Zahvalnost je tajna sreće i uspeha. To nije nikakva novost niti tajna. Mnogo se piše i govori o zahvalnosti, i to je dobro. Primećujem da mnogi ne znaju kako da je praktikuju u svakodnevnom životu. A samo svakodnevna praksa donosi trajne i velike dobrobiti.
Ima i onih koji ne veruju da je zahvalnost zaista toliko moćna. Misle da je za sreću potrebno nešto drugo. Više novca, bolji posao, bezuslovna savršena ljubav, izgled kao iz časopisa….Sve to nije uslov za sreću i neće vas učiniti srećnijima. Zahvalnost sa druge strane ima tu moć da vam pomogne da postignete sve to što želite.
- bolji posao,
- više novca,
- dobro zdravlje,
- harmonične odnose sa ljudima….
Zahvalnost-moje iskustvo
Kada očekujete da kada kažete “Zahvalan sam!” momentalno doživite sreću i sve krene kao po loju, to je kao da očekujete da odete na jedan trening u teretani i očekujete savršeno izvajane mišiće.
Tek kada zahvalnost postane navika i životni stil možete očekivati blagodeti u vidu mira, zadovoljstva i uspeha.
Da vas podsetim, navika se stiče vremenom, ne preko noći.Iz teksta Mala tajna za veliki uspeh u životu
Već dugo znam da je zahvalnost ključ sreće i uspeha. Čitala sam dosta o tome i već dugo je praktikujem. Prvo sam počela da obraćam pažnju na to za šta sam zahvalna, i da izražavam tu zahvalnost. Nakon nekog vremena primetila sam male ali prijatne promene u mom raspoloženju. Što sam više obraćala pažnju na to za šta sam zahvalna, sve više sam uživala u tom posebno prijatnom osećaju. Nisu to sreća i radost kao kad se nešto nama važno dogodi ili kada ostvarimo neki važan cilj. Ne, to je više bilo neko tiho prijatno osećanje.
Pislala sam o tome na blogu i to je još uvek jedan od najčitanijih tekstova i što me još više raduje-jedan od tekstova koji izaziva najviše prijatnih osećanja kod čitalaca. I pored izuzetno lepih reakcija, vremenom sam shvatila da mnogi imaju problem sa uvođenjem zahvalnosti u svoju svakodnevicu. Videla sam da mnogima predstavlja problem i da im nije jasno kako da praktikuju zahvalnost, pa sam kreirala program Mala tajna za mnogo energije i zadovoljstva. Jedna od svakodnevnih aktivnosti u tom programu je vođenje dnevnika zahvalnosti.
Očekivala sam dobre rezultate i zadovoljstvo klijenata koji su se odlučili za program. Nisam očekivala toliko oduševljenja. Da je samo jedna osoba tako reagovala, rekla bih da je slučajnost. Ne, svi koji su redovno pisali su mi pisali koliko im prija i znači. Bilo mi je drago što su klijenti zadovoljni, naravno, ali zapitala sam se kako to da oni brže i intenzivnije doživljavaju tu posebnu sreću. Zapitala sam se koji je razlog da mnogi koji pre toga nisu radili na sebi i nemaju znanje i iskustvo koje ja imam, imaju mnogo bolje rezultate od mene. Pomislila sam da možda ima veze sa pisanjem i odlučila da to proverim.
Ispostavilo se da sam bila u pravu. Pisanje zahvalnosti značajno pojačava efekte. Nakon nekog vremena svakodnevnog zapisivanja, i ja sam počela da osećam tu intenzivniju finu sreću i neki osećaj koji čak ne umem da imenujem. Mir, zadovoljstvo, fokusiranost, poverenje….neki miks svega toga. Veoma neobičan i poseban. I veoma, veoma prijatan.
Prvo sam zapisivala za šta sam zahvalna u jednom Word dokumentu, ali sam došla na ideju da proverim kako je kada zapisujem rukom, u posebnu, lepu svesku. Ponovo prijatno iznenađenje. Još prijatnije osećanje, više nego kada kuckam u Word dokument i mnoooogo više nego kad samo mislim na to za šta sam zahvalna.
I tako sam usvojila praksu da svakog dana zapisujem pet stvari za koje sam zahvalna. Svakog dana zapisujem da sam zahvalna za život i za dobro zdravlje. Pored toga, zapisujem i neke „sitne“ dnevne zahvalnosti, poput toga da sam zahvalna za osmeh koji mi je neko uputio. Nema pravila i nemoguće je pogrešno zapisivati zahvalnost. Vremenom, kako više i redovnije zapisujete, dolaziće vam razne ideje i primećivaćete sve više razloga i prilika za zahvalnost.
