Dešava ti se da pristaneš na nešto bez mnogo razmišljanja? Često?
Iz straha da ne povrediš nekog? Ili iz želje da ugodiš nekom?
Dešava ti se da kažeš DA iako misliš i osećaš NE? Često?
Osećaš neprijatnost ili krivicu kada treba da kažeš ne, ne želim, ne odgovara mi?
Ako su tvoji odgovori na ova pitanja DA, iako nisam vidovita i nemam čarobnu kuglu, sa velikom verovatnoćom mogu da tvrdim da:
*retko ili nikada osećaš zadovoljstvo životom,
*ti je teško da se opustiš,
*ti održavanje odnosa sa drugim ljudima teško pada,
*imaš manjak energije i često osećaš umor
Kako to znam?
Negde sam pročitala da kada kažemo DA iako to ne mislimo, mi zapravo kažemo NE sebi.
Svima se dešava ponekad. Na kraju krajeva, kompromisi su neophodni da bismo funkcionisali sa drugim ljudima. To nije problem.
Problem imamo kada izgubimo ravnotežu i prečesto drugima govorimo DA, samim tim, prečesto sebi govorimo NE.
Zašto je toliko teško reći NE?
Samo izgovaranje ta dva slova nikom ne bi trebalo da predstavlja problem.
Teško nam je zato što verujemo da:
*nemamo pravo da kažemo NE
*ako kažemo NE bićemo odbačeni
*ako kažemo NE drugi nas neće voleti
*ako odbijemo nečiji predlog znači da odbijamo tu osobu,
*…………………………… (dopišite sami)
Uvek govoriti DA nije znak ljubavi i prihvatanja, to je znak da idemo linijom manjeg otpora.
Izraz naše ljubavi prema sebi je da iskažemo svoje mišljenje, želje, potrebe… a izraz naše ljubavi prema drugima je da im kažemo šta mislimo, želimo, osećamo…
Naša obaveza je da zaštitimo sebe i svoje granice, i neodgovorno je i prema sebi i prema drugima očekivati da neko drugi to radi umesto nas.
Voleti sebe podrazumeva i zauzeti se za sebe i svoje potrebe.
Koliko god nas neko voleo i dobro poznavao, ne može da nam čita misli.
Na nama je da kažemo ili pokažemo šta želimo a šta ne želimo.
Šta nam prija a šta nam smeta.
Kada sebi dozvolimo da kažemo NE, ne želim, ne prija mi, ne odgovara mi… tada ćemo te reči izgovarati mnogo lakše. Bez osećaja krivice i griže savesti, bez osećaja da radimo nešto loše.
I tada će naše NE biti podržano i neverbalnim znakovima komunikacije i bićemo mnogo jasniji i uverljiviji.
Kako da od osobe koja se boji da kaže NE postanem osoba koja se slobodno zalaže za sebe i svoje potrebe?
„Lako“ 🙂
Treba „samo“ da promenite uverenje da nemate pravo da kažete NE, treba „samo“ da dozvolite sebi da kažete NE.
Zašto toliko navodnika?
Zato što ovo što sam napisala zaista jeste tako. Promenom uverenja dolazi do promene ponašanja. Kada sebi nešto dozvolimo to radimo sa lakoćom i bez mnogo razmišljanja i premišljanja.
Navodnici su tu da vas podsete da je bilo koja promena uverenja proces i da su potrebni redovni mali koraci u željenom pravcu da bi se do prave i trajne promene došlo.
Pisanje može mnogo da pomogne.
Izdvojite malo vremena za sebe i zapišite vaše razloge zbog kojih govorite DA iako mislite i osećate NE.
Zapišite i neke konkretne situacije. Kada ih vidite tako na papiru, možete da vežbate pisanje drugačijeg odgovora. Za početak. Možete da vežbate zapisivanje više načina da ljubazno i uz uvažavanje druge osobe kažete NE.
Takođe, možete sebi da zadajete za početak lake i male zadatke. Da na primer kažete NE u situaciji koja vam nije toliko bitna, osobi sa kojoj vam odnos nije toliko bitan.
Zadajte sebi zadatak da svakog dana kažete jedno malo „ne“ i vidite kako se osećate posle toga.
Normalno je da u početku to bude i pomalo trapavo, i da osećate neku neprijatnost, osećaj krivice ili izveštačenosti. To je sve normalno u procesu promene.
Podsetite sebe da će to proći i da sada radite nešto dobro za sebe. Da uvežbavate jednu novu, korisnu veštinu.
