Prelepa i moćna priča koja mi je pomogla da ostvarim svoje snove

„Ti misliš: more su samo lađe i samo daleka putovanja. More je kad čovek u sebi nađe mudrost kako se budan sanja i kad su dani slani i sivi. Mudrost kako se sasvim živi.“
Mika Antić

Ovo lepo zvuči, ali ako ste ikada pokušali da ostvarite neki svoj san, sigurno znate koliko reči drugih ljudi mogu da nas obeshrabre.

Ja znam kako je to.

„Nemoj da upisuješ psihologiju, psiholozi se teško zapošljavaju i malo zarađuju.“

„Želiš da se baviš emocionalnom inteligencijom? Šta ti je to?“

„Želiš da učiš ljude kako da žive lepše i srećnije? Želiš da pišeš o psihologiji? Od toga ne može da se živi.“

Sve ovo i još mnogo toga demotivišućeg sam čula dok sam se i sama pitala da li je to moguće?

Da li je moguće da radim ono što volim i da uživam u tome?

Da li su moji snovi ostvarivi ili samo pusta maštanja?

Ovaj blog na kom se nalazite sada je najbolji dokaz da sam svoje snove uspela da ostvarim. 

Sada sanjam neke nove snove i njih uspešno pretvaram u realnost.

Sa vama ću podeliti priču koja mi je mnogo pomogla da istrajem kada sam se kolebala i sumnjala u sebe.

Nadam se da će i vas motivisati i ohrabriti!

„Bila jedna grupa žabica koja je htela da se takmiči. Htele su da se popnu na vrlo visoku kulu. Došlo je mnogo žaba da gledaju trku i daju podršku žabicama.

Trka je počela….Ali, niko od prisutnih nije verovao da će neka od žabica uspeti da dođe do vrha kule. Odmahivali su glavama i govorili: „Joj, to je vrlo naporno!!! Nikad neće uspeti!!!“ ili “ U tome neće uspeti jer je kula vrlo visoka!“.Gledaoci su vikali “ To je preteško! Niko neće dospeti tako visoko!“ 
Jedna po jedna žabice su odustajale…sve osim jedne…Ona je uporno išla napred. Nije htela da odustane!Na kraju su sve žabice odustale, osim ove jedne koja se sama i sa velikim ambicijama popela na vrh kule.

kako ostvariti snove
„Budućnost pripada onima koji veruju u lepotu svojih snova.“ Elenor Ruzvelt

Ostale žabice, kao i gledaoci hteli su da saznaju kako je baš ona uspela da uradi ono što je za ostale bilo nemoguće.

Jedan gledalac je pristupio žabici i zapitao je gde je smogla toliko snage da izdrži do samoga vrha .
Tada se pokazalo da je…..pobednička žabica bila GLUVA!

Pouka?

Nikad nemoj slušati one ljude koji su negativni i pesimistični…
…jer ti uzimaju najbolje čežnje i snove koje imaš u svojoj duši…

Uvek misli na snagu reči jer sve što čuješ ili čitaš uticaće na tvoja dela!

Dakle:


Budi UVEK …




OPTIMISTA! 



I šta više
Jednostavno budi GLUV kad ti neko kaže da ne možeš ostvariti svoje snove!“

Nepoznat autor

 

Iz knjige Putovanje u središte srca

Pročitajte:

„Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari“- moje iskustvo

Jednostavan trik koji mi pomaže da ostvarujem svoje želje!

Da li je u redu da imam želje?

Kako zavoleti sebe? Ovo su konkretni načini

Može li se živeti od ljubavi?

Jelena Pantić

Psiholog i autorka knjige "Putovanje u središte srca". Više od 15 godina se bavim emocionalnom inteligencijom, pozitivnom psihologijom, psihologijom sreće i blagostanja.

30 thoughts on “Prelepa i moćna priča koja mi je pomogla da ostvarim svoje snove”