Nekoliko puta sam prestajala sa zapisivanjem (iako mi „oduzima“ nekoliko minuta dnevno), verujući da sam dovoljno uvežbala i da mi zapisivanje više ne treba. Ne dogodi se ništa strašno kad prestanem da vodim dnevnik zahvalnosti. I dalje imam naviku da primetim prilike za zahvalnost i da u sebi pomislim kako sam zahvalna. I dalje imam naviku da je izražavam, svakom i u svakoj prilici. Pa ipak, posle nekog vremena zabušavanja u vođenju dnevnika zahvalnosti, počnem da primećujem da taj poseban osećaj počne da bledi. Daleko sam od nezadovoljstva ali ipak, taj poseban osećaj koji imam samo kada redovno zapisujem zahvalnost počne da mi nedostaje. Ponovo počnem da zapisujem i vrlo brzo se taj divan osećaj vrati.
Zahvalnost u teškim trenucima
Lako je biti zahvalan kad ti je sve u životu dobro. Tako kažu neki. Ne znam. Moj život nije savršen i nikad nije bio, i ne znam nikog kome je uvek sve potaman. Znam neke koji su nezadovoljni i kad nemaju neke velike probleme i život im je relativno ok. Samo što oni to ne vide i ne umeju da cene. Usmereni su na ono što nemaju i podrazumevaju sve što imaju. Sa takvim stavom, njihovo nezadovoljstvo mi je potpuno razumljivo.
Da li je moguće osećati i praktikovati zahvalnost u teškim trenucima? Kad je stvarno, objektivno teško? Jeste, moguće je. I poželjno. Zato što kada ne znamo šta da radimo i neka situacija izgleda bezizlazno, uvek možemo da učinimo nešto da podržimo i osnažimo sebe. Govorila sam o tome u videu Zahvalnost-najbrži put do sreće. Rekla sam da čak i kada neko nema posao i ne zna kako da ga nađe, može da bude zahvalan za sve što zna da radi i sve prilike koje je ikad imao da radi i zaradi novac. Rekla sam i da kad je neko bolestan, može da bude zahvalan za sve zdrave ćelije i organe u svom telu. To je svakako bolje nego očajavanje, pomera fokus, popravlja raspoloženje, a sve to ima pozitivan uticaj na imuni sistem.
Postavila sam video na fb stranici Emocionalna inteligencija, reakcije i komentari su bili lepi. Osim jednog, u kom sam osetila besan ton. Neko je napisao da je lako pisati tako nešto kad ne zna kako je to kad se boluje od neizlečive bolesti. Moja priča o zahvalnosti čak i kad je teško i najteže je nekog razbesnela. Ironija je što sam u trenutku kada sam to postavila i pročitala komentar bila u Sremskoj Kamenici. Na Institutu za onkologiju. Ne u poseti, nego u bolničkom krevetu. Sa infuzijama u obe ruke sam pisala blog, vodila stranicu, družila se….I bila sam srećna. I zahvalna. Nisam bila srećna zbog bolesti nego uprkos njoj. Bila sam zahvalna što sam uopšte živa, što sam dobro podnosila hemoterapije, što su mi rezultati dobri.
Cela ta priča je trajala godinu dana, dva puta sam operisana i primila više od 10 ciklusa hemoterapije. Meni je to vreme proletelo i pored tih objektivno neprijatnih događaja i okolnosti, nosim mnogo lepih uspomena i trenutaka. Kroz to iskustvo sam naučila mnogo i o sebi i o životu. Volela bih da sam lekciju naučila na neki drugi način, ali kad je već tako bilo ne vredi da se žalim i sažaljevam. Volela bih da je bilo drugačije, ali sada sam zahvalna za to iskustvo. Promenilo mi je život na bolje, stav prema životu, prema sebi, promenilo mi je prioritete.
O mom „malom onkološkom izazovu“ možete da pročitate više u tekstu Smehom, znanjem i ljubavlju sam pobedila rak
Zahvalnost nije bežanje od problema
Nadam se da sam do sad dovoljno ilustrovala koliko je zahvalnost korisna u životu i koliko može da pomogne, čak i kad je objektivno teško. To nije samo moje iskustvo, mnogi mogu da posvedoče da im je praktikovanje zahvalnosti pomoglo kad je bilo najteže.
