Postovana,
kupila sam nedavno Vasu knjigu i jedino sto mogu reci je da nikada na (sa duznim postovanjem) gluplju stvar nisam potrosila pare!
Sve u toj knjizi je copy – paste.
Sramota bi me bilo da je poklonim bilo kome!
Izvinjavam se, ne bih da ovo shvatite previse licno.
Srdacno
Ovo je poruka koju sam juče dobila u inboks.
Razumem da se to šta i kako pišem ne sviđa svima, ali rekla bih da je ova gospođa malo preterala…
Prošle nedelje mi je neko u komentaru ispod teksta na blogu napisao da sam- ružna.
Danas mi je na fb stranici jedna osoba ostavila sledeći komentar:
Bezveze vam što po objavama stavljate stalno svoje ime.
Čije ime da napišem ispod rečenice koju sam ja napisala? Osoba prati moju stranicu ali joj smeta moje ime?
Foto: Pezibear
Razumem da je gospođi moja knjiga glupa.
Razumem i da sam nekom ružna.
Razumem i da sam nekom dosadna.
Njihovo pravo je da misle i osećaju to što misle i osećaju.
Imaju pravo da o meni misle i osećaju bilo šta.
Nemaju pravo da me vređaju.
Postavila sam juče status na mom fb profilu i pored mnogih podržavajućih komentara za mene i osuđujućih za gospođin postupak dobila sam i neke u Dalaj Lama stilu. Da ne treba to da me dotiče, da svako ima pravo da svet posmatra iz drugačije perspektive.
Moje pitanje na takve komentare je uvek
Da li svako kome se ne sviđate ima pravo da vam priđe i lupi ćušku?
Da li ćete ako vam neko priđe i iz čista mira lupi ćušku ostati da stojite i mirno to istrpeti?
Ružne i grube reči su verbalno i emocionalno nasilje!
Kao i bilo koje drugo nasilje- nedopustive su i naša je obaveza da se zaštitimo i odbranimo.
Niko nema pravo da nas zlostavlja i bude nasilan prema nama!
To uključuje i verbalno i emocionalno nasilje.
Kao psiholog mogu da razumem motive takvog ponašanja ali to ne znači da moram da ga dozvoljavam i trpim.
Nisu mi prijale te ružne i grube reči upućene meni.
Nisu uticale na to da posumnjam u sebe i svoje kvalitete.
Dovoljno ljudi mi je pisalo da im moji tekstovi koriste.
Dovoljno ljudi mi je reklo da sam lepa.
Dovoljno ljudi mi je reklo da im se sviđa i koristi to što postavljam na fb stranici.
Sada je tako i srećna sam zbog toga.
Ali, nije uvek bilo tako.
Mnogo puta sam kao mlađa čula o sebi da sam ovakva i onakva.
Ružna.
Debela.
Uobražena.
Dosadna.
I mnogo puta sam poverovala. Da, mnogo puta sam poverovala u ružne reči koje su mi bile upućene.
Bila sam mlada i nesigurna, nisam znala ništa o svojim pravima niti o emocionalnom i verbalnom zlostavljanju.
Šta činiti kada je neko verbalno nasilan?
Ne postoji jedan uopšten odgovor za sve situacije. Mnogo toga zavisi od vrste odnosa i konteksta.
Za početak je neophodno da znate da je verbalno nasilje nedopustivo.
Niko nema pravo da vas vređa, i ne morate to da trpite.
Idealno je uopšte ne komunicirati sa takvim osobama, ali ako tako nešto nije moguće, imate pravo da budete asertivni, da kažete- nemaš pravo da mi se tako obraćaš i ja ne moram to da slušam.
Ako ni to nije moguće, bar u datom trenutku, setite se da te reči ne govore ništa o vama. I setite se da je u redu da vam ne prijaju. To što vam ne prijaju ne znači da su istinite. Normalno je da vam ne prija da vas neko ćuška, fizički ili verbalno.
Gradite i negujte svoje samopouzdanje, to će vam biti štit od ovakvih napada.
Jedna fb prijateljica je ispod statusa napisala
Ono što mene svaki put jako razdraži (ne sviđa mi se to i pokušavam da se ‘naučim’ da drugačije reagujem) je kako pojedinac sebi daje za pravo da nešto okarakteriše kao ‘glupo’, ‘glupost’, ‘budalaštinu’, često i mnogo ‘teže’ termine srećem… I svaki put se pitam šta taj misli ko je i šta je, koliko zna i koje mu je pravo dato da tako sudi o nečemu, a najčešće je u pitanju neko ko o datoj temi pojma nema, al eto, zna da je s***e (da se kreativno izrazim). Zar nije jednostavnije i mnogo primerenije reći: MENI se to ne sviđa, JA MISLIM da to ‘ne radi’, umesto da je to nešto ‘glupost’ i da smo svi mi koji drugačije mislimo jednako glupi.. Poludim, svaki put…
Moj odogovor je bio sledeći
Ja sam prestala da se nerviram kad sam prestala da se pitam kako mogu i zašto to rade. Neki ljudi svašta sebi daju za pravo i to je to.
Stvarno mi je mnogo lakše od kad ne gubim vreme i energiju na pitanje zašto neki ljudi rade to što rade i kako mogu sebi to da dozvole. To, plus svest o tome da niko nema pravo da me vređa i verbalno zlostavlja mi štede mnogo vremena, energije i nerviranja.
Za kraj bih se osvrnula na temu koja se obavezno nadovezuje na ovakva pitanja. Tema je lična odgovornost, iliti kako sam usvoj život privukla ljude koji se tako ponašaju?
a) negativno sam razmišljala i na taj način privukla ružne reči
b) imam neke karmičke dugove prema tim osobama i sad ih u ovom životu otplaćujem preko fb poruka i komentara na blogu
c) manje mistično i egzotično objašnjenje- statistika. Što više ljudi me čita i zna za mene, veća je verovatnoća da će naići i neko ko sebi dozvoljava da me vređa. Ja nisam kriva za to.
Kakva su vaša iskustva sa verbalnim zlostavljanjem?
Kako utiče na vas, kako reagujete i kako se štitite?
EDIT: Izgleda da ovaj put nisam uspela dovoljno jasno da kažem to što hoću da kažem.
Pokušaću ovako:
Ako vam neko priđe i iz čista mira vas udari, da li ćete reći
-to što me udario ne govori o meni nego o njemu
-znam da sam dobra osoba
-sigurno je nesrećan?
Malo sam se zamislila i shvatila u čemu je problem. Većina misli da je fizičko nasilje nedopustivo.
Većina nije svesna da je verbalno nasilje jednako povređujuće i štetno.
Većina misli da je verbalno nasilje na neki način u redu, to nam nekako dođe kao deo folklora.
Ukratko, htela sam da kažem da je svako nasilje, fizičko, verbalno, emocionalno- nedopustivo.
Ja uzivam u svakim vasem tekstu,mnogo mi olaksava da bolje razjasnim sebi neke stvari u zivotu, hvala vam sto na ovaj nacin pomazete, zaista zaci puno!!!
Drago mi je 🙂
Nulta tolerancija na nasilje, uvek! Bilo da je fizicko, ili verbalno. No, uvek ce biti ljudi koji to ne razlikuju ili koji to podrzavaju. Ostaje na nama da odlucimo da li da ignorisemo ili da reagujemo? NIsam razumela kako si ti odreagovala na to nasilje? Pretpostavljam da nisi cutala.
Komentar da sam ružna sam izignorisala i naravno nisam objavila. Ženi koja mi je to napisala za knjigu sam napisala da mi je žao što joj se nije svidela, nisam htela dalje da se upuštam. Ovu što mi je zamerila što se potpisujem ispod svojih rečenica sam pitala koga da potpišem ispod svoje rečenice, pa su se na stranici nadovezali i neki čitaoci i rekli joj da nije u redu to što je napisala. To mi je prijalo i zahvalna sam im.
Moja strategija je da kad god mogu jednostavno ignorišem ili ako već procenim da bi to bilo štetno povlačenje za mene jasno kažem da je takva komunikacija za mene neprihvatljiva. Ne vidim svrhu rasprave i diskusije, pogotovo ne na internetu gde se hejt rasplamska kao požar.
