Juče sam bila na kafi sa jednom drugaricom, danas sa drugom.
Lepe su obe.
Lepo obučene, sa lepom frizurom i našminkane.
Još dve takve imam, posebno lepe.
Ima tu još nešto, osim frizure, garderobe i šminke….pitala sam se šta….i shvatila!
Obe su u skladnim stabilnim brakovima.
Pored sebe imaju muškarce koji ih podržavaju i poštuju.
E tu vrstu lepote imaju!
I tu vrstu lepote svima želim
Komentari na ovaj status su bili lepi, mnogima se svideo.
Nekoliko komentara me na trenutak zbunilo:
- Ja bih pre rekla da ta lepota dolazi iz zadovoljstva sobom a ne od odnosa sa nekim drugim
- Lepo je sve to i svaka cast..ali meni se najvise svidja dijalog: „Gde Vam je lepsa polovina?“ -Ja sam celina
Htela sam da kazem da je potrebno prvo biti bas tako lep i srecan sam sa sobom…sve dodatno samo bonus ali nikako da zavisi od toga
Moj odgovor na prvi komentar bio je- ja bih rekla da ima veze i sa odnosima.
Onda robujemo tim odnosima,oni treba da budu dodatak sreci sa samim sobom je odgovor koji je usledio.
Može se biti u odnosu i bez robovanja, društvena smo bića, trebamo jedni drugima….
Zamislila sam se nad ovim komentarima….
Možda je sada pravo vreme da pišem o temi koja je važna a nikako ne stiže na dnevni red.
Često pišem o tome koliko smo odgovorni za sebe, svoj život i sreću. Koliko je važno da svakodnevno činimo korake ka lepšem i srećnijem životu.
Ako tvoja sreća zavisi od postupaka drugih onda zaista ne možeš biti srećna osoba.
Ričard Bah
Kada od drugih očekujemo da nas usreće, ispune, učine da se osetimo vrednima… mi im indirektno poručujemo da nisu bitni oni, nego mi.
Ako uradiš………. biću srećna, a ako uradiš….. biću nesrećna.
Na taj način svojim očekivanjima opterećujemo druge i oduzimamo im pravo na spontanost i autentičnost.
Kada umete da usrećite sebe spremni ste za susret sa drugim, i umesto da tražite sreću, možete da je delite kroz zajedničke trenutke i aktivnosti.
Druga krajnost je negiranje svakog uticaja drugih na nas i naš život i preuzimanje 100% moći na sebe.
Da, odgovorni smo za sebe i svoju sreću. Ali to ne znači da nam niko ne treba.
Društvena smo bića, trebaju nam kvalitetni odnosi sa drugim ljudima.
Možemo da budemo celi i potpuni i kad smo sami, ali ostajemo usamljeni.
Pogledajte video Čiji sam ja komadić? koji govori o potrazi za ljubavlju i nekim ko će nas učiniti celim…
Komadić traži nekog ko će ga upotpuniti, nalazi razne ali se ne uklapaju.
Posle nekog vremena, sretne veliko O, koje ga savetuje da postane okruglo, jer je to način na koji će moći da se kotrlja.
Komadić je vežbao i vežbao i na kraju postao okrugao, konačno je mogao i sam da se kotrlja.
I to je lepo.
Volim ovu priču, odavno sam je pročitala.
Sada verujem da je mnoge, uključujući i mene, navela na delimično pogrešan zaključak- da nam niko ne treba.
Raditi na sebi i činiti sve što možemo da nam bude dobro je poželjno i preporučljivo.
Ali, nije dovoljno.
Koliko god radili na sebi, za kvalitetan život i istinsku sreću potrebni su nam kvalitetni odnosi sa drugim ljudima.
Ne da čine nešto umesto nas, nego da se zajedno kotrljamo.
Nije to samo moje mišljenje, istraživanje koje je trajalo 70! godina navodi na takav zaključak. Ukratko- srećan život čine dobri odnosi sa ljudima. Ne novac, ne uspeh, ne društveni status….dobri odnosi sa ljudima.
Želite da:
- više volite sebe
- povećate svoju emocionalnu inteligenciju
- ulepšate i obogatite svoju svakodnevicu?
Knjiga „Putovanje u središte srca“ može da vam pomogne u tome!
„Sjajna knjiga, pravi melem„
Srbijanka Jović
„Profesionalna, stručna, a opet topla, lična i milujuća.“
Jelena Veljković
Pisana je jednostavnim i razumljivim jezikom, uz mnoštvo primera, ilustracija i konkretnih načina da život živite lakše i lepše.
U ovoj zbirci psiholoških tekstova obrađene su neke od sledećih tema:
- ljubav prema sebi
- odnosi sa drugim ljudima
- srećan život
- emocionalna inteligencija
- asertivnost
Želite knjigu “Putovanje u središte srca” u svojoj biblioteci? Da vam bude pri ruci svaki put kad vam zatreba razumevanje, uteha, ohrabrenje i vetar u leđa?
Odličan i poučan video o delu koji nam nedostaje, pravi izbor za ovu temu.
Kontakt je cudo koje nas uzdize i razvija.
Cini se da je dobro razumeti trenutke pod kojima su bitisali i Robinson Kruso i svaki drugi eremiti, jer i to moze biti neka objektivna datost(okolnosti) u kojima se mozemo zadesiti, bilo dobrovoljno ili na drugi nacin; milje sa okolnostima gde fali kontakt sa drugima u vrsti je svojevrsno siromastvo za stimuli mozdanog razvoja – i nidividue uopste.
Stoga je i korektan zakljucak “ da je bolje ikakvo drustvao no nikakvo “ samo bez rizika da nam bilo ko „drugi i svakojaki“ ne ugrozavaju upravo tu najvazniju funkciju kontakta (socialno druzenje).
A druzenje je moguce sa bilo kim pod predpostavkom – ako smo kadri da se spustimo na „nulti nivo“ kada je moguc spontani dijalog u kome se sagovornici u potpunosti razumeju; tada i nije obavezan neki materijalni dobitak jer kontakt individua je vec solidan uspeh.
Misao “ bolje ikakvo drustvo no nikakvo“ nikako ne podrazumeva da se obavezno moramo druziti sa bilo kim i trpeti bilo koga ili ostati u odnosima u kojima smo ponizeni, zloupotrebljeni, iskorisceni, ignorisani, podcenjeni …….. imajuci u vidu upravo bazucnu potrebu kontakta (druziti se) da se uzdignemo kao bice na visi razvojni nivo.