  1. Želim da podelim sa svima vama svoje lično iskustvo ..da ako sledite s v o j e želje i strast koja vam iznutra govori š t a j e p r a v o ..do toga će te i doći .. Ljudi oko nas, naši roditelji prvenstveno iz ljubavi I uostalom svog gledanja na izbore u životu su nas možda usmerili ka nečemu što nije naš izbor, naša želja ..ne treba ih osudjivati ako se mi bavimo necim što su oni mislili da je dobro za nas ..m i p r a v i m o promene ..Rasla sam sa mamom i nanom i upis ekonomske skole ( doduse najjbolje 🙂 ..je bio na neki nacin mamin izbor “ jer ekonomista uvek treba svuda a ti sa tvojim željama i ljubavima prema estetici..dizajnu i ne daj Boze kozmetologiji šta ceš sa tim ) ..završila sam sa 17god upisala Pravni fakultet dalje ..da pobegnem od knjigovodstva 😉 i ponesena nekom željom filmskom u mojoj glavi da sa advokaturom Ja budem neko ko će pravdu davati slabima a ovaj svet učiniti boljim ..Srećom pa sam sa 18 vec počela da radim u velikoj državnoj firmi ( san mnogih i na oduševljenje moje mame jer sam sada sigurna i zbrinuta ..što jeste briga svake majke pogotovo samohrane ) ..ali sam tada shvatila š t a j e t o š t o ne želim …a to je DA 1/3 SVOG ŽIVOTA RADIM ONO ŠTO NE VOLIM ( u medjuvremenu sam studirajuci prava i gledajuci “ pravdu i nacin isterivanja iste “ shvatila da je moja advokatura i taj san za film a ne za stvarnost i da samo mogu emotivno stradati i nervno ibeti – pretvoriti se u ogorčenu ličnost …da koliko toliko skratim pričicu ..vratila sam se sa fakulteta na polaganje ispita za kozmetiku i kozmetoligiju lica ..( mama je bila blago rečeno u čudu jer ko ide u nazad ..) ..i sa već dvoje dece ( sa dvadesetak sam ih već rodila 🙂 ..išla korak po korak do s v o j e želje ..a to je ono što kada “ radite “ budi u Vama uzbudjenje strast i nemate osećaj da radite …kaze se ..“ nadji posao koji voliš i nikada više nećes raditi „…Kada sam u vreme velike krize 1993 dala otkaz u toj drzavnoj firmi i krenula samostalno..vecina je mislila da je to ludost ..nisam naravno odmah imala svoje ..i to je put kojim treba ici da bi naucili što više ..a kada sam u jednom mimentu razmišljajuci da je dosao trenutak da otvorim svoj studio i ordinaciju ..to verbalno podelila na nekom rodjendanu – moja “ komšinica i kafe prijsteljica koja je uzivala u nekim privilegijama tretmana i originalnim kremama iz Pariza je prokomentarisala i to ored svima “ da nije to malo prevelik zalogaj za tebe ..“ ..i TO JE BIO GLAS ..DA AKO NEŠTO HOCU ..NIJE NISTA PREVELIK ZALOGAJ ..jer idem kao i u plesu ( plesem danas i tango) korak po korak ..VEC 20 god se uspesno bavim kozmetologijom i estetikom lica i u ovo neko novo loše vreme ..zaista moram iskreno reći ..imam puno orezadovoljnih klijenata sa vidljivim rezultatima i divnim promenama na bolje…jer moja ljubav u poslu se oseća ..vidi ..doživljava ..a ja svih ovih godina ..nikada nisam više imala ono “ jao opet dolazi ponedeljak “ ….:-) ..i taj osećaj zadovoljstva sam prenela mojim sinovima koji su na putu da se bave ONIM ŠTO ZAISTA VOLE ..JER SVI IMAJU TALENAT ZA NESTO I TREBA TO DA PRONADJU U SEBI – NE PLAŠITE SE PROMENA !

    Odgovori
  2. Ova prica mi se veoma dopala kao i mnogo toga drugog sto sam citala na Vasem blogu. Mogu samo da potvrdim da je snaga reci zaista mocna stvar i da se tesko resavamo tereta nekih reci koje smo slusali u detinjstvu ili mladosti. Meni je licno najvise pomoglo to sto sam pre vise godina upoznala Hrista kao svog licnog spasitelja i sebe pocela da gledam njegovim ocima – kao predivno Bozije stvorenje. To je jedan potpuno nov identitet i drugaciji pogled na zivot, svet, brak i porodicu…na sve. Ali ljudski je pasti ili skrenuti pogled sa pravog puta. To se meni dogodlo proslog leta pa sam upala u tesku krizu. Na svu srecu u posetu mi je dosla prijateljica iz Kanade i poklonila mi knjigu „Dusanova teorija relativiteta“. Iako naslov nije po mom misljenu bas obecavao nista posebno uzela sam da procitam knjigu zbog nje. I gle cuda – uspela sam da podignem opet glavu, otresem terete i usmerim pogled opet u pravom smeru. Uz Boziju pomoc i ohrabrenja i alate koja sam nasla u ovoj knjizi sve je izgledalo opet drugacije. Problemi nisu nestali, ja sam prosto pronasla nacin da na njih gledam kao na izazove i prepreke koje treba prevazici. Nastojim danas i svoju decu da ucim tome da imaju moc u svojim srcima i u svojim rukuama i da ne treba nikome dozvoliti da nas obeshrabri svojim sumnjama, strahovima i bezveznim recima. Vazno je ciji glas slusamo i ciji nas glas vodi. Zato volim da ohrabrim recima iz Biblije «Sve mogu u onome koji mi daje snagu.» (Filiplj.4:13). Ja verujem, da Bog ima divan plan za svakog od nas. Pitanje je samo da li cujemo njegov glas kada nas ohrabruje da sledimo snove koje nam je On dao da sanjamo.

    Odgovori
  3. Analizirajuci one koje poznajem, a ostvarili su svoje snove…… uvek sam mislila da su to jako sposobni inteligentni ljudi, a ukoliko to nisu imaju jako puno fizicke snage (genetika) da i kad pogrese brzo isprave svoju gresku ili probaju na vise drugih nacina da dodju do cilja. Medjutim posmatrajuci neke od njih istina je da su to osobe malo ostecenog sluha, iako nisu stare, traze stalno da im se ponovi nesto sto nisu cule, mogu da dodam i snizenog senzibiliteta….osim ukoliko se ne radi o njima tu su hipersenzibilne. Ne mogu da kazem da to rade namerno, zato sto umeju da se daju u situacijama kad je nekome tesko ali to ne dolazi iz empatije, vec iz logickog dela njihovog uma. Imam utisak da su to osobe ‘gluve’ za okolinu, ili postaju ‘gluve’ jer su konstantno usmerene na svoj cilj.?

    Odgovori
  4. Predivno Jelena , da ostati gluh na ono šta nam koči snove , i na one koji nas blokiraju u snovima našim ,,, slušati samo svoje sretne misli i nastaviti i ne presati sanjati , ma koliko se nekad činilo teško ..

    Odgovori
  5. Vec sam naucila da su misljenja okoline suprotna gotovo uvek od mojih tako da retkima bilo sta pricam. Zivim svoj zivot i trudim se da se izolujem od komentara okoline bas kao ova zabica koja je bila gluva

    Odgovori
  6. Želim da podelim svoje nekadašnje iskustvo, meni najvažnije-prvo. 🙂

    Imala sam dvanaest godina, 7.razred, kada sam rešila da zanemarim tuđa mišljnja i postanem ono što želim…
    Uvek sam bila povučena tiha devojčica koja jedva dobije dvojku na kontrolnom, koja nikada nije bila odlična. Koja prosto, reklo bi se, ništa ne zna da odradi, a da ne zabrlja. Sebi sam obećala da ću uspeti.
    U međuvremenu razredna mi se promenila, Nova je predavala hemiju. Počela sam da učim u nadi da će me bar jedan nastavnik shvatiti ozbiljno.
    Niko nije razumeo taj predmet, svi su se nekako „snašli“, Niko ga nije voleo… Ali oni su imali petice i četvorke, na tom polugodištu. Ja jedva tri. Bila sam strašno ljuta na razrednu i njen stav: „Ne znaš ti to dobro, al` se trudiš.“ Rešila sam da joj dokažem kako znam, da greši. U tom trenutnku, nisam imala ni najmanju predstavu kako to da uradim… Plašila sam se,ali sam verovala da će se dogoditi „čudo“.
    Narednog polugodišta saznala sam za takmičenje iz hemije (nisam znala do tad da to postoji , osobe sa niskim prosekom nisu popularne na takvim mestima 😀 )
    Neću nikad zaboraviti iznenađenje ljudi… Razredna je čitala ko sve treba da dođe u subotu na test, za školsko takmičenje. Naravno svi oni sa peticama na polugodištu.
    Svojstveno njenom humoru pitala je:“Ima li još neko možda?“
    Tada sam iz sveg glasa viknula iz poslednje klupe:“Hoću Ja!“ … Nije me čula, opet, glasnije: „Hoću Ja!!!“
    Svi pogledi su bili uprti u mene u neverici ( „Hahaha, nije neka fora, gde si izgubila smisao za humor u salu?“)
    „Katarina, ozbiljna si?“
    „Da, razredna, hoću i Ja.“
    Naravno, polu osmeh uz pedagoški pristup:“Pa dobro ajde pokušaj…“
    Da ne dužim više…
    Bila sam prva na takmičenju i školskom i opštinskom…Na gradskom, neko mesto ispod crte za dalji prolazak na republičko, ali za mene je tad to bilo više nego dovoljno! Pokazala sam da znam i razumem sve.Samo sam različita-stidljiva… Popravila sam ocene i nastavnici su konačno znali kako se ja zovem, više nisam bila mala buckasta devojčica iz poslednje klupe, imala sam ime.
    I osećaj je bio neverovatan!

    Zahvalna sam do neba svojoj nastavnici i neizmerno poštujem tu ženu 🙂
    Da tada nisam bila „gluva žabica“ na komentare sada bih radila verovatno najgore poslove i bila, pre svega za sebe,niko… i nikad ne bih imala priliku da postignem ono što želim(„ludi naučnik“ možda 😀 ) ovako sam završila gimnaziju i sad sam na Pravnom fakultetu ( nažalost nisam ostala gluva i skrenula sam sa puta nauke :/ .. ali se nadam da će se desiti neko čudo i na pravima… samo ako čudo zna da čita, molim ga da požuri, jer planiram da uskoro završavam ovo 😀 )

    Izvinjavam se na predugačkom komentaru… ponele su me žabice .D
    Oprostićete mi nadam se 😉 :*

    Odgovori
    • Nema potrebe za izvinjavanjem 🙂
      Komentar je jako lep i motivišući, hvala!