Upravo sam sebe samu testirala posle nekih uvredljivih komentara ispod teksta na mom blogu koji nikoga nije prozivao, vređao, maltretirao. Mora da se dotični anonimni pisac komentara prepoznao u POJAVI koju kritikujem, nikoga pojedinačno, pa je svu kritiku sveo/la na lični teren. Ljudi koji čitaju moj blog, sa kojima komuniciram manje ili više, čak i neki koji su tekst pročitali tek posle šerovanja od strane naših zajedničkih prijatelja, rekoše da nisam pogrešila. Meni, dosta. Mislim, dovoljno da se više nikada ne opterećujem zlim, pakosnim i nesrećnim ljudima.
I tebi, naravno, hvala na učešću u toj diskusiji, mnogo si mi pomogla.
Drago mi je što sam ti pomogla. Kao što sam napisala u komentaru na tvom profilu- čak i da se prepoznao, čak i da ga muče tvoji stavovi, ma i da ti je svako slovo u tekstu pogrešno, nema opravdanja za vređanje.
Ja spadam u onu grupu ljudi koja ne ume adekvatno da odgovori na uvrede, ili da ih bar isto tako ignoriše. Vrlo često ‘zablokiram’ u trenutku kad me neko iznervira nekim zajedljivim komentarom ili lošim gestom i ne umem da odgovorim. „Pravih se reči uvek kasno setim, odgovor znam kad ostanem sam(a)“ i na sebe sam najviše ljuta zbog toga. Inače sam HSP i sve me to mnogo pogađa, a naročito činjenica da mnogima nisam pokazala koliko su preterali u svom ponašanju.
Draga Jelena, mnogo vremena treba čoveku da sazri i izgradi se, da stekne samopouzdanje. Meni je za to bilo potrebno oko 30 godina. Sada imam 41,5. I tek sada zaista volim sebe. Samopouzdanje se stiče izgradnojm svog tela i duha. Bitno je raditi u sebi, i na sebi. Razvijati svoje sposobnosti, razvijati kreativnost bilo koje vrste, pronaći ono što te zanima i što voliš da radiš. Kad shvatiš šta voliš da radiš to radi, jer to ispunjava čoveka i samo tada je on zadovoljan. Na taj način se stiče unutrašnji mir.
Kada je čovek miran u sebi, apsolutno ga ne mogu dotaći razna peckanja i napadi bilo koje vrste.
Ti napadi dolaze od istraumiranih osoba, nezadovoljnih sopstvenim životima, prepuni negativne energije, napadajući druge na taj način prazne tu energiju iz sebe želeći da je se otarase jer i sami uviđaju da im je ona nepotrebna. Njima je preko potrebna pomoć. Najbolji način pomoći im je ne konstatovati ih. Tad i same shvate da nisu interesantne.
Čitam Vaše tekstove redovno, ne iznosim uvek svoje mišljenje, ali to ne znači da mi se ne dopadaju. A ako mi se možda ne bi dopali, ja sigurno ne bih koristila pejorativne reči. Ako mi se nešto ne bi dopalo, ja bih jednostavno sve to obrisala i ne bih sebe smarala. Prema tome, i ta gospodja ima pravo da Vas isključi sa svoje meil liste ili FB, što je najjednostavniji način. Međutim, ona to ne želi jer želi da svoje komplekse i nezadovoljstva leči na Vama.
Prema tome, mislim da zaista nema potrebe da sebe opterećujete takvim osobama.
Srdačno Vas pozdravljam, i radujem se sledećem Vašem tekstu 🙂
Hvala Mali prinče 🙂
Ne opterećujem se takvim osobama, ali volim da ukažem na rasprostranjenu pojavu koja se smatra normalnom a nije.
Ljudi često ne shvataju da je i verbalno (i psihičko) nasilje – nasilje. A pogotovo na internetu, zaštićeni nekom „anonimnošću“, ili prosto zato što misle da mogu, jer ako nije oči u oči, onda se ne važi. Kao da ne shvataju da je sa druge strane osoba…
Svaka čast na tekstu, treba govoriti o ovim stvarima, koje će se i dalje dešavati ako nastavimo da ih smatramo normalnim.
Draga naša Jelena , ima nas da znaš koliko koji te volimo , obožavamo i uživamo u Tvojim statusima i koji nam čitajuči ih otvore oči da sve bolje sagledamo oko sebe .HVALA TI šta si mi prijatelj i ostani uvijek takva vesela i radosna .S ljubavlju i s poštovanjem Nataša .
Hvala draga Nataša 🙂
U potpunosti se slažem sa Jeleninim tekstom. Ružne reči i uvrede jesu neka vrtsta ataka na drugu osobu. U redu je primiti kritiku ili preporuku za unapređenje, ali koristiti ružne reči i taj bezobrazni pristup i ton kod ljudi koji daju sebi za pravo da napadaju druge mi je krajnje ružno. Ukoliko imate mogućnosti sklonite se od takvih ljudi.
Draga Jelena, posebno mi je drago sto si pisala na ovu temu. Ja sam jos kao mala ucena da su uvrede i nasilje bilo koje vrste nedopusvi i da treba braniti sebe. Ne treba tolerisati izivljavanje. Ali poslednjih godina stalno srecem ljude koji govore treba iskulirati, da sam osetljiva kada reagujem, da to govori o njima, ne bi trebalo da me dotice, hm, nije mi se to nikad dopadalo. Da ne kazem da mi je islo na zivce, kao da mi kazu ne treba da stitis sebe. Mnogo mi je lakse sad kad sam cula od strucnog lica da je uredu reagovati i stiti sebe. Na poslu to nije uvek moguce i neki ljudi moraju svasta da trpe zbog egzistencije, jedino u tom slucaju mogu da razumem. Nekad su ljudi isli na dvoboje zbog uvreda a danas misle da mogu da kazu sta hoce bez posledica…eto kolko se drustvo promenilo. Hvala ti sto si razjasnila stvari.
Ti znas da mislim za tvoje tekstove i knjigu da su zanimljivi i pametni ali to ne znacu da ne treba da ponovim to. 🙂 A za gospodju sto je rekla da je bacila pare na tvoju knjigu imala bi jednostavno pitanje a kad cita tvoje tekstove za dzabe to joj ne smeta, hm, da misli da ne vrede ne bi ni pratila tvoj blog. 😉
Drago mi je što ti je drago, draga Lidija 🙂 volim tvoje komentare i hvala ti što si i ovim doprinela tekstu. Na momente sam se i ja zapitala da ne preterujem možda sa ovom temom….vidim koliko ljudi ne vidi problem u ružnim rečima. Ovaj tvoj komentar me dodatno učvrstio u tome da je tema važna.
Što se tiče gospođe, možda ni ne čita tekstove, možda je videla na fb post o knjizi pa naručila, ne znam… Kako god, način obraćanja je problematičan, ne to što joj se ne sviđa knjiga.
Poštovana Jelena,
Želim da pročitam sve što ste napisali, jer ako mi je išta trenutno potrebno je pozitivizam, sreća i blagostanje 😉
Mnogo mi je drago što imala priliku da pročitam ovakav tekst! Uvek mi je ovo smetalo, samo nisam znala da to ima svoj stručni naziv. Mnogo sam bila sklona ranije da sebe gledam kroz tuđe mišljenje i da smatram da čim neko tako misli o meni – da je to opravdano. A to što je mene bolelo – mislila sam da sam slaba, osetljiva (hvala velika i za tekst o osetljivosti), da sam mekana tj. mekušac i da prosto treba da očvrsnem.
