Za sve vas kojima govore da su preosetljivi
U roku od par dana dve različite osobe su mi o meni rekle isto.
“Samo” su drugačije formulisale.
Jedna je rekla- ti si preosetljiva.
Druga je rekla- ti si jedna nežna tanana duša, čuvaj to.
Ja jesam osetljiva.
Nekom previše, nekom nežno i tanano.
Osetljiva sam od kad znam za sebe.
Do nedavno sam i ja mislila za sebe da sam preosetljiva. Dosta njih mi je to reklo.
Sada znam da nisam preosetljiva.
Samo sam osetljiva.
Ni bolja ni lošija od drugih. Samo drugačija po toj svojoj osetljivosti.
Dugo sam verovala da mi je to mana. Da treba nekako da postanem manje osetljiva.
Sve dok nisam saznala za pojam visoko osetljiva osoba (highly sensitive person)
Možda će nekom ovo zvučati kao sitničarenje i cepidlačenje.
Kao da je bitno, preosetljiva ili visoko senzitivna. Moš misliti.
Nekom. Meni nije. Meni je ta razlika napravila ogromnu promenu u viđenju mene same.
Nisam previše nešto, ne fali mi ništa.
Nisam ni bolja ni lošija od drugih. Samo drugačija po toj svojoj osetljivosti.
Rodila sam se sa osetljivijim nervnim sistemom i to je to.
Kao što se neko rodi visok, a neko nizak. I jedno i drugo ima svoje prednosti i mane.
Tako se neko rodi sa manje ili više osetljivim nervnim sistemom.
Dr Elaine Aron, klinički psiholog i naučnica, je među prvima skrenula pažnju na to da se neki ljudi (oko 20% populacije) razlikuju po ovoj karakteristici. Više o tome ona govori u ovom videu.
Neka od pitanja koja ona postavlja, i koja pomažu da utvrdite da li ste visoko senzitivni su:
- da li vas lako preplave stvari kao što su jaka svetla, snažni mirisi, grubi materijali, zvuk sirena?
- da li se uznemirite kada imate da uradite previše stvari u kratkom vremenskom periodu?
- da li izbegavate nasilje u filmovima i TV serijama?
- da li tokom dana sa mnogo obaveza imate potrebu da se povučete u krevet ili zatamnjenu sobu i na taj način malo predahnete?
- da li vam je izuzetno važno da život organizujete tako da izbegnete uznemiravajuće ili preplavljujuće situacije?
- da li uživate u delikatnim mirisima, ukusima, zvucima i umetničkim delima?
- da li imate bogat i kompleksan unutrašnji život?
- kada ste bili dete, da li su vas roditelji i učitelji smatrali osetljivim i stidljivim?
Na njenom sajtu hsperson možete da pronađete još upitnika i korisnih materijala o visoko senzitivnim osobama.
Prema jednoj definiciji, visoka senzitivnost je “osobina koja se ogleda u dubljoj i temeljnijoj obradi senzornih podataka i uzrokovana je biološkim razlikama njihovog nervnog sistema.”
Naglašavam ovo- biološke razlike nervnog sistema zato što je ranije visoka senzitivnost često bila poistovećivana sa stidljivošću, socijalnom anksioznošću i introverzijom.
Kao što ne možete zameriti nekom što je previše visok ili nizak, jer je to nešto na šta osoba ne može da utiče, tako ne možete zameriti nekom da je preosetljiv.
Kada sam saznala za postojanje ove osobine doživela sam veliko olakšanje. Shvatila sam da je sa mnom sve u redu, samo sa drugačija. Ni bolja ni lošija. Drugačija.
Pitanje koje mi se nametnulo je- šta dalje s tim?
Neću valjda da idem okolo, obaveštavam ljude da sam visoko senzitivna, da nisam kriva za to i da prema meni treba da se ponašaju drugačije, sa posebnom pažnjom.
Mislim da nije u redu maltretirati druge, ali isto tako nije u redu maltretirati ni sebe.
Misliti loše o sebi zbog svoje drugačijosti nije u redu.
