Posle svakog posta na ovom blogu dobijem dosta mejlova sa zahvalnošću. Raduje me i zahvalna sam kada znam da ovo što radim nekom koristi, da je nečiji život postao bolji zahvaljujući između ostalog i meni.
Volim kada čujem da je neki tekst nekog pokrenuo na razmišljanje i doveo do promene ugla gledanja.
Srećna sam i zadovoljna kada neko uz moju pomoć reši otkloni neku prepreku, postigne neki važan cilj i poboljša nešto u svom životu.
Raduje me kada čujem da sam nekom svojim pisanjem ulila optimizam i bila podsticaj za dalji rad na sebi.
Radujem se i kada mi neko napiše da je radio neku od vežbi koje sam predložila i da je zadovoljan rezultatima.
Sve to mi daje volju i inspiraciju da nastavim sa pisanjem i radom u oblasti emocionalne inteligencije.
Ali, povremeno dobijam i mejlove od vas koji mi kažete da vam se sviđaju tekstovi, da vam prija da ih čitate, ali…. i dalje se vrtite u krug, problemi ostaju nerešeni, ne osećate optimizam i ne vidite rešenje svojih problema. I pitate se zašto je to tako.
Na takve mejlove odgovaram savetom da u svom okruženju potražite stručnu pomoć psihologa, psihoterapeuta ili psihijatra.
Ovaj tekst pišem za vas i želim da vam posluži kao smernica i podrška u traganju za načinima da pomognete sebi i svoj život učinite zaista vrednim življenja. Sami ili uz nečiju pomoć.
Mislim da će biti korisno da naglasim razliku između pozitivne psihologije (čiji je emocionalna inteligencija deo) i nekih drugih grana psihologije.
Pozitivna psihologija je relativno nova grana psihologije čija je oblast delovanja poboljšanje kvaliteta života. Relativno ste zadovoljni svojim životom, nemate neke veće probleme i tegobe, ali osećate da može više. Da život može da bude još ispunjeniji i da vi možete još više da date od sebe. U takvim slučajevima pozitivna psihologija može mnogo da pomogne.
Pored pozitivne psihologije, tu su još i klinička psihologija i psihoterapija. Klinička psihologija se bavi poremećajima u psihičkom funkcionisanju, njihovom dijagnostikom i tretmanom. Graniči se i delimično preklapa sa psihijatrijom, koja se takođe bavi poremećajima u psihičkom funkcionisanju. Psihoterapija se kroz različite pristupe i različitim metodama bavi otklanjanjem uzroka poremećaja u psihičkom funkcionisanju. Ponekad se kombinuje sa farmakoterapijom (lekovima koje prepisuje isključivo psihijatar).
Psihoterapija se pored poremećaja bavi i razrešavanjem zastoja u životu i podrškom u ličnom rastu i razvoju pojednica.
O svemu ovom može mnogo da se piše, ali verujem da je ovo dovoljno da se uvide neke osnovne razlike.
Više puta sam bila u situaciji da objašnjavam ove razlike i paralela sa oslobađanjem od viška kilograma je svaki put poslužila kao dobra ilustracija.
Zamislite dve osobe koje imaju višak od 10kg kog žele da se oslobode.
Prva osoba je do tog viška došla nevođenjem računa o izgledu. Hranila se nezdravo i nije bila fizički aktivna. U nekom trenutku je rešila da to promeni, korigovala je ishranu, fizički se aktivirala, počela da pije više tečnosti, bila istrajna i…. posle nekog vremena rezulati se vide! Ona nastavlja sa novim načinom života, rezultati su sve bolji i ta osoba je sve zadovoljnija. Divno! I potpuno realno i moguće.
Druga osoba počinje sa istim režimom ali ništa. Ne uspeva. Sve više tone i obeshrabruje se. Moguće da se teši hranom, i 10 kg viška polako postaje 15kg, pa 20 kg… U čemi je problem?
Problem je što ta osoba nije došla do 10 kg viška iz istog razloga kao i prva.
Možda ima hormonski poremećaj ili problem sa tiroidnom žlezdom. U tom slučaju je potrebno konsultovati endokrinologa. Možda ima neki drugi fiziološki poremećaj koji se manifestuje između ostalog i povećavanju telesne mase.
Možda ima poremećaj ishrane. U tom slučaju mogu da pomognu psihijatar i psihoterapeut. Možda će kroz par susreta rešiti konflikt, a možda će mesecima ili godinama sa psihoterapeutom raditi na tome da razreši neke konflikte nastale u ranom detinjstvu ili čak i pre samog rođenja (nekada uzroci psihičkih problema leže u porodičnoj istoriji, zabeleženi u porodičnom nesvesnom).
I paralela sa zdravljem zuba je korisna. Ako vodite računa o zdravlju svojih zuba, redovno ih perete, izbegavate namirnice za koje znate da im škode… vaši zubi će verovatno biti lepi i zdravi. Ali uz svu pažnju koju im posvećujete može da dođe do toga da se pojavi karijes. I tada nećete još ćešće i temeljnije prati zube i govoriti „Moji zubi su zdravi. Moji zubi su zdravi. Moji zubi su zdravi.“ nego ćete otići kod zubara i on će otkloniti karijes i staviti plombu. I genetski faktor je bitan. Nečiji zubi su osetljiviji i lakše se kvare, nečiji su otporniji. I ako dve takve osobe jednako dobro vode računa o zdravlju svojih zuba, kod jedne će se pojaviti karijes a kod druge neće. I niko nije kriv za to, ili manje vredan.
Isto to važi i za mentalno zdravlje! Niko nije kriv ili manje vredan ako ima neki psihički poremećaj ili tegobu , genetski i/ili situaciono uzrokovan. Kao što niko nije kriv za srčane probleme, karijes ili čir na želucu. Određena doza odgovornosti može da postoji, ali krivljenje ili podcenjivanje ne vodi nikuda. Ali svako od nas jeste odgovoran da za sebe potraži adekvatnu pomoć i podršku!
„Svaka bolest je izlečiva ali nije svaki pacijent.“
Za svaki problem postoji rešenje! Ako nešto ne možemo da rešimo sami, potpuno je u redu da potražimo pomoć!
U većim gradovima postoje besplatna savetovališta, uživo ili preko telefona. Postoje besplatne telefonske linije na kojim vas stručnjaci sa iskustvom mogu saslušati, posavetovati i usmeriti. Ukucajte na Guglu „besplatna psiholoska pomoc“, „psiholoska podrska“ ili nešto tome slično i sigurno ćete pronaći neke kontakte koji mogu da vam budu od koristi.
Nekada pomaže razgovor sa bliskom osobom, nekad razmišljanje, čitanje, gledanje nekog filma ili slušanje muzike. Ali nekada je neophodno obratiti se za pomoć stručnjaku. Ljudska psiha je veoma kompleksna i postoje ljudi koji su se dugo godina školovali za rad u toj oblasti.
Nije sramota imati problem, ne snalaziti se u svom životu, biti zbunjen. Nije sramota ni ne preduzeti ništa i pomiriti se sa „sudbinom“.Nije sramota ali je velika šteta.
Ne zaboravite da je put ka izlečenju, samopomoći ili pomoći „osvestiti“ problem. Kod nas vlada vekovni trend ne prihvatanja psiholoških poremećaja od strane osobe i njene bliske okoline. Najcesce je prihvatanje…ja sam takav/takva, on je takav/takva…A onda ti neko ‘takav ili takva’, odluta u nepoznatom smeru, zaglibi u začarani krug korišćenja nelegalnih psihoaktivnih supstanci ili jednostavno skoči kroz prozor sa trećeg sprata…Jer ne ume i ne može da se nosi sa problemima, a ne shvata da ima problem a i ako shvati, ne shvata da nije sramota potražiti pomoć stručnjaka…
Da, svi znamo da je u zemlji Srbiji sramota otići kod psihologa ili psihijatra i da će 99 posto ljudi sve pokušati da ne dodje do tog susreta, a ako odu kriće od svih svojih bližnjih jer ne mogu dobiti podršku, dobijaju samo sažaljenje i osudu, uz pitanja tipa: Zar stvarno ne možeš to sam da rešiš…uz konstatacije: To i nisu neki problemi…treba tebi jedna motka…i td.
Jelena kad kazete: Teško je pomoći osobi koja ne uviđa da ima problem…Mislite da je bolje da odustanemo od pokusavanja?
To je teško reći….nekad treba da istrajemo u pokušajima da pomognemom nekom bliskom, a nekad je bolje odustati.
Mnogim ljudima su upravo njihovi mentalni problemi uzrok nerešavanja tih i ostalih problema u životu. Ne vredi im savetovalište kada oni nisu uopšte svesni da imaju problem usled toga što im mentalni problemi prouzrokuju deluzije kojima se teše, i tako u krug. Iz mog iskustva, mnogima naizgled jednostavno nema pomoći jer ih upravo njihovi mentalni problemi sprečavaju da prihvate pomoć – zbog svojih bubica odbijaju pomoć ili uopšte ne priznaju ili relativizuju probleme. Imam konkretan slučaj žene koja ima more ličnih problema ali sve ih rešava zavaravanjem, deluzijama i strateškim laganjem. Lako je pomoći osobi koja ima neki objektivno sitan problem koga je i sama svesna, takva osoba će se informisati i verovatno i sama naći rešenje. Voleo bih da znam kako da pomognem osobi koja je duboko zaglibila u neuroze izazvane teškoćama i nesrećnim okolnostina u životu, koja nema pojma da to sve izaziva niži kvalitet života a radije koristi deluzije nego da se suoči sa problemima.
Teško je pomoći osobi koja ne uviđa da ima problem.