Imala sam situaciju vrlo bolnu za mene, raspad emotivne veze, nakon koje sam se osećala pretučeno – emotivno pretučeno i to sam u jednom trenutku osvestila i rekla sebi: ja sam sada pretučena osoba, emotivno pretučena, imam rane i treba da ih zalečim, treba sa pažnjom i ljubavlju da se brinem o sebi. Ali ipak mi pojam verbalnog nasilja nije padao na pamet. Hvala na ovom saznanju 🙂
Drago mi je što je tekst koristio 🙂
Eto i mene, prvi put. Hajde da pokusamo da razdvojimo dva pojma koje smo vremenom spojili u jedno i bojim se da je to jedan od problema koji nismo primetili, a to je virtuelna realnost i realan zivot. U obilju sajtova koji nas okruzuju pruzena je mogucnost svakome da kaze po nesto i iznese svoje misljenje, a za razliku od javne komunikacije gde zapravo na dnevnom nivou nemas priliku da komuniciras sa toliko ljudi i budes u toliko razlicitih prica i tema. Kao prvi aspekt ove price vidi se razlika, a ono sto je jos vaznije je da u realnom zivotu mnogi ne bi izrekli ono sto imaju kao anonimusi mogucnost da napisu. Vec to, samo po sebi dovoljno govori u prilog tome da zapravo internet komunikacija ne predstavlja i realnu komunikaciju u svim svojim oblicima i nacinima izrazavanja. Te prema tome, iako procitane reci nekih „tamo“ umeju itekako da zabole…mozemo sa skoro 100% sigurnosti da pomislimo da ta osoba u svoj svojoj “ velicini“ ne bi imala petlju nista slicno da izgovori na glas gledajuci drugu osobu u oci. Prema tome, iako je bol prisutan, imaginarac je uglavnom i marginalac…
Pozdrav..
Internet komunikacija je naša realnost. Moji primeri iz teksta stvarno nisu dramatični, svesna sam toga, ali isti princip važi za sve: svako nasilje je nedopustivo.
Jelena slazem se sa tobom, ali tu postoji dilema, oko za oko ili ignorisati desavanje…kako god, nanesen bol ostaje da se izbaci…princip oko za oko znaci da smo jako povredjeni i iz te pozicije uzvracamo, a da li ignorancija u smislu da smo iznad situacije resava licnu muku…hmm, nisam skroz siguran…kako god, tesko je naci pravo resenje i kako reagovati i zastititi sebe a ostati dovoljno iznad situacije i ne spustiti se toliko nisko i odreagovati na isti nacin kao druga strana.
Mnogo smo se raspisali o ovoj temi, jer se bojim da sve cesce ljude pritiska upravo taj problem…kako covek da zastiti sebe od poplave losih ljudi i informacija…sta cemo sa gomilom podataka kojima nas svakodnevno zasipaju mediji…i to je vrsta nasilja…ne mozemo sve da izignorisemo, na zalost.
Jelena pozdrav tebi i ostalima…od mene je dovoljno za sada…
Šta dalje raditi se razlikuje od situacije do situacije. Za početak je jako važno da su ljudi svesni da takvo ponašanje nije ok.
Pozdrav Zvonimire
Bože, Bože… Od kako sam se vratila iz inostranstva u Srbiju, nailazim na hipnotisane ljude koji prepričavaju mudre izreke jedni drugima, prolaze kroz neke ¸¸faze¸¸, bave se unutrašnjim ¸¸balansom¸¸ o kristalima i magičnom kamenju za ¸¸zaštitu¸¸ i da ne govorim… Da li su svi ovde u grupnoj psihozi?!?!? NEK SE OBRATE PSIHIJATRU. NASILJE JE NASILJE. NEMA ¸¸FAZE¸¸, NEMA NI ISTOČNE NI ZAPADNE FILOZOFIJE. TO JE KRIVIČNO DELO I KAO TAKVO KAŽNJIVO. ZA SVAKU UVREDU IMATE PRAVO NA NAPLATU ODŠTETE + DODATNI IZNOS ZA POVREDU POSLOVNOG UGLEDA!!! To je vaša knjiga, od toga živite, zarađujete, privređujete, ugrožavaju vam egzistenciju… Kakve ¸¸faze¸¸… Nisam trofazna struja. Da li iko ovde REAGUJE na nepravdu ili su naučeni da trpe i pravdaju? Ja i ne analiziram krivce i počinioce nasilja. Zašto svi u Srbiji rade tuđ posao? To je posao psihologa i psihijatra, zove se ¸¸agresivno ponašanje¸¸, leči se kognitivno bihejvorističkim pristupom (najčešće) a nekad i medikamentima. Krivično delo koje je POČINJENO je počinjeno. To je dalje posao nadležnih organa, sudstva i psihijatra koji vrši procenu. Ako ne reaguje jedan, ne reaguju dvoje, ne reaguju petoro, ostalih sedam vidi od ovih pet da pravdaju počinioca i pridruže se pa još i¸¸savetuju¸¸ kako izbalansirati sebe?!? KO ĆE DA POSAVETUJE POČINIOCA DA SE ON IZBALANSIRA MALO. Strašno, strašno. U šoku sam draga Jelena od komentara – više od komentara nego od vaše objave… U kakvoj društvenoj zajednici živimo.
Ta gruba poruka meni u inboks nije baš krivično delo, ali jeste gest verbalnog nasilja. I meni je tužno što vidim koliko je svest o tome niska, tužno mi je što mnogi trpe iz neznanja.
Slažem se sa vama,Nataša.Nasilje je nasilje raznih vrsta.Za ovu drugu Natašu,kako nemam mogućnosti da joj odgovorim,nadam se da će moje mišljenje pročitati ovde.
Nataša,džabe vama sve to što ste pročitali u „originalu“.Psihologija je nauka,zato se određena saznanja i saveti i ponavljaju od autora do autora,začinjena njihovovim iskustvom,logikom.Ništa niste naučili. Upravo za vas ova knjiga i slični tekstovi treba stalno da budu pred očima,Nosite Jeleninu knjigu,čitajte,čitajte…“ponavljanje je majka učenja“
Draga Jelena, hvala na jos jednom kvalitetnom tekstu. Bas se lepo nadovezuje i na ona dva prethodna koja govore o senzitivnosti. Nekako se postavlja pitanje da li su „osetljive“ osobe zapravo samo kulturne osobe? 🙂 S’ obzirom da osetljive osobe imaju osecaj mere kada je kultura konflikta u pitanju i mozda vecu kolicinu empatije.
CItajuci tvoj prethodni tekst, pa nakon toga i jos po nesto na internetu na temu senzitivnosti, saznala sam da senzitivne osobe predstavljaju 5% od ukupne populacije. To i nije tako veliki procenat, pa me u skladu sa tim ne cudi previse da vecina ljudi ne razume zapravo sta je to verbalno nasilje i koliko ono moze da bude bolno. Ne razumeju, zato sto ga uglavnom ne osecaju, pa cak i kada ga osecaju smatraju da je to normalno i da kroz tu „borbu“ jacaju svoj karakter, da postaju snazniji i spremniji da se uhvate u kostac sa problemima. I sve bi to bilo u redu da i dalje zivimo u kamenom dobu, ali ne zivimo.
Ljudi sa zapada su, recimo, dosta drugaciji od nas. Velika vecina njih se trudi da ne bude gruba prema drugim ljudima. Trude se da ne diskriminisu ljude na osnovu boje koze, seksualnog opredeljenja, fizickog izgleda isl. Naravno, i medju njima ima grubih ljudi, ali ne bas koliko kod nas. Meni nekada deluje da se kod nas vecina ljudi grubo odnosi prema drugim ljudima. Zapadnjaci su slicni u svetu biznisa, ali to nazivaju kapitalizmom i tu su beskrupulozni. Meni je jako zao sto je neka doza zajedljivosti i prosto negativnosti, rasprostranjena na nasim prostorima kada su jednostavni (ne poslovni) ljudski odnosi u pitanju. Nekada mi deluje kao da ljudi prosto imaju potrebu da se neko oseti lose. kao da je to jace od njih. Da li zato sto se sami osecaju lose, ili zato sto su isfrustrirani, besni, nezadovoljni i onda im dobro dodje da ucine i da se neko drugi tako oseca. Mozda tako vezbaju svoju snagu, mozda se osecaju snaznije. U svakom slucaju nije u redu.