Veliku razliku u doživljaju sebe i samim tim u svom samopoštovanju sam doživela samom svešću o tome da je ta moja osobina, visoka senzitivnost, nešto na šta ne mogu da utičem i nešto što ne treba da menjam.
Ono na šta mogu da utičem je da prvo ja sama uvažavam svoju različitost i svoje potrebe.
To znači da sam svesna da mi povremeno, češće nego drugima, treba povlačenje i punjenje baterija. I to i radim. Ne teram sebe na tempo koji imaju drugi. Poštujem svoj tempo.
Svesna sam koliko osećanja i raspoloženja drugih ljudi utiču na mene i zato kad god mogu biram društvo.
Svesna sam da niko nije u obavezi da titra oko mene, ali isto tako sam svesna da je moja obaveza da se povučem iz odnosa koji me iscrpljuju i povređuju. Sa nekim ljudima je moguće napraviti zadovoljavajući kompromis, sa nekim nije. I to je u redu.
Kao što sam napisala na početku- nekim ljudima sam previše, nekim sam nežna i tanana.
I to je u redu. Ne moraju da se menjaju oni, ali ne moram ni ja da menjam nešto što ne mogu da menjam.
Bitno je da sam svesna toga, da ne krivim ni sebe ni druge, nego da prihvatim ono što jeste.
Zašto ljudi smatraju da je loše biti emotivan ili osetljiv?
Ovo pitanje mi je postavljeno ispod statusa sa početka teksta.
Biti emotivan ili osetljiv u vremenu i društvu u kom živimo nije lako. Ali ne znači da je loše. Čak mislim, i iskustvo me uči, da kada prihvatimo sebe sa svojom osetljivošću i emotivnošću, kada naučimo da čuvamo i negujemo sebe, da postavljamo granice i biramo ljude s kojima ćemo biti u bližim odnosima, da tada emotivnost i osetljivost postaju prednosti.
U mom slučaju, emotivnost i senzitivnost su doveli do toga da znam mnogo o emocijama i psihologiji, da na taj način pomažem ljudima.
Da nisam emotivna i osetljiva, ne bi bilo ovog bloga. Ne bi bilo knjige Putovanje u središte srca. Ne bih radila posao koji volim, na način koji mi se sviđa i odgovara.
Trebalo mi je dosta vremena i rada da dođem do toga, ali definitivno je vredelo.
Da, neki ljudi emotivnost i osetljivost smatraju slabošću i nedostatkom. To nije problem.
Problem je kada sami počnemo svoju emotivnost i osetljivost da smatramo nedostatkom.
Da se trudimo da budemo manje nešto što jesmo a više nešto što nismo.
To je siguran put u nezadovoljstvo i promašen život.
Meni je saznanje da postoji osobina koja se zove visoka senzitivnost napravila ogromnu promenu u životu. Promenu na mnogo, mnogo bolje.
Saznanje da nisam ni previše ni premalo nego sasvim dovoljno ali malo drugačije.
Emocionalni detoks- šta je to i kako se radi
Ne znam šta mi je….znam da treba da krenem napred, da smišljam šta dalje, ali ne mogu….
To je normalno, treba ti emocionalni detoks, još uvek ti je sveže to loše iskustvo.
Aha! Jeste! To mi treba! Kako se to radi?
Maksimalno neguješ i podržavaš sebe, koristiš svaku priliku za to. Odmaraš se dovoljno, daješ sebi vremena da obradiš iskustvo, ne žuriš…krenućeš napred kad budeš spremna…
Ovaj razgovor sam vodila sa prijateljicom.
Slične razgovore sam više puta vodila sa klijentima.
Kada doživimo nešto neprijatno, ili kada duže vreme doživljavamo nešto neprijatno, potrebni su nam vreme i nega da se oporavimo. Da iz sebe izbacimo emocionalne toksine.
Emocionalno “trovanje” možemo da doživimo u porodici, ljubavnoj vezi, prijateljstvu, na poslu….bilo gde gde smo u kontaktu sa ljudima. Ima ljudi koji svojim ponašanjem, stavom i rečima jednostavno truju.