Iz knjige „Lepe misli za lepe dane“
Pročitajte:
Draga Jelena, redovno Vas pratim..ali nekim cudom kada otvorim fb tada na samom vrhu bude Vasa objava teksta sa temom bas za mene i u pravom momentu.. Naime, kratak komentar na ovaj tekst..da uverenja..hm..kada ti kao maloj devojcici usade jednu recenicu „Nema Ne i Necu, moze samo ne mogu, a sve se moze kada se hoce“ etooo baze tog „problema reci Ne“ i kao poslusna devojcica sam to usvojila i nekako uvek i nailazila kroz zivot ljude sa visokim autoritetom a ja naucena da uvazavam autoritete koji jednim.delom imaju i manipulatorsku crtu..i ja se onda ponasam kao inferiorna..i samim tim nesposobnost reci „ne“ ..ponekada se umorim i krenem sa nekim vezbama da to promenim..i sada cu usvojiti ovaj Vas savet i vezbu.. Hvala na ovom tako i svakom Vasem tekstu.
Draga Jelena,
Hvala na ovim divnim poučnim tekstovima! Često se prepoznam i zamislim nad mnogim situacijama. Korisno je pročitati i prateće komentare. Ponekad su važna i korisna čak i poređenja sa tuđim stavovima. Naime, odrasla sam u veoma nefunkcionalnoj porodici u kojoj je majka bila veoma dominantna i autoritarna, a otac pijanica. Imala je moć da nametne svoje mišljenje i ubedi me da je ono uvek ispravno. Tako sam sve do udaje bila poslušna mala devojčica, a onda kada sam se odvojila od nje počela da shvatam da sam sve vreme mislila majčinom glavom i da uopšte nisam imala nikakve stavove o životu. Sve ove godine nisam uspela da se otrgnem od njenog uticaja, a sopstvene stavove je bilo mnogo teško izgraditi sa puno godina. Shvatila sam da je moj osnovni problem NEJASNOĆA. Nisam bila u stanju da jasno sagledavam stvari, situacije, niti da definišem ono što mi se dešavalo ili šta sam osećala. Godinama radim na sebi, ali tako teško i sporo ide. Pomaci su sitni, a ja još uvek, sa 50 godina, čini mi se da tek gradim svoje ja i izgrađujem svoj karakter. Ima tako mnogo da radim na sebi, a ne znam šta bih pre i šta mi je bitnije. Mnogo je lakše raditi sve ispočetka, nego ispravljati sve ono što sam do sada pogrešno radila. Shvatila sam da nisam u stanju da postavim jasne granice i da se uvek blokiram kada me neko uvredi. Ja tada ne znam kako da reagujem niti znam šta treba da kažem. Uvek zanemim na uvredu i nisam u stanju da stanem u svoju odbranu i da se zauzmem za sebe. Kroz ovakve situacije uviđam da još uvek nisam u stanju da jasno i glasno kažem NE situacijama koje ne želim. Da li je i to NEJASNOĆA?
Podelio bi jedno nažalost negativno iskustvo vezano za ovu temu.Naime bio sam žrtva manipulator na poslu upravo zbog toga zato što nisam znao da kažem jasno i glasno NE !!!!Pošto smo već sad radili na istim poslovima (dobio sam otkaz zbog ove sutuacije) osoba sa kojom sam radio je napravila ogromnu grešku to se saznalo i pošto smo radili zajedno unutrašnja kontrola mi je naložila da napišem izjavu šta se dogodilo .Raznim manipulacijama sam popustio i nisam toj osobi rekao da NEĆU da je pokrijem jer jednostavno nisam mogao !!!Dalje se zna to „pokrivanje“ se saznalo a mene moje neznanje da kažem NE koštalo posla i velikog bola što zbog gubitka posla što zbog te osobe koja mi nije rekla ni jedno hvala !!!
Po mom misljenju,ovo je nepresusna tema i ,definitivno,najcesci uzrocnik svih nasih promasaja.Bar u mom slucaju,taj „mali disbalans“ izmedju „NE “ i „DA“, „NECU’ i „HOCU“,“MORAM ‘ i „NE MORAM“,“ZELIM “ i „NE ZELIM“,prvo u odnosu sa roditeljima,familijom,prijateljima,kasnije i u braku,odveo me na pogresan put.Bilo je lakse pobeci,nego reci NE! A kada sam bila mala moji roditelji su se javno ponosili cinjenicom da sam tako divno i poslusno dete,da nikada nisam rekla „necu“.Tada sam mislila da sam na pravom putu i s podozrenjem gledala na onu „nevaspitanu“decu,koja su bila predmet zgrazavanja odraslih ,koja se odgovaraju starijima,ustvari bore za svoje misljenje i stavove.Svi ti ‘nevaspitani“ danas zive svoj zivot za koji su se izborili braneci svoje zelje i stavove,a ja….pa eto, godinama pomalo stidljivo ucim ove negacije iz gornjeg teksta…i mogu vam reci da sam poprilicno rasterala ljude oko sebe prvi put upotrebivsi ih.Bili su zgranuti,a bas su o meni imali lepo misljenje,svi osim mene.