Cesto se susrecem sa takvim ljudima. Tu nekako spadaju i emotivni ucenjivaci.To bi zapravo bilo ono emotivno nasilje koje si spominjala ranije. Kad sam kod emocionalnih ucena, hvala na preporuci knjige od Suzan Forvard, upravo je i citam i sada daleko bolje prepoznajem ucenu kada do nje dodje. 🙂
Pitam se da li u verbalno ili pak emocionalno nasilje spada i to kada neko nesto treba da vam javi,vama hitno treba odgovor a on vam kaze „javicu ti veceras“ pa ne javi, pa ga sutra pitate on kaze „javicu za pola sata“ pa javi za sat i 45 min, a vama sve vreme bilo hitno. Izgubili ste dosta vremena da bi ste dobili jedan odgovor i na kraju kazete osobi da kako vi cenite tudje vreme ocekujete da se i vase podjednako ceni, a osoba vam kaze da ne mozete ocekivati da svi „rade ono sto vi zelite, jer svi imaju svoje obaveze“, implicirajuci pritom kako ste vi krivi sto vas je ona drzala na stand-by-u dva dana, pritom imajuci vremena da caska sa vama o sebi bitnim stvarima 🙂 Ukoliko ste se uvukli u mucnu situaciju cekanja na odgovor, ovakva opaska vam zvuci kao emocionalno silovanje, a opet pitate se da li ste vi stogod krivi u celoj toj prici 🙂 Mozda bi to bila dobra tema i za neki od narednih tekstova 🙂
E da, da ne zaboravim. Knjiga Jelene Pantic je sjajna! Veoma korisna, i uvek covek moze da je otvori i da krene da cita, svaki put bice mu od koristi. Dobila sam je od drugarice na poklon i sada je vrlo rado citam, posebno kada zaboravim kako to da volim sebe 🙂 Ponekad je citam i mami preko Skypa, i ona je takodje odusevljena i planiram uskoro da narucim jedan primerak za nju.
Toliko od mene za danas!
Veliki pozdrav dragoj Jeleni 🙂
Draga Marija, hvala za sve lepe reči, drago mi je što vam je i ovaj tekst koristio 🙂 Lepo mi je to što mami čitate preko Skajpa, pozdravite je 🙂
Situacija koju ste naveli mi više liči na pasivnu agresiju…
I moj utisak je da je u inostranstvu situacija po pitanju verbalne agresivnosti bolja, da su ljudi svesniji da to nije ok, pa samim tim je manje i praktikuju. Ne znači da su odnosi tamo suštinski bolji, ali po ovom pitanju mislim da jesu.
Kako se zove ta knjiga od suzane Forvard?
„Emocionalna ucena“ je jedna, druga je „Toksični roditelji“, obe su odlične.
Čitam po treći put vaš komentar i ne bih imala šta da dodam. Svaka čast!
Svaki vid nasilja i diskriminacije je – nedopustiv.
I treba ga sankcionisati, ne svetiti se, ne vraćati „milo za drago“ – jer to ne rešava problem, iako se vrlo često to samo čini kao neko adekvatno rešenje.
Nije rešenje.
Pogotovo kada je posredi verbalno, emocionalno-manipulatorsko nasilje gde postoji skrivena namera da neko svoj kredibilitet, ugled, moć, i vrlo često i direktne fizičke koristi – zarađuje na svojoj žrtvi nad kojom se iskalio, peglao svoje frustracije i nekompetentnosti, neznanje i nemoć, iza čega se maskirao trijumfujući nad nesrećnom žrtvom.
Ponekad je rešenje u adekvatnoj asertivnoj komunikaciji, ponekad naša samokontrola da „ne nasedamo“ na mamac nasilnika i manipulatora i prijavimo ga nekome ko može da ga obuzda i udalji ga od nas.
Pravna sredstva, razvijanje paralelnih odnosa sa jednako ili više moćnim osobama u društvu s kojima ćemo imati racionalniji i empatičniji odnos i komunikaciju – mogu biti neka od rešenja, jer onda imamo tkzv. „zaleđinu“ – nismo sami pod vedrim nebom kad se nasilnik nadvije nad nama da vedri i oblači.
Takođe, niko ne može u nama da izazove neke emocije, može samo da bude inicijator da ih izazovemo sami.
Ali mi te inicijacije nismo dužni da trpimo, jer imamo pametnija posla od eksponiranja sebe kao nečijeg nakovnja na kome će se ispravljati tuđe nesavršenosti.
Kada se isrpu sva sredstva: tolerancije, samokontrole, pravna rešenja, „veze“ – ponekad ostaju ona najdrastičnija – uskratiti svaku mogućnost da nasilnik nastavi svoje iživljavanje nad nama.
Ukoliko smo dovoljno izgradili u sebi moralne zakone i principe – nećemo podleći zamci da i sami postanemo licemerni osvetnik i nasilnik – „mržnja se ne pobeđuje mržnjom, već njenim odsustvom“ ( Buda ).
U tom slučaju ignorisanje pomaže, i takođe je mudrije da se od nasilnika udaljimo sami.
Ne zbog konsekvenci koje bismo trpeli zbog osvete, već zbog naše bezbednosti i doslednosti u razvoju kvaliteta našeg karaktera.
Nismo izgubili niti ustuknuli, već pobedili – odlazeći u predele života u kojima ne vlada nasilje, emocionalno iživljavanje i manipulacije, kontinuirano blokiranje naših normalnih dnevnih aktivnosti, namera, planova i akcija u sopstvenoj slobodi, odlukama i izborima.
Bolje je povući se – nego se razboleti.
U svakom slučaju – iz celog tog procesa se može mnogo naučiti, tako da ne trebamo iz tog iskustva sa sobom vući gorčine i traume,već zahvalnost i mudrost zbog naučene lekcije.
Šta ako se ne možemo povući?Ako su te osobe naši bliski? Ako ništa normalno ne pomaže,pokazati zube i zaštiti se.Probala,uspela!
Naravno – postoje i takve opcije. Nužno je da se izborimo za svoje pravo, uloge i položaj, za svoj prostor pod Suncem i slobodu. Nema niko prava da nas ugrožava bilo kakvim vidom nasilja, pa makar to bili i najbliži. Samim tim što je i porodično nasilje dobrim delom i zakonski determinisano i obuhvata mnoge prestupe i krivična dela, a verbalno nasilje još uvek ne obuhvata identično kao i u drugim socijalnim odnosima, a na šta mi ovde i Jelena pre svega – ukazujemo – i verbalno nasilje jednako nismo dužni da trpimo kao ni fizičko.
Ponekad je rešenje komunikacijom, zaoštravanjem odnosa i sankcionisanjem onoga što nasilnik od nas očekuje kao nešto što se podrazumeva, ali ponekad nasilnik pribegava još drastičnijim metodama na koje mi nismo spremni da odgovorimo i da se branimo.
Na primer u porodicama zavisnika, alkoholičara, i gde je nasilnik sa psihotičnim epizodama i mentalnim i poremećajima ličnosti u afektu može načiniti veoma veliku, ponekad po život opasnu štetu. Teško je proceniti dokle nasilnik može da ide. Naravno, to su ekstremna, patološka stanja i odnosi gde pomaže instucionalizacija, pravne sankcije i fizičko osiguranje bezbednosti potencijalne žrtve.
U nešto „blažim“ slučajevima treba ići gradacijski: od blagog prema oštrijem stavu u našem suprotstavljanju, adekvatno stepenu nasilja koji je usmeren prema nama. To je već na nama da procenimo, da ne prenaglimo a i da ne budemo suviše „meki“, jer ni jedno ni drugo ne donosi efekta. Međutim, ako se nasilnik time oseti ugroženim i ne izvini se, ustukne, ne prestane nego pojačava svoj pritisak, onda je sigurnije da se sklonimo mi od njega a ne on od nas. Ukoliko postoje okviri za sankcionisanje njegovog ponašanja a da mi opet znajući mehanizme našeg pravnog sistema – ne izvučemo deblji kraj, onda treba sankcionisati takvo ponašanje kako se ne bi ponovilo nakon nekog perioda nama ili nekom drugom, bez obzira da li to bio isti nasilnik ili ista žrtva ili ne. Jer nasilje u našem društvu preživljava zato što se toleriše i ne staje mu se na put strogim sankcionisanjem i mehanizmima kontrole.