Nekada i sami sebe emocionalno trujemo, tako što teramo sebe da budemo na mestu koje nije dobro za nas, sa ljudima koji nisu dobri za nas…govorimo sebi ružne reči, previše očekujemo, premalo negujemo…
U “TED govoru Zašto je važno da primenjujemo emocionalnu prvu pomoć? psiholog Guy Winch govori o tome kako kada se povredimo fizički stavljamo flaster na ranu i čuvamo je dok ne zaceli, kako praktikujemo higijenu tela ali se ne bavimo higijenom duše.
Kaže da kada neko polomi nogu niko mu neće reći- ma samo nastavi dalje, to je sve u tvojoj nozi. Ali, kada je neko tužan ili depresivan velika verovantoća je da će čuti- ma, samo nastavi dalje, sve je to u tvojoj glavi. Jeste, u glavi je, ali to nije razlog da sebi ne pružimo i da za sebe ne tražimo negu i podršku.
Psihološke povrede doživljavamo mnogo češće nego fizičke, ali ih ne doživljavamo kao takve i ne pridajemo im dovoljno pažnje.
Iz teksta Emocionalna higijena za vitak stas
Kako se radi emocionalni detoks?
Evo nekoliko smernica:
- što više odmaranja. Obrađivanje emocionalnih iskustava zahteva vreme i energiju. Imajte to u vidu, ne bojte se da ćete se ulenjiti ili razmaziti. Doživeli ste nešto teško i neprijatno i sada vam je potreban oporavak od toga.
- kad god i koliko god je moguće (a moguće je mnogo češće nego što mislimo!) izbegavajte izvore emocionalnih toksina. Izbegavajte da provodite vreme sa ljudima posle kojih se osećate otrovano. Izbegavajte ljude koji kada tražite emocionalnu podršku sipaju so na ranu (6 tipova ljudi kojima nije dobro pokazivati svoju ranjivost)
- okružite se ljudima koji su topli, prijatni i podržavajući. Ima ih! Samo se treba potruditi da ih pronađemo.
- svaki dan radite bar nešto što vas raduje i što vam prija. Neke smernice šta to sve može da bude sam navela u tekstu Kako pronaći radost u sebi
- budite dobri prema sebi. Postoje lepi načini da sami sebi uputite kritiku, nema potrebe za omalovažavanjem i grubošću (“Kakva sam budala! Kako sam mogla to da dozvolim??? i “Vidim da sam pogrešila, gledaću da ubuduće ne ponovim tu grešku” se u emocionalnim posledicama drastično razlikuju)
- priuštite sebi svakog dana umerenu fizičku aktivnost, koliko vam prija. Kako kaže Gabrielle Roth
Najbolji način da umirite um je da pokrenete telo
- pišite, pisanje pomaže da se rasteretite i poslažete misli. Pišite samo za sebe i sve što osećate, sve što vam padne na pamet. Bez cenzure i autocenzure.
- i negovanje tela neguje dušu. Unosite dovoljno tečnosti, voća, povrća…
- postoji jedna drevna tehnika koja je veoma efikasna podrška, kako u svakodnevnom životu tako i za emocionalnu detoksikaciju. Tehnika se zove disanje. Da, disanje. Kada smo pod stresom ili u nekom lošem stanju i raspoloženju dišemo brzo i plitko. Tek toliko da se održimo u životu. Dajte sebi više vazduha, i telo i duša će vam biti zahvalni.
- masaža prija i pomaže. Ako ne volite ili ne možete da odete na profesionalnu relaks masažu, može da vas izmasira neko vama blizak. Dodir prija i leči. Možete i sami sebe da izmasirate.
- koristite svaku priliku da budete u prirodi. I priroda leči. Ako ste u gradu i niste u mogućnosti da često idete u prirodu, i slike i zvuk prirode pomažu.