Ako imate poslusno dete,koje vam nikad nije protivrecilo,vodite ga kod strucnjaka,spasite ga na vreme.,jer ono sto je danas vama pozeljno,sutra je njima pogubno.
Ovo što ste napisali je jako važno i korisno, hvala 🙂
Ja zapravo do svoje 32 godine nisam smela da u za mene bitne situacije kazem Ne . To je bio jedan veliki strah , dozivljavala sam je toliko strasno jer sam bila uverena da cu biti jadna bedna i bez ikoga ako odbijem ono sto mi se nudi a da mi to ne odgovora . Da moram da tripim i da drugog izbora nemam . Rec Ne je za mene bila jednako ravna smrti. Ali radom na sebi pocela sam izgovarati tu *opaku rec 🙂 i primecujem da mi sada krece sve nekako laganije i lepse . A sto se tice gore navedenog teksta u svemu sam se pronasla . Hvala na ovako lepom otkricu .
Zato što smo mahom odgajani u autoritarnom stilu, gde je izražavanje vlastite volje tumačeno kao ne poslušnost i kažnjavano! Duh nam je slomljen, a sada kad smo mi roditelji, kada smo mi dočekali svojih pet minuta, isto to radimo i našoj deci, jer nama „ništa ne fali“, da se zna ko je gazda!
Ovaj tekst sam slucajno otvorila i bio je kao grom iz vedra neba..to sam ja .U mom slucaju ste vidoviti.Ja jos uvijek nemam hrabrosti reci ne kad to mislim, nisam nikad ni govorila ili sam to cinila vrlo rijetko i zaista sam rijetko kad opusten a, a osjecaj unutrasnjeg zadovoljstva i nemam.Povadjivati drugima ne sebi, tezak je teret.Hvala na tekstu Jelena
Prepoznala sam se u Vasem tekstu.Ne umem,ne smem da kazem NE,sramota me je u mojim godinama da to kazem za sebe,ali to je istina i uzrok ogromnog nezadovoljstva sopstvenim zivotom.Trenutno nemam hrabrosti da kazem NE poslodavcu,tj.da dam otkaz na poslu koji me „ubija“psihicki.Odlazim na posao pod sopstvenom prisilom.A to se odrazava na ostale svere mog zivota.Konkretno se bojim da njima ,tj.poslodavcima saopstim svoju vec duze vreme formiranu odluku…
Odlican tekst. Na zalost u vecini slucajeva je tako. Roditelji zaborave na sopstvene potrebe da bi se zrtvovali za svoju decu. Kasnije oni to isto ocekuju od svoje dece. Primecujem da mi je jako tesko da im kazem ne, ali napravim spisak pa sama procenim koliko sam im pomogla, i onda vidim da ne gresim u tome sto bih im eto ovoga puta rekla ne.
Tokom srednje škole i posla sam se jako izvežbala u ovome. Posao je podrazumevao rad sa velikim brojem ljudi svakodnevno i vrlo brzo mi je postalo jasno da je neophodno da naučim kako da na dobar način postavim granice ljudima, iako sam tada imala 19 godina. I tada je super funkcionisalo. Međutim kada sam odlučila da prestanem da radim i upišem fakultet odjednom mi nije bilo jasno koja su moja prava i gde da postavljam granice. Ponovna finansijska zavisnost od roditelja, njihovi zahtevi od mene koji su se takođe odjednom promenili, i dramatično drugačiji odnos profesora prema nama studentima od onog na koji sam navikla na poslu, i primetila sam veliki pad u mom samopouzdanju i asertivnom ponašanju. I primetila sam da je često počelo da se dešava da se povlačim i na taj način “postavljam granice“. Što je svakako nefunkcionalno. Generalno sam svesna toga i uspevam da ispratim sebe i odreagujem drugačije, ali eto, sada mi se ponovo dešava sa stanodavcem, i opet je isti razlog što mi nije jasno gde su moja prava u tom odnosu, pošto je on vlasnik tog stana, imam utisak kao da nemam prava da mu ne dozvolim pristup stanu, iako meni to ne odgovara u tom trenutku. Sve se nekako vrti oko odnosa mojih prava i obaveza.
Nešto slično sam baš juče objašnjavala svojim ćerkama tinejdžerkama… Objasnila sam im da svaki roditelj najviše voli svoju decu, ali da to ne znači da kada je postao roditelj treba da prestane da voli sebe… Zapravo da se ja kao majka rado žrtvujem za njih, ali da i ja imam pravo na život, bilo to njima pravo ili ne. I one moraju imati razumevanja za mene, koliko i ja za njih. Nije pravo da ljubav, pažnja, razumevanje, žrtva.. budu jednostrane.