Ali mi ne možemo kao pojedinci menjati nepravedan sistem i čekati da on profunkcioniše a da u međuvremenu trpimo nasilje i iživljavanja kao pasivne žrtve.
Akcija staje na put pasivnosti.
Menjati sebe, okruženje, način komunikacije i biranje naših reakcija pomaže mnogo.
Suština svega ovoga je da je „oprez majka svih vrlina“ i da osvetom, nasiljem i mržnjom možemo vrlo lako da se nađemo u nezahvalnoj i nezavidnoj situaciji, i da treba mudro iznaći adekvatnija i racionalnija trajna rešenja, a ne samo prividna i privremena.
Draga Jelena
Hvala puno na ovom tekstu. Inspiracija koju dobiješ iz svojih svakodnevnih iskustava i način na koji učiš sve nas koristeći ta iskustva su stvarno wow!! Mislim da ljudi nisu ni svesni koliko moraš da budeš hrabra da pišeš na ovaj način i toliko se ogolis pred svojom publikom.
Hvala što si podvukla da je vredjanje ustvari verbalno zlostavljanje. Mislim da mi nismo dovoljno svesni toga.
Nakon citanja tvog teksta, pronađoh na Wikipediji da je svako neljubazno (unkind) komentarisanje nečijeg izgleda, ponašanja, etničke pripadnosti, inteligencije… ustvari zlostavljanje.
A sta nas motivise da budemo neljubazni ili cak zli jedni prema drugima? Volela bih kad bi nastavila da pišeš o ovoj temi☺
Hvala ti draga Tanja, mnogo mi znači ovo što si napisala 🙂
S obzirom na reakcije i interesovanje, pisaću ponovo o ovoj temi.
Divna si, hvala sto si tu! 🙂 <3
Hvala za divan i koristan tekst.
Nisam pročitala sve komentare ispod teksta ali kod mene je obrnuto , mislim u smislu da svi ili mi govore da sam lepa i dobra, ili me ignorišu pa opet se za mene „lepe“ loše situacije i negativni ljudi. Neznam da li imam zaista toliko loše misli kada uspevam da ih privučem ali mi zaista nikada nije padalo na pamet da dajem neke generalne karakteristike o ljudima tipa da su ovakvi ili onakvi jer to moje tzv. misljenje nije sveobuhvatno i znam da ne mogu sve da sagledam da bih smela o nekome olako da dam sud. Jer i religija kaze mi nikada neznamo sve o nekome, cak i kada nam izgleda da je neko los mozda postoje neke stvari koje ta osoba daleko bolje radi od nas. Kako mogu doci do knjige, volela bih da procitam?
To za privlačenje mislima je bilo šaljivo, možete više da čitate u tekstu Zabluda je da mislima privlačimo i kreiramo događaje.
Slažem se da ne treba da sudimo o drugima i da im sudimo, samo je važno da ne dozvoljavamo određena ponašanja, to je velika razlika.
Knjigu možete da naručite kod mene, poslala sam vam mejl.
Draga Jelena, naravno da je i verbalno nasilje nedopustivo. A zamislite da Vas je neko izvređao ili izvšio mobbing u profesionalnoj sferi, verbalno nasilje od strane koleginice ili kolege? Meni se desila pre dve godine jako neprijatna situacija/mobbing od strane žene (gde je women power?!!) u okviru jedne akademske institucije u Srbiji da sam apsolutno istog trena napustila istu i prešla u drugu (instituciju) gde me je sačekala sušta suprotnost, neverovatna ljubaznost i pomoć druge koleginice. Kako sam prvoj bila „opasnost“, potencijalna konkurencija i sigurno izvor zavisti i ljubomore, tako sam u drugom slučaju naišla na potpuno razumevanje, ljubaznost, fenomenalnu saradnju, i podršku. Naravno u Srbiji ne postoji (a možda i postoji) neko pravno telo koje bi Vas zaštitilo, gde biste mogli da prijavite takve ekstremne slučajeve mobinga; i da postoji mislim da bi sam sistem bio na strani te osobe, koja je jelte’ pripadala toj instituciji kao stalno zaposlena.
Iako bi se neko na mom mestu konfrontirao prvoj osobi, ja sam izabrala da joj apsolutno ne pružim to zadovoljstvo reakcije i feedback-a. Da li sam bila uznemirena i šokirana takvim ponašanjem? Naravno! Umesto konfrontacije, bavljenja njome, tom nepravdom i mobbingom, ja sam se istog trenutka fokusirala (ali istog trena!) na nalaženje rešenja, u mom slučaju promeni institucije. Znam da ovakav radikalan potez mnogi ne bi napravili već bi ostali da trpe gde jesu, sigurno me je i sreća pratila jer sam bukvalno za dva dana našla rešenje i prešla na drugo bolje mesto. Sada sam jako srećna i zahvalna što sam upoznala i što sarađujem sa sadašnjom koleginicom jer, iako će možda zvučati kao kliše, da se mobbing s početka priče nije dogodio, ja nikada ne bih prešla na bolje mesto i upoznala sadašnju divnu koleginicu.
Draga Dano, slažem se da je mobing mnogo drastičnije iskustvo i drago mi je što ste pronašči način da rešite situaciju.
A što se tiče verbalnog nasilja na internetu, moja politika je uvek bila i jeste da se ne toleriše i ne odgovara na isto (bilo komentari, hejterski mejlovi, itd.). Samo ne hranite trolove 🙂
Draga Jelena,
Ja sam pri prvom susretu s tvojom knjigom prokomentarisala da me dizajn podsjeća na toalet papir. Potpuno glupa opaska, i potpuno kretenski od mene. Moj mozak nekad tako radi, bez filtera. Kasnije, kad smo se upoznale i družile nekoliko sati u Banjaluci (sjećaš se te šetnje na Šehitluke) osjetila sam da si draga, ljubazna, elokventna, duhovita i vesela, i to su, što se mene tiče ultimativne osobine koje kvalitetan čovjek treba da ima. Žao mi je zbog glupog komentara.
Da li mi veruješ da do sada nisam znala da si ti napisala taj komentar? Ni slutila nisam da je to ona fina devojka iz šetnje na Šehitluke 🙂
Ok je, nije baš da mi se svideo ali nije ni u rangu „ružna ti je knjiga“ meni u inboks.
Stvarno nisam mislila ništa loše, ja sam to više da Dara zagalami 🙂
Tako je, imamo Daru da na nju svalimo krivicu 😀
Inače, ja bih se više uvrijedila na insinuaciju da si prepisala knjigu, nego na dosadu. Dosada je ok.
Ništa od toga me nije uvredilo, zasmetao mi je način i plus druga dva komentara eto inspiracije za tekst na važnu a zapostavljenu temu. Vidim po komentarima na fb i ovde da se verbalno nasilje (svesna sam koliko je ovo iz mog primera malo) ne smatra problematičnim.
Možda smo prosto postali imuni. U svakom slučaju, dobro je da pričamo o tome, jer ga često nismo ni svjesni, a onda ga tolerišemo.
Čini mi se da je baš to u osnovi problema.