Sve ovo je preporučljivo da se radi redovno, kao emocionalna higijena i prevencija. Kada doživite ili dugo doživljavate nešto teško i neprijatno, potrebno vam je više nege i podrške. To je u redu. Ranjivost je ono što nas čini ljudskim bićima. I ranjivost je ono što nam omogućava da živimo punim srcem i plućima.
Kako mi je neljubaznost pomogla da imam kvalitetnije odnose sa ljudima
Volim da budem ljubazna prema ljudima, i volim kada su drugi ljubazni prema meni. Ljubaznost nas ne košta ništa, a mnogo donosi. Donosi prijatnije i kvalitetnije odnose sa drugim ljudima. Donosi mnogo malih zadovoljstava i lepih trenutaka. Ljubaznost nije samo kada govorimo jedni drugima lepe reči i kada činimo jedni drugima lepe gestove i usluge. Ljubaznost je i kada na lep način ukažemo drugoj osobi da nam nešto smeta ili ne prija. Ljubaznost nije prihvatanje svega što nam neko kaže i činjenje svega što neko traži od nas.
Ljubaznost je i kada na lep način ne prihvatimo nečiji zahtev ili molbu.
Koliko god je besplatna i naizgled jednostavna, premalo je ima među ljudima, i zbog toga zaslužuje mnogo tekstova. Da nas podsećaju koliko je važna, korisna i potrebna. Svakog dana uživam u ljubaznim gestovima drugih ljudi, i svakog dana koristim svaku priliku da budem ljubazna prema nekom. Vrlo retko imam konfliktne i neprijatne situacije sa drugim ljudima. Vrlo retko, ali se ipak dešavaju, kao što se dešavaju svima.
Uglavnom uspevam da ih rešim na zadovoljavajući način, ili bar na način koji nije previše neprijatan. I dobro se osećam zbog toga.Mirna sam i stojim iza svojih postupaka i reči. Volim što sam takva. Uglavnom. Sada mnogo manje, ranije mnogo češće sam trpela neprijatnosti zbog ove svoje osobine i stava. Znate i sami da svakakvih ljudi ima, da se svakako ponašaju i da svašta sebi dozvoljavaju. Mene je ljubaznost sprečavala da kažem šta mislim i osećam, povlačila sam se da ne bih bila neljubazna i neprijatna i u sebi gomilala nezadovoljstvo.
Shvatila sam to u nekom trenutku i shvatila da je vreme da se nešto menja. Pošto ne mogu da menjam druge ljude i njihova ponašanja, bar ne direktno, shvatila sam da je potrebno i za moje dobro da menjam neke svoje stavove i ponašanja.Ne da odem u drugu krajnost i postanem drska i neljubazna, nego da dozvolim sebi da, kada procenim da je neophodno i za moje dobro, ne budem ljubazna. Da dozvolim sebi da budem direktna i kada vidim da neko igra na kartu moje finoće i ozbiljno narušava moje lične granice i moje dostojanstvo, reagujem onako kako osećam, a ne onako kako fina, ljubazna i dobra osoba „treba da reaguje“.
Odlučila sam da ljubaznost bude moj izbor, a ne moja prisila. Odlučila sam da budem ljubazna kad god mogu i prema kome god mogu, ali ne po cenu mog mira i dostojanstva.
Ta odluka, i njeno sprovođenje u delo me je dovelo do toga da budem mnogo opuštenija, iz mog života su otišli ljudi zbog čijih postupaka sam se često osećala poniženo, omalovaženo i nebitno. Ostali su ljudi pored kojih se osećam prihvaćeno, poštovano i bezbedno. Vrlo retko srećem ljude prema kojima nemam drugi izbor osim da budem neljubazna, i vrlo retko sam u situaciji da nastupim neljubazno.
Nedavno sam imala priliku da proverim dokle sam stigla u svom ličnom razvoju i koliko stvarno volim sebe. Dobila sam mejl od osobe sa kojom sam kratko sarađivala, nisam bila zadovoljna, tačnije bila sam veoma nezadovoljna, ali „fina“ kakva sam bila nisam joj to rekla. Samo sam neodređeno rekla da nemam potrebu za njenim uslugama i da ću se javiti ako mi ponovo zatrebaju.
