„Nema dobrog razloga da budeš sa nekim u čijem ti prisustvu pogled gasne, a usne se krive u grču. Budi sa onim u čijem prisustvu sijaš.“
Danijela Stojanović
Osmeh gasne i usne se krive u grču kada smo sa nekim ko ne obraća pažnju na nas.
Kada smo sa nekim ko „nema vremena“ da nas sasluša, kome nije važno to što je nama važno.
Ko nam govori da smo „preosetljivi“, „naporni“, „dramimo“, „histerišemo“, „nemaš razloga da se ljutiš/budeš tužna…“
Ko svoje nezadovoljstvo istresa na nama, kome je jedan pogrešan treptaj dovoljan povod da se naljuti ili uvredi i govori nam da smo „ovakvi i onakvi“
Podsmeva se i ruga.
Ne pita kako smo i da li nam nešto treba.
„Nema vremena“ za nas.
Kasni i ne javi se, ostavi nas da čekamo.
Sebe stavlja u centar i ne vidi druge.
Vidi sve naše mane i preuveličava ih, ne vidi naše kvalitete.
Prečesto kritikuje a preretko hvali.
Osmehuje nam se retko.
Sijamo u prisustvu ljudi koji:
Obraćaju pažnju na nas.
Vide naše kvalitete i cene ih, a naše mane im nisu previše bitne.
Slušaju nas.
Imaju vremena za nas.
Poštuju nešto što je nama važno.
Poštuju nas.
Ne govore da smo „ovakvi, onakvi“.
Kada kritikuju, kritikuju ponašanje a ne naše biće (smeta mi kad kasniš, umesto- ti si neodgovorna).
Poštuju naše granice i naše NE.
Svoje nezadovoljstvo ne istresaju na nama.
Kada smo tužni uteše nas, ne kažu da smo „preosetljivi“.
Kada smo ljuti potrude se da nas razumeju, ne kažu da „histerišemo“.
Poštuju naše različitosti.
Poštuju naše vreme.
Poštuju naša interesovanja, čak i kad ih ne dele.
Obraćaju nam se sa poštovanjem.
Podržavaju nas i veruju u nas.
Zahvalni su za to što činimo za njih, ne podrazumevaju nas.
Sete nas se i kad im ništa ne treba.
Žele da nam pomognu i olakšaju.
Pitaju kako smo i da li nam nešto treba.
Primećuju lepo i dobro kod nas i to nam kažu.
Osmehuju nam se često.
Vole da provode vreme sa nama i to pokazuju.
Vole nas i to pokazuju.
PS: budimo i mi oni u čijem prisustvu drugi sijaju.
Pročitajte:
I ja takdje sijam dok citav ove predivne tekstove,osecam veliko rasterecenje. Hvala!!!
Od sada, jedan od mojih najdražih tekstova! 🙂 Ja sijam dok čitam Vaše tekstove, Jelena 🙂 ^_^ :-*
Drago mi je Anna 🙂
Kako nekad mi ne sijamo u necijem prisustvu, sigurno i da faj neko ne sija ubek u nasem. Ima nesto i u kompromisu.
Rado citam Vase tekstove i meni je ovaj tekst odlican.Uvek me Vasi tekstovi obraduju, ohrabre i svaki put samo shvatim koliko sam u pravu za mnoge stvari iako nisam psiholog(mozda je ipak bilo bolje da sam to upisala 😉 )
Jelena svaka cast!
Divno je sto postojite!
Sve najbolje! :-* <3
Hvala draga Irena, sve nabolje i vama! :* <3
Sve je u nama samima,sto rekao patriah Pavle.Ko sta hoce to i vidi.Najbllje je okrenuti se samom sebi i ne cekati da nas neko usreci ,zapravo cinimo sto nam prija,tu je kljuc naseg sijanja.Ako sijamo to ce se svakako svideti i onima od kojih zavisimo.?
jako dobar text, sjajan.jako vazan da obratimo paznju sa kim smo okruzeni, kao i da li se mi slicno ponasamo.:) malo samoanalize nije na odmet 🙂
Ne želim da moje „sijanje“ zavisi od nekog drugog. Takođe, mogu se truditi da se drugi u mom prisustvu osećaju kao da sijaju.
Slažem se Ena da nije dobro da potpuno zavisimo od drugih, ali realnost pokazuje da nismo ni potpuno nezavisni. To kako se drugi ponašaju prema nama utiče na naše „sijanje“, hteli mi to ili ne.
Hvala na ovako lepom tekstu.
ovo mi je pomoglo da nastavim sa promenama i jos sigurnija…
Drago mi je 🙂
Можда је црно бело али и тек како постоје људи у чијем присуству се не смејемо, убију нам вољу за животом, напуне нас негативном енергијом и ОДУ…испражњени, на сваки начин, текст гађа у срж проблема који ми ткз. преосетљиви осећамо и морамо да нађемо снаге и воље и разума да такве ишчупамо из присуства и срца!
Dok sam čitala ovaj tekst , još mi se u glavi premotavalo Danijelino zamrznuto ogledalo. ( Izvinjavam se onima koji ne znaju o čemu je reč u pomenutom tekstu , no eto pomenuh ga zarad sebe).
Elem , iz nekih , meni znanih razloga iz prošlosti trudim se da tražim dobro u ljudima ( loše oni i sami pokažu , bez da se traži od njih ) i manje-više sam zadovoljna svojom potragom. Uzimajući u obzir Milivojevićevu definiciju da je prijatelj onaj koji prija , a i činjenicu da ne mogu da biram koga ću sresti u životu došla sam do sopstvenog načela da mogu da izaberem pored koga ću zastati , a pored koga ću samo proći. One osobe koje zadržavam u sopstvenoj prolaznosti stvaraju sjaj koji im svesrdno uzvraćam . Obilna količina sijanja 🙂
No usled činjenice da niko nije savršen ( samim tim ni ja ) , postoji jedna nejasnoća na koju me je jedna meni draga ( uz to i stručna ) osoba upozorila. Odnosi se na jednu osobu koja nema baš puno odlika ljudi u čijem prisustvu sijamo i tu ne mogu da odredim zašto u tom “ odnosu “ sijam ili ti zašto i dalje imam potrebu da zamućujem vodu ( kako Danijela reče “ Ako si uradio sve što je do tebe, a to još uvek nije dovoljno, samo pusti stvari, ne zamućuj vodu dalje. “ ) Vraćajući se na gore pomenuto ogledalo pitam se da li je to sijanje radi obezbedjivanja nekog osećaja čime se prevazilazi osećanje „praznine“ ?
Ne znam draga Marmi, ali ako sijaš i pored te osobe možda nije ni bitno zašto. A ako si u odnosu a ne sijaš (niko ne sija stalno, ali razumemo se), onda je dobro preispitati se – šta te drži tu.
Не постоји особа поред које увек сијаш. Мало ми је то црно – бела поставка.
Slažem se Mašo da ne postoji takva osoba pored koje uvek sijamo.
Niko ne sija uvek i nije uvek srećan i zadovoljan.
Takođe, ne postoji ni osoba koja uvek radi sve sa drugog spiska a nikad ne radi ništa sa prvog spiska.
Nadam se da će primeri koje sam navela inspirisati čitaoce da se preispitaju i vide u kojoj meri su koja ponašanja prema njima izražena, i šta dalje da rade sa tim.
Hvala za konstruktivan komentar i inspiraciju da još malo razradim tekst.