Kada sam sasvim slučajno, na fb preko zajedničke prijateljice, opet sasvim slučajno, pročitala jedan tvoj status bila sam oduševljena njegovom snagom u svakoj, pojedinačnoj reči. Tada sam i saznala za tvoju knjigu ali još uvek nisam mogla da se setim odakle mi je poznato tvoje ime. Slučajno ili ne, knjigu je imala moja sestra i ja sam je pročitala. Sada samo mogu da kažem da sam ponosna na to što smo zajedno išle u srednju školu. Sonja
Ćao Sonja, baš si me obradovala ovim komentarom….i vratila u gimnazijske dane 🙂
♥
Draga jelena, to govori vise o njima. Puno je ljudi koji vjecno zive u plicaku. Oni ne razumiju tebe, i to je ok. Ja se uvijek drzim one ljepota je u oku posmatraca. To nisu slučajnosti, to je ispit za tebe bio :-*
E da, malo je onih koji nisu bar ponekad izloženi verbalnom nasilju i super je to – nije bitno šta već ko, i super je taj stav – ja znam koliko vredim, i super ja asertivnost (koja se već polako izlizava od upotrebe), ali, bre… Zar nije poenta cele ove priče sa asertivnim ponašanjem da se osećam dobro, a da nikog to moje dobro ne ugrožava? I šta sad, neko me nagrdi, a ja mu sa blagotelećim mirom objašnjavama da to nije lepo i da se baš loše osećam što je takav skot prema meni, pa ako bi mogao malo da ublaži svoj stav, bila bih mu beskrajno zahvalna? Ma da! A onda mu smišljam osvetu i olajavam ga okolo i svima prepričavam kako sam asertivno osvešćena i stvarno dobra (lepa, sposobna, pametna…), samo su oko mene sve sami ljubomorni zlobnici. Znam neke koji se kunu u asertivnost i svaka rečenica im počinje JA porukama, a ne daj ti bože da mi od njih nešto u životu zavisi.
Dakle, ako te je neko povredio, ne očekuj da je to uradio slučajno ili sa bilo kakvom drugom namerom osim da ti nanese bol. A takav ti u životu ne treba, pa imaš pravo da ga isključiš iz svog kruga. Imaš pravo i da potpuno napustiš krug ljudi koji su skloni da ti kažu nešto uvredljivo, samo se zapitaj dve stvari – otkud ti među njima i zašto te povređuju ako ste prijatelji. Ako je nasilnik nepoznat – jaka stvar, to ti je kao kad kuče u prolazu na tebe zalaje, pa nemaš razloga da se potresaš.
Hoću da kažem – nekad uspem da iskuliram (pa se posle kod kuće jedem dugo i mnogo), a nekad planem i ne mogu da se zaustavim dok onog ko me je povredio ne nateram da se rasplače. U oba slučaja smo završili, jer verujem da ljudi ništa ne rade iz nehata. I da, bude mi krivo neko vreme, ali više se žderem što sam pogrešno procenila takvu osobu i pustila je da mi se previše približi.
Ovde bih potvrdila svaku Snežaninu reč,naročito u drugom pasusu.Pečatirala!Ko tebe kamenom ti njega hlebom.On je najede hleba,tebe boli sve,počevši od glave.
Draga Jelena,
Sažeto želim da Ti kažem da ne treba imati iluzija o ljudima.Ima nas raznih.Zabolećete nečija reč ili postupak još dosta puta.Ostani spontana,kao što jesi i reaguj u trenutku onako kako Ti je „naletelo“.
Hoću da kažem da pravila nema.
Uostalom,mnogi od nas imaju razloga da te poštuju kao psihologa a ja u svoje ime dodajem da si mlada,šarmantna i lepo vaspitana.
Pozdravljam te lepa Jelena.Uživaj!Ovo su sitnice,manje od komarca.
Draga Jelena, evo da Vam ja kažem – meni se sviđaju Vaši tekstovi, lijepi ste i zanimljivi. Moram podvući da ovo nije kontrakomentar na „gospođin“ komentar nego je to ono što ja zaista mislim.
Ja sam imala nekoliko situacija sa dvije osobe koje su sebi dale za pravo da me vrijeđaju, ponižavaju i prijete psihičkim i fizičkim nasiljem. Jedna od tih osoba je u jednoj prilici svoje verbalno nasilje nada mnom zamalo pretvorila u fizičko. Moram podvući da sam ja u tim situacijama reagovala pasivno, agresivnost se javljala poslije takvih situacija i to usmjerena na predmete (boksanje jastuka). Asertivnost s tim osobama mi nije pomogla, iako sam pokušala na početku odnosa s njima da komuniciram na takav način. Međutim, nakon velikog broja situacija u kojima su te osobe usmjerile čitav arsenal verbalnih uvreda prema meni, uvidjela sam da se radi o narcisističkom poremećaju. Solucija do koje sam došla je upravo ta koju ste Vi naveli – prestala sam komunicirati s tim osobama i udaljila si. To je dovelo do toga da te osobe nastave s verbalnim nasiljem nada mnom preko treće osobe (osobe koja je moja velika podrška). Da ne bi bilo zabune, ta treća osoba je samo služila kao protočni ventil kako bi uvrede mogle stići do mene. Problem se završio (ne mogu reći riješio jer još nije riješen) potpunim ukidanjem komunikacije između te dvije narcisističke osobe i mene i moje velike podrške.
Esej, je l’ da? 🙂
Lijep pozdrav, draga Jelena, i nastavite nam poklanjati Vaše divne tekstove. 🙂
Angelina
U mojoj sadašnjoj domovini ovakav način ophodjenja se zove“ mobbing“ , čak postoji i način da se sudskim putem takvim ljudima pokaže da je verbalna agresija i vrijedjanje kažnjivo.
Draga Jelena, to su takozvane „sitne duše“,zadovoljavaju svoju bolesnu sujetu, samo mi nije jasno zašto uopśte čitaju Vaše inteligentne i naučne tekstove .
Nastavite dalje u svome lijepom pisanju, u svome asertivnom ponašanju, nastavite sa svojim nesebičnim pomaganjem nama svima, puno sreće!
Pre par meseci sam se suočila sa ovakvom situacijom. Bila sam izvredjana od strane osobe do koje mi je bilo stalo, nazvana nekakvim pogrdnim imenima, verovatno u besu izgovorenim. (što naravno, ne može biti nikakvo opravdanje za uvrede!) Nije mi bilo prijatno uopšte. . . Ali, vodjena jednom poučnom pričom koju sam baš tada bila pročitala, a koja glasi nekako ovako, ne znam je baš precizno, prepričaću: – Pitao neki čovek mudraca kako ga uvrede upućene njemu nikada ne pogadjaju. Mudrac ga zatim upita: „Kada ti neko da poklon, a ti ga ne prihvatiš, kome taj poklon pripada?“ „On i dalje pripada meni“, odgovori čovek. „Isto tako je i sa uvredama. Ako ih ti uputiš meni, a ja ih ne prihvatim, kome onda one pripadaju?“ odgovori mu mudar čovek. – E, tako ispričah ja tada ovu priču osobi koja me izvredjala, rekoh joj da nije u mom stilu da vraćam na isti način, jer to nije u redu. Samo je ućutala, okrenula glavu u stranu, izvinila se i mislim da joj je bilo neprijatno da me od sramote pogleda u oči…:-) Ponoviću još jednom, ono što sam već rekla ovde: to kako se neko ponaša prema nama nije odraz onoga kakvi smo mi, već toga kakav je taj neko. 😉 Jelena, draga, hvala na još jednom predivnom tekstu! Šaljem veliki virtuelni zagrljaj! 🙂 :-* ♥
Greškom sam poslala ime i nadimak,bez komentara.Htela sam da napišem,sledeće.Imam komšinicu,pametna ,razumna,mnogo puta me utešila,pomogla,kao i ja njoj.Medjutim,ima potrebu da naglo,bez očekivanja iz „punih usta“,bupne nešto što me povredi.Npr.ti si nepismena;ne pričaj mi o tome prestaću da pričam sa tobom,ali potpuno.Začudim se i potresem.Prođe neko vremena,napravi se prilika da joj kažem to isto,potpuno osnovano,iako nije vraćanje“,samo ilustracija kako to izgleda.Uvredi se nenormalno.Naravno,ona mi to zameri.Kažem joj,to su tvoje reči,nisu moje,samo ti ih vraćam.Shvatila sam daje takva,ona ima problem.Čak je objasnila,da je nju više iznenadilo što ja reagujem,kako kad sam uvek bila tolerantna,nisam skakala da se svađam,nisam reagovala.Malte ne,bila bokserski jastuk za tuđe komplekse,duševna hrana.To me još više naljuti.Od tada,veoma pazi da ne „bupa“.
Čitaoci,koji su Vas Jelena,vređali,samo su kukavice koje nikad ne bi smele u lice kažu nekome ovo što su rekli Vama.Zato neka idu svojim putem,jada i neznanja i neka se snalaze u životu tako“ pametni i lepi“.