Mnogo sam se dobro osećala nakon toga 🙂
Nemam nameru više nikad da osećam grižu savesti zato što činim nešto zbog ličnog zadovoljstva, umesto da se stavljam na četvrto mesto, iza dece i muža .
Lep primer, hvala Mirjana 🙂
Zivim daleko od SVOJIH,i kao u cvor upetljana sa muzevljevom familijom.Svesna sam da sam ja ta koja je u pocetku braka postavila labavu liniju sa NJEGOVIMA.Sad sam u „vrzinom kolu“! Ma koliko da jasno izgovorim NE,oni ipak isteraju po svom!Suprug,to je jasno,nema nameru da UVREDI sestru,majku…pa sve puca po mojim ledjima.Ne znam na koji nacin da definitivno postavim granicu,a da to ne znaci nekontaktiranje sa svima njima…Toliko se lose osecam,godinama,da mi je proradila stitna zlezda…Citam ovaj tekst,i smesno mi…vec sutra cu se PONOVO naci u situaciji koju nisam umela da odbijem…
Nije lako reći ne, pogotovo u bliskim odnosima, slažem se. Ali jeste moguće, i vredno truda. Na duže staze donosi dobro svima.
Nisam mogla ni da pozelim da na ovaj tekst “ naletim“ u boljem trenutku .. Umem ja da kazem i to „ne“ i „izvini“ ali .. „Da“ sam rekla jednom samo da bih izbegla svadju! E u takvim situacijama sami otvaramo prostor drugima da od nas uvek ocekuju da sve hoćemo i možemo a oni da se opuste …. Postajemo zrtve sopstvenih pogrešnih uverenja … Voleti sebe nije sebično – to je nuzno ! Uz to ide i odbrana svog stava i naravno reci „ne“ kada treba !
Miroslava drago mi je što je tekst naišao u pravom trenutku 🙂
Da, sasvim tacno! Mislim da bi u skole trebalo uvesti predmet Asertivno ponasanje. Smatram da je jedan od razloga sto je meni tesko da kazem ne, u tome sto nekad ne znam nacin na koji da ga saopstim, pa to bude grubo! Mislim da vecini ljudi nedostaje pravi nacin!
Hvala Jelena za divne tekstove!
Drago mi je što ti se sviđaju tekstovi, hvala i tebi Olivera 🙂
Do svoje 20.godine sam imala stav i misljenje sto se svega tice i itekako sam umela da kazem Ne, a onda se nesto desilo ni sama ne znam sta i evo 8 godina povladjujem svima. U glavi mi je hiljadu dobrih razloga zbog kojih bih nekom rekla Ne, a ja kazem Da! Kod mene je razlog strah recimo zbog gubitka posla i iskreno najvise se bojim da se ne razocaram u ljude ako se ispostavi da im ne valjam ako ponekad kazem Ne 🙂 Tekst je odlican!!!
Hvala Đurđija 🙂
Dobro je što znaš razlog, to ti daje smer za promenu. Jednom si uspela to da promeniš, uspećeš ponovo.
Važno je i kako se nešto kaže, da je to zbog neprihvatljivosti neke pojave, ponašanja a ne zbog neprihvatljivosti neke ličnosti (kritikovati ponašanje a ne ličnost)
Da, i to je važno.
Još jedan pametan tekst.
Divna si, Jelena. Hvala.
Hvala Marie,drago mi je 🙂
Draga Jelena, nekim cudom vas tekst dodje u pravom trenutku. HVALA
Drago mi je što je tako 🙂
Tekst je vrlo interesantan i pre svega – tacan. Prepoznala sam se u puno toga a posebno u osecaju grize savesti nakon izgovorenog „Ne“ najblizima, iz prostog razloga sto sam odrasla u porodici u kojoj nisam imala pravo na Ne i u kojoj je to isto Ne znacilo odbacivanje u obrascu uslovljene porodicne ljubavi. Nisam sigurna da ce to ikada moci da se izmeni u svesti mojih najblizih tj.ja cu s vremenom prestati da osecam grizu savesti ali ce oni i dalje nastaviti da reaguju revoltiranoscu i odbacivanjem.
Iva hvala za komentar.
Da, najčešće je problem sa NE to što se u porodici tumači kao odbijanje ljubavi i pripadanja, pa se to kasnije prenese i na druge odnose.
Obično kad u sebi raščistimo s tim da je ok reći ne, i drugi to vremenom prihvate, bar u nekoj meri.
Prepoznala sam se u ovom komentaru najviše. Hvala što ste ovo podelili. Ja sam konstatovala da bolujem od viška neopravdane griže savesti. Ono što moji ukućani očekuju u skladu sa vlastitim ulogom nije tipično izvan porodice, u društvu.