Njen mejl počinje sa „draga Jelena“ i prepun je uvreda i optužbi na moj račun. Par puta sam pročitala taj mejl sve ne verujući da je stvarno sve to napisala i dala sebi za pravo. Prvo sam mislila da ne odgovorim uopšte, jer vidim da žena živi u nekom svom svetu i da je 100% uverena u sve to što je napisala. Nisam se osećala potpuno zadovoljno sa tim da ne odgovorim ništa, nisam imala mira, pa sam odlučila da ipak odgovorim.
Fina, lepo vaspitana i ljubazna kakva jesam, počela sam mejl sa „draga….“ i odmah izbrisala jer sam osetila koliko je to drastično lažno. Prepravila sam na „poštovana…“ ali ni to mi nije išlo. Osećala sam kao da na neki način gazim sebe. Ženi sam uredno platila usluge iako nisam bila zadovoljna, ništa joj ne dugujem, a ona sebi daje za pravo da me uznemirava i vređa.
Moj vrlo kratak odogovor sam počela sa „ne mogu da kažem ni draga ni poštovana zato što za mene niste ni jedno ni drugo.“ Napisala sam još nekoliko rečenica o tome kako mislim da je vrlo drsko i bezobrazno to šta i kako mi je napisala i da nema prava na to. I završila mejl. Odgovorila mi je ponovo ljutito i napadački, ali nisam se dalje upuštala u raspravu. Ne vidim svrhu. Ona misli to što misli i to je njen problem, čim je imala potrebu da mi piše. Moj problem nije. Pogotovo nakon što sam odgovor njoj počela na krajnje neuobičajen način.
Ova prepiska se odigrala pre desetak dana, a razlog zašto pišem ovaj tekst je to što me od tada drži osećaj zadovoljstva i ponosa kad god se setim situacije i toga kako sam odreagovala. Zadovoljna sam što sam se zauzela za sebe i nisam dozvolila da me ljubaznost spreči da se zauzmem za sebe i ne dozvolim nekom da me vređa i napada. To ne znači da ću baš svakom napisati ili reći baš sve što mislim i što mi se ne sviđa. I dalje ću mejlove nekim ljudima počinjati sa „draga“ ili „poštovana“ iako to ne mislim baš u potpunosti. Red je, i nije moje da prevaspitavam ljude. To samo znači da sada više verujem sebi da ću, ako se ponovo dogodi da neko vrlo ozbiljno i grubo povredi moje lične granice, reagovati sa ljubavlju prema sebi. Zaštitiću sebe kao što bih zaštitila i neko dete. Neću napadati nikog, neću vređati, ali neću ni dozvoliti da mene neko vređa i napada.
Umesto da se pitam zašto neki ljudi rade to što rade, zašto su grubi, drski, neljubazni, trošim svoje vreme na neke lepše i konstruktivnije teme. Ne znam zašto su takvi i zašto se tako ponašaju, i ne zanima me. Znam samo da ima mnogo dobrih i dragih ljudi sa kojima volim da provodim vreme, i znam da kada vodim računa o sebi i štitim sebe kada je to potrebno, imam više vremena i energije za njih. Imam više dobrog i lepog da dam drugima.
Ljubaznost je divna sve dok je naš izbor, a ne naša prisila. Divna je sve dok zbog nje ne propustimo da se zauzmemo za sebe i ne dozvolimo nekim ljudima da nas vređaju i povređuju.
Otišla na more. Ponela dve knjige iz biblioteke, one, brzo čitljive i brzo ih pročitala. I TVOJU… Evo, čitam od jutros i suze mi cure od neke unutrašnje sreće. Svakom reči me takneš tamo gde treba. Ova neće biti brzo čitljiva. Ova će se čitati uvek, na svakom mestu, a posebno onda kada mi je teško. Hvala ti što postojiš. Postojala bih ja i bez tebe, ali, ovako je nekako lakše. Izvlačiš iz mene ono lepo i dobro. Stavila bih smajlija koji plače, ali nema onaj koji plače od unutrašnje sreće.