To ni slučajno ne znači da je zahvalnost negiranje problema ili bežanje od njega. Nije dovoljno samo praktikovati zahvalnost i očekivati da se neki problem reši. U zavisnosti od vrste problema neophodno je postavljati sebi prava pitanja i tragati za odgovorima i rešenjima. Neophodno je preduzimati sve što je u našoj moći da rešimo problem i prevaziđemo prepreku.
Primećujem da neki veruju da nije dobro baviti se problemima, veruju da je to „negativno razmišljanje“. Slažem se da fokus samo na to šta je problem nije dobro i nigde ne vodi. Nije dobro misliti samo o problemu i utapati se u samosažanjevanju i brigama. Ali, jednako nije dobro praviti se da problem ne postoji i verovati da će se nekako sam rešiti, samo ako ga dovoljno dugo ignorišemo i „mislimo pozitivno“.
Rešenje je kao i obično srednji put. Identifikovati problem i zatim se usmeriti ka rešenju.
Zahvalnost za sve što imamo nam pomaže da se osnažimo i tako osnaženi krenemo da stičemo ono što nemamo. Ako neko nema posao, primer koji sam navela, da može da bude zahvalan za sve što ume da radi i za svaki posao koji je do sada imao, ne znači da tu treba da se zaustavi. Ne znači da će praktikovanje zahvalnosti nekom čarolijom doneti posao. Pored praktikovanja zahvalnosti potrebno je i razmišljanje o tome gde sve može da se traži posao, kako da se napravi, šta sve može da se radi…
Isto važi i za zdravstvene probleme. Zahvalnost za sve zdrave ćelije i organe, za sve zdravo provedene dane i godine je velika podrška. Pored toga, važno je i preduzeti medicinske procedure, donositi odluke o načinu lečenja, voditi računa o ishrani i tražiti sve moguće načine da se podrži, fizički i mentalno.
Sa zahvalnošću se svaki problem mnogo lakše rešava, ali samo praktikovanje zahvalnosti, bez aktivnosti najčešće nije dovoljno.
Vežba čini majstore
Ako se prvi put srećete sa idejom praktikovanja zahvalnosti, vrlo je verovatno da će vam u početku biti teško da istinski osetite zahvalnost. To je potpuno normalno i očekivano. Nemojte da odustajete zbog toga. I mehaničko razmišljanje i zapisivanje zahvalnosti, bez istinskog osećaja, u početku mnogo znače. Za većinu ljudi to jeste put do istinskog osećaja zahvalnosti za sve što imaju i jesu.
Vežba čini majstore, i to važi i za praktikovanje zahvalnosti.
U kolumni Andrije Gerića, Da li je moje dete talentovano, naišla sam na ovaj podatak koji je ostavio jak utisak na mene:
“Nauka kaže da smo svi talentovani za sve, samo je pitanje koliko i kako radimo. Postoji pravilo dobijeno empirijski, koje kaže: Potrebno je uložiti oko 10.000 sati (oko 10 godina) u neku aktivnost da biste postali vrhunski. To važi za sve: za sport, muziku, slikanje i za svaku drugu aktivnost.
Možda se pitate: “Kako to? Ja već 10 godina radim nešto, a nisam svetska klasa!” Ima tu jedan mali detalj koji pravi ogromnu razliku! 10.000 sati mora biti uloženo sa potpunom pažnjom, koncentracijom, usavršavanjem, analiziranjem, otklanjanjem grešaka i posvećenosti.”
Da biste osetili blagodeti praktikovanja zahvalnosti nije vam potrebno 10 godina. Prve lepe rezultate možete da osetite već nakon mesec dana. Ali, za prave, dubinske promene u stavu i samim tim i raspoloženju potrebna je višegodišnja svakodnevna praksa.
Dobra vest je da praktikovanje zahvalnosti ima kumulativno dejstvo. Sve što ste ikada uradili po tom pitanju se računa. Svaka zahvalna misao, svaka reč zahvalnosti, svako zapisivanje zahvalnosti….sve se računa.
Nadam se da sam vas ovim tekstom motivisala da u svoj život uvedete svakodnevno praktikovanje zahvalnosti. Želim vam da što pre osetite taj posebno lep i moćan osećaj koji će vas dalje motivisati da nastavite.
Ne košta vas ništa, ne oduzima mnogo vremena, a dobrobiti i blagodeti su neprocenjive.
Za kraj ću citirati Brene Braun koja kaže
Nije radost ono što nas čini zahvalnima. Zahvalnost je ono što nas čini radosnima.
