u središte srca". Više od 15 godina se bavim emocionalnom inteligencijom, pozitivnom psihologijom, psihologijom sreće i blagostanja.

9 thoughts on “Zašto se pretvaramo da smo nešto što nismo? I kako mi je joga pomogla da prestanem s tim”

  1. Draga Jelena, hvala ti za ovo podsećanje. Imam pesmu, koju sam pre više godina napisala – sa istom porukom kao što je i tvoj tekst:

    Jednostavnost

    Jednostavno je: Ti već jesi.
    Poslušaj sebe kako ravnomerno i duboko dišeš.
    Kad si žedan, piješ. Kad si gladan, jedeš.
    Divan si i savršen tako ranjiv i nezavršen,
    pa rasteš i menjaš se dok prođe treptaj.
    Kad nešto ne znaš, pitaj. Nisi sam.
    To što ti drugi treba, čini da jače blistaš.
    Kad nekog voliš, imaš. Kad sebe daješ, dobijaš.
    Pogledaj svoje ruke: stvorene su da grle.
    Zato ti misli uvek u daljine neke hrle,
    i dobro je tako. Na putu si:
    Ako padneš, ustani. Ako hoćeš, učini.
    Posle sanjaj kako ti se želja ostvaruje
    s blagoslovom, lako…
    Jednostavno je, ne treba da se bojiš:
    Ti već jesi, već postojiš…

    Živka Komlenac

    Odgovori
  2. Vi ste neko ko je jednostavno potreban ovom narodu inficiranom silnim zabludama kojima nas filuje porodica, škola, ulica, sredstva javnog informisanja… Hvala Vam što postojite i dijelite Vaša iskustva i znanje sa onim koji su spremni da to „konzumiraju“.

    Odgovori
  3. Sjajan tekst i vrlo poučan. Jednostavno treba sagledati stvari onakvim kakve jesu i prihvatiti sebe takvim kakvi jesmo. Dosta me podseća na stih iz Metalikine pesme „Nothing else matters“ – „life is ours and we live it our way- nevr care what they say ,never care for games they play…“
    Hvala Jelena 🙂

    Odgovori
  4. Ranije sam išla na jogu kod Pedje Gnjatovića i imala vrlo slučne osećaje. Govorio je da treba da me slika za reklamu – izraz lica pre časa joge i posle. Nažalost više ne idem na jogu. Odradim neku vežbicu kod kuće i spremam se da krenem na pilates. Al jogu preporučujem svima. Ima dobar uticaj i na psihu i na telo.

    Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *