„Meni ne treba podrška, ja sam snažan.“
Ovu rečenicu sam čula mnogo puta. Da budem potpuno iskrena i sama sam je mnogo puta izgovorila ili pomislila. Dok se nisam uverila da je život mnogo lakši i lepši kada dozvolimo sebi da tražimo i prihvatimo podršku drugih.
„Ako se oslonim na nekog to znači da sam slaba.“
„Ako tražim pomoć to znači da sam nesposobna.“
„Ako tražim savet to znači da sam glup.“
„Neću druge da opterećujem mojim problemima, sam ću ih rešiti.“
Biti snažan znači prepoznati svoja ograničenja i dozvoliti sebi da se oslonimo na druge.
To nas ne čini slabićima, naprotiv. Potrebna je hrabrost da priznamo da smo slabi. A svi su ponekad u nečemu slabi. Baš svi! Samo što neki to priznaju, a neki ne.
Svako se ponekad nađe u situaciji da nešto ne zna, da nešto ne može sam, da ga životne okolnosti na trenutak preplave, svakom se desi da ga duša zaboli.
Nešto i možemo sami, ali bismo brže prevazišli neku situaciju uz pomoć i podršku drugih. Zašto iscrpljivati sebe i trošiti vreme?
Podrška može da bude neka konkretna pomoć (na primer prilikom selidbe ili branja voća) a može da bude i samo prisustvo druge osobe, provođenje vremena zajedno, slušanje, razgovor, zagrljaj, rame za plakanje…
Dešava se da vidimo da nekom treba podrška i ponudimo mu ono što mi mislimo da treba drugoj osobi. Na primer, znamo da neko ima problem i iz najbolje namere počnemo da dajemo savete, govorimo šta bi bilo dobro da se uradi ili kažemo „Biće sve u redu, ne brini“ ili „Ko zna zašto je to dobro.“ Verovatno vam se dogodilo da iz najbolje namere kažete ili uradite nešto i naiđete na neodobravanje druge osobe. Umesto da pomislite da je ta druga osoba nezahvalna, setite se da je najbolje pitati „Šta ja mogu da učinim za tebe?“ ili „Kako mogu da ti pomognem?“
Razlikujemo se po tome šta nam treba u određenim situacijama i to je u redu. Niko od vas ne očekuje da drugima čitate misli i niste manje dobra osoba ako ne znate šta drugom treba. U redu je da pitate.
Druga situacija u kojoj dolazi do nesporazuma je kada nam treba pomoć drugih i očekujemo da oni to vide i znaju šta treba da urade. Koliko god vas neko voli i želi vam dobro, taj neko nije u vašoj koži i ne mora da zna šta vam treba u datom trenutku. Odgovornost svake odrasle osobe je da jasno kaže šta joj treba i da na taj način omogući drugima da joj budu podrška.
Pogrešno je očekivati da drugi, ako su nam stvarno bliski i ako im je stvarno stalo do nas, uvek vide šta nam treba i da to urade bez da im kažemo.
To dovodi do mnogo bespotrebnih razočaranja.
Biti snažan znači prihvatiti svoju slabost i podeliti je sa osobama koje to mogu da shvate i koje su voljne da nam se nađu kada je to potrebno.
Iz knjige „Putovanje u središte srca“