Draga Jelena, slazem se sa tobom da trebamo da budemo zahvalni ali moja licna teotija ide korak dalje. Zahvalni kome? Ja svu svoju zahvalnost uznosim samo Bogu. Volela bih da cujem sta ti mislis o tome.
Draga Mirjana, moje mišljenje je da je bitno da smo zahvalni, što više to Bolje. Bogu, za one koji veruju, ljudima, životu…
Гледајући у америчким филмовима, како неке породице имају тај обичај да се захваљују или моле пре јела, временом ме је навео на размишљање да то није лоша идеја уопште.
У ствари, само сам најзад препознала ту своју жељу и потребу коју имам одавно. Човек има ту потребу у себи за духовношћу и спонтано зна шта треба да ради. само негде затоми.
Ја имам то „спонтано“ искуство захваљивања, које и ми је данас чудно, али се сећам тог осећаја.
Наиме дуго нисам могла да останем у другом стању и после коначног успеха имала сам побачај. Наравно да ме је то потресло, али у неком тренутку, неког дана имала сам потребу да се захвалим Богу што ми је омогућио прилику да будем трудна. Ни сама не схватам себе најбоље и нисам то причала, јер верујем да звучи чудно. Такође, чврсто верујем да ми је то поомогло да после опет затрудним и родим дете. Иначе нисам религиозна у смислу одласка у цркву, али као што рекох сви ми имамо потребу за духовним. Претпотављам да молитва (религијска припадност је небитна),захваљивање и у том смислу свако дубље сагледавање у себе и „разговор са собом“ отвара неки пролаз ка нечем узвишенијем . Тако ја то бар видим.
Надам се да ће ово неком помоћи.
Ваш текст ме је вратио и показао како сада смислено могу то да радим, јер признајем да сам лења. Са својим пријатељима о овоме не успевам да разговарам, некако људи не воле да гледају у себе.
Захваљујем. 🙂
Jedno vreme sam pisala i svako veče sa radošću se prisećala tih trenutaka na kojima sam zahvalna,a onda sam prestala.Ovim tekstom ste me potsetili i potstakli da ponovo počnem da pišem.Hvala!!!
Drago mi je Vesna 🙂
Poštovana Jelena, HVALA VAM za predivne postove … Uživam u čitanju…☺
Hvala Ivana 🙂
Draga Jelena, hvala na ovom divnom tekstu. Veoma me je zainterosovao, mozda ovo nije prava rec, u svakom slucaju dotakao me je. Kao i dosta vasih tekstova. Ja sam od onih koji su se pitali kako da praktikuju zahvalnost. Sada znam, olovku u ruke. Probala sam vise puta, ali samo onako u mislima sam se zahvaljivala za ono sto imam. Srdacan pozdrav i planiram da ovo praktikujem obavezno. Nadam se da cu imati uspeha i da ce i meni ovo pomoci sa mojim problemima.
Draga Ema, drago mi je što vam je ovaj tekst razjasnio dileme i podstakao da zapisujete zahvalnost.
Nadam se da ćete imati lepe rezultate i biće mi drago da čujem utiske.
Veliki pozdrav 🙂
Dobro jutro Jelena!Nikada mi nije palo na pamet da zapisem neku zahvalnost ali mislim da je to odlicno a ko umije da bude zahvalan,tome se i daje.Volim da tvoje textove,price,savjete …prenesem svojoj djeci iako to vec odrasli momci,ali cuju,prihvate,vole ovo tvoje sto im pricam uz neki neobavezan razgovor a moj cilj i jeste njih nauciti lijepom,pa lijepo i dodje odnekud .
Ja neko vece idem setalistem gradskim,igraju se djeca i u jednom momentu me djevojcica ,razdragana za ruku i kaze_ Zar ti mene ne poznajes? Ne,a ti mene?Ja tebe da,ista si mi kao iz snova!Ja u cudu ,ona se smije ,i ja ,naravno,pitam je kako se zove i koliko ima godina,kaze 5god.Ana Marija i pokaze mi zgradu u kojoj zivi.Odmah sam zvala ukucane da im ispricam,kao da me Andjeo presreo na ulici,nevjerovatnu radost i sada osjecam i istog momenta sam bogu bila zahvalna za taj susret,bas kao sa andjelom a ijeste andio i od ovog momenta cu prvo ovo da zapisem .Potrazicu Anu Mariju koja me nije cak ni persirala,ponasala se kao da me zna i kao da sam joj najbliza,cudo!Pozz Jelena i hvala na ovim lijepim,pkretackim textovima ,svako dobro!!!