Za tu komšinicu,kupila sam knjigu na poklon,jer ja čitam Vaše tekstove ovde,ali čekam da je pročita,pa ću i ja.Nije je još pročitala.
Draga Veselinka, ovaj vaš primer je odlična ilustracija i drago mi je što je komšinica shvatila poruku. Ne uspe svaki put ukazivanje na pogrešno ponašanje, drago mi je što je kod vas uspelo.
Postovana Jelena, citam vase tekstove koji su zaista divni i nadahnjujuci. Mozda sam i ja senzitivna osoba pa to znam da cijenim.
Ovo sto ste naveli kao danasnju temu me potaklo da se javim i iznesem vlastito iskustvo, koje se tice verbalnih uvreda u stvarnom, a ne virtuelnom okruzenju, gdje mi se pojedine osobe obracaju kao da smo“ovce zajedno cuvali“, negdje daleko od civilizacije (bez uvrede za cobane jer smatram svaki covjek predstavlja jedan svijet), a da me uopste ne poznaju. Kad kazem ne poznaju, mislim da ne znaju niti moje afinitete niti moje radosti, a zaista je tesko reci da nekoga poznajemo dok mnogo vremena ne provedemo skupa.
Sve u svemu, pokusavala sam da asertivnim nacinom rijesim problem jer volim otvorenu i iskrenu komunikaciju, medjutim sve se zavrsavalo na optuzavanju mene da sam sebicna, bahata ili drska, sto uopste nije tacno, a sto je mene pocelo da vrijedja,jer sam iskreno zeljela naci rjesenje.
Na kraju je ta osoba rekla da je poenta sto sam ja u boljoj finansijskoj poziciji, (a vjerovatno ona smatra da je to ona trebala dobiti) te sam zakljucila da je osnov svega zavist. A vjerovatno i arogancija i nerealno veliki ego. Zakljucila sam da sve osobe reaguju onako kakve one jesu. A svi mi ocekujemo reakciju kakvu bismo mi ponudili. Dualitet, plus i minus, kad se sretnu, valjda je to to. Neki ljudi prosto nemaju nase osobine, ili uspjeh, ili moc, ili pogled….pa to tesko podnose, a zele to. I jos su arogantni.
Sve u svemu, otkako tu osobu stavljam na ignore sve je savrseno. Bilo mi je tesko u pocetku jer ne volim da ignorisem nikoga pa sam se fokusirala da ignorisem samo lose komentare. Ja se posvecujem stvarima koje me zanimaju, sretnija sam, ne gubim energiju na objasnjenja, niti pokusavam da udovoljim toj osobi, niti da se pitam zasto ima takvo misljenje o meni kad ja njoj zelim dobro. I valjda ne mozemo funkcionirati sa svima idealno.
Nije do mene, vec do osobe koja ima takvu energiju. A svako ima odgovornost da bira vlastitu energiju i vlastiti sistem vrijednosti. To je moje misljenje.
Puno lijepih pozdrava, uz iskreno postovanje i podrsku!
Kako se štitim?! Nikako. Jednostavno se potpuno izložim, na moj način, pišući i dalje ono što mene interesuje, a uvrede negdje „ispustim“, ostavim ih lično i kompletno ad akta (kako je znao da kaže moj profa), ponekad ih i zaboravim; jer, pored ovoliko ljudi na FB sa kojima sam se kao okružila, a koji inače cirkulišu, otpadaju i dodaju se svakodnevno, nemoguće je pamtiti, možda samo kao copy- paste, odložiti za neka druga vremena i vretiti im se zatrpanim putevima. Pa, ni svoje pisanije ne tretiram kao nešto vječno, ali ostavljam mogućnost da ih opet nekad jednom obiđem; ni od drugih to ne očekujem niti se trudim da ih upamtim baš sve, naročito usputne prolaznike u životu. Inače, u stvarnom svijetu sam prilično povučena; naoko, kao da se i ne družim niti zadržavam predugo ljude oko sebe. čak i rodbinu u širem krugu. Usko jezgro porodice je tu,ali i to se vremenom osipa, pa zar nije tako. Ostaju knjige, odvajkada to mi je osnovni smisao u životu i šta oni/e kažu… kako su se meni odabrale. Ostala sam sama kad sam izbjegla da dolazim bilo u pozitivan ili negativan dodir sa ljudima sa odabranog posla. Za ljude koji sami rade i zarađuju vječiti sukobi i trzavice su neminovni; nisu tu u pitanju samo loše riječi i svakakva interakcija, ali mi ne umijemo drugačije da doživljavam svijet oko sebe nego KONTRIRAJUĆI MU. Što smo usklađeniji, to je „previše intimno“ da bi dugo trajalo; a i boli su neminovne, pa se neizvijesnošću u odnosima branimo, dakle, ipak, štitimo nekako sebe: odbijanjem bliskog odnosa, ako nije neophodno neko drugo zbližavanje ( a tu smo došli do interesne sfere i naravno „izblijedjlih emocija“ uz nju).
Kad znam koliko vredim, ne reagujem ni na pohvale ni na uvrede. Onaj ko moze pohvalom da nas podgine, oraspolozi, moze i kritikom da nas razbije, povredi. S druge strane, kada osetimo nemir koji su izazvale reci ili dela drugih, znak je da jos treba da radimo na sebi, da rastemo. 🙂
Da li to znači i ako vas neko udari da treba još da radite na sebi i rastete?
Draga Jelena, nemam obicaj da ostavljam ove komentare, ali ovo me podstaklo, jer me podsetilo na utesne reci jednog svestenika koji mi je na nesto slicno odgovorio – ‘Ako pokusavas da udovoljis ljudima, da zivis po njihovim kriterijumima, to je kao kad bi sipala kofu po kofu vode u pustinju. Ne vredi.’
Jednostavno, dodju i nama trenuci kada smo senzitivniji na tudje negativne komentare, a nekada ih gotovo ni ne primetimo. Sigurna sam da njih ima uvek, narocito kad je osoba izlozena javnosti, kao Ti.
Opet, tom nekom coveku, koji nesumnjivo krsi neka nepisana pravila ljudske pristojnosti, moze da se desava odredjena faza, u kojoj mozda ni sam sebe ne prepoznaje, pa svoju frustraciju ispoljava na onima koji bi upravo mogli da mu pomognu. Sto bi se reklo – svasta ima u Bozijoj basti. Protiv toga pojedinac jednostavno, deluje mi, se ne moze boriti, jer su te neke ljudske osobine ostale u nama jos od Rimljana. Mozda nosimo nove telefone, ali emocije i karakterne osobine u nama gotovo uopste nisu evoluirale.
Mene posebno zanima zasto se svi mi uvek kacimo za negativnosti (kao da je jedna kap crne boje upala u kantu punu bele). Odnosno, zasto se inace u Tvojoj glavi/dusi zapate negativni komentari (Tebe samo navodim kao primer, ja bih isto tako odreagovala), dok sijaset ohrabrujucih gotovo da uopste ne pamtimo. Analogija tome – zasto najvise pamtimo negativne profesore iz skole? Cak pamtimo i situacije. One koji su bili tihi, blagi i dobri gotovo da zaboravimo i sta su nam predavali.
Da rezimiram, te stvari su bile i bice. Sigurna sam da ces se za neko vreme, kada budes u drugoj fazi, lakonski odnositi prema komentaru ove iste gospodje i njoj slicnima. Ono sto je od presudne vaznosti, je da si ti, uprkos tome sto su Te mnogi tokom zivota demoralisali, postala izuzetno kvalitetna devojka koja pomaze visecifrenom broju ljudi. Pa danas je tesko biti i predsednik kucnog saveta, a kamoli da ga toliko ljudi prati. Elem, Ti si se sa svim tiim izborila. Takva osoba moze biti sve, ali ne dosadna.
Elem, glava gore, jer tako se gradilo samopouzdanje, a ne naduvavanjem ega jutarnjim afirmacijama. Srecno Jelena, prava si! Imas moju veliku podrsku!
p.s. A zasto se ta zena pojavila u Tvom zivotu – pa upravo zato da ti ta situacija pokaze da se danas sa njom boris. I dalje utice na Tebe, ali sa vremenom ce i to proci.