Pročitala sam Vašu knjigu, nisam oka sklopila od sinoć a radim od 14h i ne žalim
Nakupila sam se energije za sto godina!
Svaka Vam čast
Tražili su mi ljudi na čitanje i ne dam! Ljubomorno je čuvam! Mogu samo iz moje ruke da bace pogled da ne bi oštetili mojuamajliju za lepo raspoloženje i ispravno razmišljanje
Hvala Vam ”
Zdravo Jelena, upravo sam procitala da ste autor knjige „Putovanje u srediste srca“, moje pitanje je dali je ova knjiga pogodna za tinejdzere, tacnije devojci od 15 godina koja se suocava sa neke emocionalne barikade i ne dozvoljava samoj sebi da napreduje u polja ucenja i druzenja. Stvarno je pametna i duhovita ali ne prihvata nikakvu strucnu pomoc. Zato mozda bi trebalo da joj ponudim da pocne da cita neke knjige za podizanje samopouzdanja. Ukoloko imate neki drugi predlog za ovaj tip literature koji bi bio od koristi i prikladan za tinejdzere, ja bih Vam bila zahvalna do neba! Sorry ukoliko nisam potrefila padeze, ipak sam iz Makedonije 🙂
Mislim da može da bude od koristi, ako ne njoj u ovom periodu, ako joj ne bude interesantno, onda svakako vama, da naučite da je vašim primerom podržite i inspirišete.
Dobri su padeži, a i nisu važni, važno da se razumemo 🙂
Čitam tako tvoju radost povodom izlaska knjige i radujući se zarad tog povoda nešto razmišljam.
Iskreno govoreći nemam pojma kako sam došla do Emocionalne inteligencije ili ti tvog bloga , dal’ je bilo preko FB ili preko Googla, no da je bilo slučajno čisto sumnjam. Mož’ bit’ da sam zaslužila da te pronađem i da uživam čitajući tekstove koje si tako lepo pisala i delila sa svojim čitaocima. Daklen tako beše u početku.
Vremenom sam počela malo dubokoumnije da razmišljam o pročitanom i ta dubokoumnost je kod mene zazivala poriv za gunđanjem ili ti komentarisanjem tvog pisanja. Činjenično stanje je da bih mogla danima da gledam u pitanje koje postavlja FB ( O čemu razmišljaš ? ) i da ne pronalazim reči kojima bih opisala svoja razmišljanja , onda pročitam neki od tvojih tekstova , mućnem glavom i izazivački pozovem svoja razmišljanja koja se sa lakoćom pretvore u reči i to na sopstveno mi iznenađenje dosta pametne.
Od tebe sam svašta naučila , kao i što sam čitajući te shvatila koliko toga i znam , a da nisam ni znala da znam. Samopouzdanje koje sam svojevoljno stekla napornim radom na sebi se svakim tvojim tekstom povećavalo. Možda mi je zato tvoj omiljeni citat “ Život nije lunapark , život je škola “
Da je lako , nije , al’ je zdravo lepo 🙂
Za kraj , iskrene čestitke i puno uspeha u daljem pisanju želi ti tvoje gunđalo 🙂
A šta sad ja na ovo da ti odgovorim….znaš da nije lepo rasplakivati spisateljicu? Ili možda jeste…
Ne znam, odoh da uživam sad u osećaju koji si mi izazvala ovim rečima, draga moja Marmi, gunđalice blogovska 🙂
Suze radosnice su zdravo lekovite 🙂
Htela bih jedan primerak.Zivim u Cg.Kako do Vase knjige?Pozdrav
Hvala Mirjana što želite moju knjigu. Za Cg su velike i provizije i poštarine, bilo bi dobro ako imate nekog u Srbiji ko može da uplati za vas i nekako vam dostavi knjigu.
Nmg da docekam da se dokopam primerka knjige 🙂
Raduje me svaki tvoj post… Predivno.
Hvala Ljupka 🙂