Divno Rajka, hvala što moje tekstove prenosiš svojoj deci i drago mi je što im se sviđaju.
Priča o devojčici Ana Mariji je predivna, hvala ti što si je ispričala ovde 🙂
Zahvalnost kao krilo optimizma zaiskri često u mom životu,koji je imao čitav spektar tonova.U nekim davnim godinama ,suočena sa brojnim bolovima duše zbog odlaska roditelja i pritisnuta faktorima koje su nosile 90.godine (vrijeme rata,sankcija,ljudskog posrnuća u svakom pogledu)željela sam sve to prekinuti zaboravom,ako se tako može reći.Dužim snom,jer samo sam tako bila poštedjenatuge i nemoći.što duže spavati,koliko je moguće u sred trke za životom i ka zahtjevnom radnom mjestu (odgovornom). Vremenom sam experimentisala sa svojim umom ,tražila različite mentalne i fizičke performanse,izlaz i uzletište zahvalnošću.Donijela je smislenost i radost,čak kad to spoljnom svijetu ne izgleda tako.I ne mora.Ja znam da sada ne tražim rešenje bijegom u san,već kratim spavanje,jer mi je java svjetlija i kratak mi bude dan.Sad znate i Vi draga Jelena,i drago mi je što sam ovo podijelila sa Vama i ostalim prijateljima (cama) ovog divnog kutka,u koji nemam baš uvijek priliku da zakoračim kako bih željela.Ukradoh komadić vremena od poslovnog angažmana,da bih disala sa Vama. Hvala Vam na bojama ,najljepšim bojama duše. 🙂
Hvala i Vama draga Tanja za ovaj lep komentar i deljenje Vašeg iskustva 🙂
Veliki pozdrav
Uživala sam čitajući tekst. Moźda nije lako krenuti putem zahvalnosti, ali, vredi se potruditi. Osloboditi se osećaja ozlojedjenosti koji nas izjeda iz dana u dan.
Problema će uvek biti. Oni su sastavni deo života. Za mene je najvredniji onaj osećaj da sam dala sve od sebe u svemu što radim i osećaj spokojstva jer sve ima nekakvo rešenje i uvek postoji lepša strana medalje. Jer, posle kiše uvek se pojavi Sunce.
Hvala za ovaj lep komentar 🙂
Malko sam zabusavala i evo sada uzimam svesku i olovku u ruke i nastavljam 🙂
Drago mi je što sam te podstakla ovim tekstom 🙂
Hvala Jelena.Rasplaka me ovim tekstom.Najezila sam se.
Draga Danijela, drago mi je što sam te dotakla i hvala ti što si mi to napisala, znači mi.
Zdravo Jelena, divan ti je tekst i mogu ti reci da se u potpunosti slazem sa tobom. Ja sam u predhodnom periodu mog zivota bas bila nezadovoljna, nista mi nije islo za rukom. Od proslog septembra sam krenula na NLP radionice i zavrsila sam prvi stepen REIKI i mogu ti reci da mi je sve to pomoglo da shvatim mnoge stvari. Ali sve to mi nije bilo bas dovoljno i onda sam pre neki dan odgledala film „secret“ i shvatila da je zahvalnost veoma bitna za sve i pozitine misli. I tako sam ja krenula svakog jutra i veceri da se zahvaljujem za mnoge stvari i naravno da zapisujem u svesci. Mogu ti reci da je lep osecaj, osecam se mirno, nekako spokojno,znam da ce se odsad desavati samo lepe stvari u mom zivotu 🙂 Nastavi da nam pises ovako lepo, puno pozzz iz Nisa 😉
Hvala Aleksandra, drago mi je što ti se svideo tekst 🙂 Usponi i padovi i razne faze su neizbežni u svakom životu, ali kad naiđu lakše ih je prevazići sa stavom zahvalnosti.
Jelena, divan je tekst i hvala ti na podsećanju da se vratim mom notesu! 🙂
Sreća pa postoje ti loši momenti i periodi u životu, jer – kako bismo ikada bili zahvalni za one srećne i dobre? Naravno da ne valja ni previše loših, ali uglavnom nam se životni prioriteti, stavovi i ponašanja i baziraju na onome što smo naučili iz loših iskustava. Ja sam podjednako zahvalna i lošim i dobrim momentima, jer i jedni i drugi me guraju napred 🙂
Upravo tako, imenjakinjo moja 🙂