Hrabro, ziva bila!
M
Draga Milena, rekla bih da se nismo razumele. Poruka teksta je da je svako nasilje nedopustivo, i fizičko i verbalno. Kao što ne analiziramo zašto nas je zaboleo nečiji udarac, tako ne analiziramo zašto nas je zabolela nečija reč. Nedopustivo je. Znam da je toga oduvek bilo, ali to nije razlog da se nastavi. Nekad je bilo normalno da muž ima pravo da tuče ženu. Danas nije.
Da, bojim se da se stvarno nismo razumele. Sve u svemu, ni jednom nisam opravdala taj postupak, niti analizirala zasto to boli, jer i mene tako nesto zaboli. Vidi se sve iz komentara. Pokusala sam da posaljem potpuno suprotnu, ohrabrujucu podrsku. Ja nisam za ostavljanje komentara. Sve najbolje.
Draga Jelena, odličan tekst! Treba povećati svest o ovoj vrsti nasilja i da ono nije prihvatljivo.
Zaista, primetila sam da je pojava negativnog komentarisanja i vređanja ljudi, naročito na društvenim mrežama, veoma izražena.
Mene su, na primer, nedavno nazvali „snobom“ i osobom „koja nema pojma o istoriji svoga naroda“, pao je i komentar na račun nacionalne pripadnosti koja kod mene navodno ne postoji, a sve zbog toga što sam iznela komentar koji se sa mišljenjem dotične osobe nije slagao, a blage veze nema ni sa staležom, ni materijalnim bogatstvom, a još manje sa našim narodom ili istorijom.
Zdravo Jelena… I jas sum imala vakvi situacii..no…koga na loso izgovorenite zborovi, pocnav da gledam kako da se proizvod na liceto koe gi izgovorilo ( a ne se odnesuvaat za mene, tuku vo momentot toa e negov produkt, odnosno e odraz na negovata sostojba ), odnosno nisto ne svakam licno… Pozdrav
Draga Jelena, u zakljucku je ovo pod C sto si navela po meni veliki faktor. Statistika. Nisi ti tu ni kriva a ni odgovorna, a mislim da ih nisi ni privukla svojim mislima i vibracijom. Ja mislim da kad covek nesto javno radi mora da se pomiri sa cinjenicom da ima raznih ljudi, i svi znamo i iskusili smo koliko ljudi mogu biti surovi i skloni nasilju svake vrste. Javno i masovno nosi taj rizik. Ja se bavim muzikom i prosla sto puta kroz slicne situacije. Molim te da ne obracas paznju na to i da sve to ignorises. Slazem se sa svim sto si napisala osim onog dela da si ti svojom vibracijom privukla tako nesto. To je prestrogo i nerealno. Ponekad zakon privlcenja, koji podvlaci iskljucivu odgovornost, biva u sadejstvu sa nekim drugim nama jos nepoznatim zakonima, pa su rezultati takvi. Imas punu moju podrsku za tvoj rad i od sveg srca ti zelim puno uspeha jer mislim da si sjajna, prelepa, kompetentna i fantasticna!
Draga Jelena, hvala na ovom tekstu. U njemu sam pronašla jedan odgovor za kojim dugo tragam. Ja bih rekla nešto o ignorisanju kao odgovoru na provokaciju. U nekim slučajevima, pogotovo kada je reč o komunikaciji na Internetu, taj pristup daje željeni rezultat. Iz svog iskustva mogu da kažem da, kada neko nastupi sa željom da u nama probudi neprijatno osećanje, dobra taktika ga je ignorisati. Uopšte mu ne dati pažnju i ne trošiti svoju energiju. Jer, njima je to duševna hrana. Kada im hranu ne dajemo, otići će od nas.
Spadam u onu grupu ljudi bez dlake na jeziku u situacijama kada me neko verbalno napadne, a najčešće mi je kontra napad da ismejem uvredu ili je vratim u vidu bumerang efekta čisto da vide kako se ponašaju, a meni je to pritom trenutno pražnjenje. .. na primer često mi govore da sam mršava ili sve mršavija i mršavija (uglavnom ovi sa viškom kg)…ja im samo uzvratim da su oni meni sve deblji i deblji…zbune se pa se izvinu… u svakom slučaju nikada nikoga prva ne diram ali mislim da treba vratiti zbog sebe, kad već vuku za jezik… možda nije pristojno ali ja moram da vratim, a nekad da pokazem da mogu i bolje od njih ako poželim da vređam 🙂
Draga Jelena, pratim Vas radi, a preko Vas i jedne divne dame (Brankica Damjanovic). Ne bih imala nista da dodam na ovaj Vas tekst a sto Vi vec niste lepo napisali, osim da iskopiram tekst jednog gospodina (cije tekstove takodje rado citam) koji sam bas juce procitala i odnosi se na istu temu:
Dragoslav Bokan
Da nema ove čudne mreže što zamenjuje društveni život (koji više kao i da ne postoji) ne bih ni spoznao koliko ima stvarno različitih ljudi, sa svih strana i iz svih dimenzija života.
A posebno su zanimljivi neprijatelji. Mislim, pravi neprijatelji: dosledni i fanatično fiksirani na vas, vaše objave, postupke i život.
Među njima su, opet, specijalno interesantni – psihopate. Oni koji (na vas i sve vaše) nasrću kao žedni i opsesivni vampiri, nesrećni dokle god vi postojite, jer ti sablasni likovi ne mogu da podnesu da sve ne bude uvek i skroz po njihovom.
Kad vidite upornost, energiju, vreme i trud koje psihopate sa fejsbuka ulažu u vaše klevetanje i „spuštanja“ svih vrsta na vaš račun shvatite da, pored vašeg, postoje i paralelni univerzumi i načini postojanja.
Goran Surov, Rastko Pocesta, Milanko Polić… samo su neka od brojnih imena iz ovog lutajućeg i večno otvorenog internet-kontejnera (spremnog za žustri istovar fekalija, uvreda, mržnje i različitih frustracija) koji se izbezumljeno tetura i usput prlja sve što dotakne.
Znam ja da „ne treba davati prostora tim beslovesnim klevetnicima“ i da ih ne treba ni pominjati, ali mora da ostane, za neka buduća vremena (ako ih bude), nepristrasni i objektivni zapis o boljci duše ovih nesrećnika i nezadovoljnika.
Psihopate mnogo više nego što se misli onemogućavaju normalno koračanje (a tek let!) svakog ko misli svojom glavom i ubeđen je da ima pravo da bira šta će i kad koristiti .
I niko koga znam nije sastavio ni par meseci boravka na društvenim mrežama, a da nije ubrzo bio oprljan, ispljuvan i izvređan iz svih oružja.
Valjda se to ne može izbeći!
To je i neformalni porez na sve one radosti i čiste darove koje smo ovde, takodje, doživeli.
Draga Svetlana, hvala za tekst koji se baš dobro nadovezuje na ovo što sam napisala.
Postovana Jelena, da li je neko rekao dobro ili lose o vama, nije bitno, bitno je da vi znate da znate i da nam govorite o tome. Samo nastavite i ne pominjite one kojima je jedini nacin da budu veliki da umanje ljude oko sebe…
Draga Vesna, mnogo je ljudi koji ne znaju da je takvo ponašanje nedopustivo, i mnogo je onih koji poveruju u ružne reči upućene njima. Za njih sam napisala ovaj tekst, znam da će im biti od koristi. I za Jelenu od pre 15 godina koja nije znala sve ovo i koja je poverovala.
Nasilju i prosta luku nikad kraja. Ono što mi se ne sviđa i ne čitam, gledam, slušam… Ali vredjati nekog zbog neslaganja u shvatanju lepog nije lepo… Nastavite da pišete… iako ne stignem da sve pročitam… propustim po nešto… i ne ljutite se zbog toga… Vaš način pisanja meni odgovara… za druge bas Vas briga…Pozdrav! 🙂