      Veliki pozdrav

      PS: ako još neko želi da opiše svoje iskustvo koje će motivisati druge- samo napred!

      Odgovori
  7. Ne znam kako će ovo zvučati, to su samo moje misli. Pod žrtvovanjem mislim na sledeće: ja imam potrebu da dosta vremena izdvajam za sebe i ono što volim, takva sam oduvek. S druge strane, želim decu i pitam se kako ću uklopiti svoje vreme, svoje strasti tada? Imam utisak da me neće ispuniti samo ljubav prema njima, kompleksna sam ličnost i volim da radim i na sebi, društvenom životu, vezi…
    Možda sve ovo zvuči prenagljeno, ali nikada nisam bila u toj situaciji i nemam pojma šta da mislim 🙂

    Odgovori
    • Odlično pitanje 🙂
      Tokom trudnoće i dok je beba mala normalno je da sebe na neki način stavimo u drugi plan.
      Ali već kad dete malo odraste majka može da se organizuje i nađe vreme za sebe i neke svoje potrebe, nevezano za dete.
      Mnoge majke se plaše da će zbog toga biti sebične, ali zapravo je sasvim suprotno. Kad majka vodi računa o sebi i neguje sebe kao biće, daje dobar primer i deci.

      Odgovori
      • Hvala, odgovor je odličan, a dosta mi je pomogao i odgovor na Ljiljino pitanje 🙂
        Da, ja jesam vaspitavana da je sebično staviti sebe na prvo mesto, pa makar ta deca imala i po 30 godina 🙂 Kada sam shvatila da nisam sebična kad ispunjavam sebi želje, pogotovo što nikada druge ne koristim kao oruđe, niti im osujetim planove, počela sam polako da učim da se volim i radim ono što me ispunjava. Naravno, to je sve proces, uvek ima na čemu da se radi 🙂

        Odgovori
        • Super, drago mi je što su moji odgovori pomogli 🙂

          I za dete kao u tvom primeru, a i za bilo koji drugi san je korisno preispitati sebe po pitanju strahova i briga koje vezujemo za ostvarenje sna, i kad identifikujemo te strahove i brige, tražiti primere koji ih demantuju.
          U slučaju sa detetom i verovanjem da majka mora da se odrekne sebe, korisno je tražiti primere majki čija su deca dobra i zbrinuta, a one ipak imaju i drzge oblasti interesovanja.
          Motivacija više za majke koje se boje da će biti sebične ako vode računa o sebi- za dete je ogroman teret kad je roditeljima jedini smisao života i centar sveta.

          Odgovori
  8. Hvala na prethodnom odgovoru. Godinama zelim da imam dete,ali nikada nisam imala partnera koji je delio tu moju zelju. I sadasnji partner ima problem,ali nije revnosan u resavanju istog, Zast mi je toliko tesko da ostvarim taj san? A zelim to vise nego bilo sta,

    Odgovori
    • Za ostvarenje snova su nam potrebni i drugi ljudi, za neke manje, a za neke, kao što je dete, više.
      Ovde je pitanje da li partner isto želi i koliko je spreman da se posveti. I drugo pitanje, šta vam je važnije, taj partner ili želja da imate dete?
      Ponekad nam ostvarenje snova ne ide zato što nekim delom verujemo da to ne zaslužujemo ili imamo neke strahove zbog kojih se sabotiramo.
      Korisno je preispitati se i po tom pitanju.

      Možda nema veze sa vama, ali podsetili ste me da je važno i preispitati naše snove. Da lih ih želimo zbog njih samih ili zato što verujemo da će nam njihovo ostvarenje doneti nešto. Usrećiti nas, učiniti da se osetimo vrednijim…

      Odgovori
        • Često se zarad snova mora nešto žrtvovati, ili barem tako mislimo. Kako uklopiti manje i veće snove? Šta raditi kada nas rutina svakodnevnog života ponese i svakodnevne obaveze stanu na put?

          Odgovori
          • Ne mislim da zarad snova treba da se žrtvuje nešto drugo. Svakako je potrebno uložiti vreme i energiju, praviti prioritete ali mislim da žrtvovanje bilo čega nekako ne ide uz ostvarenje snova.
            Možeš da navedeš neki primer žrtvovanja nečega zarad ostvarenja snova?

            I ovo drugo pitanje ti je odlično.
            Moje iskustvo sa ostvarivanjem snova je da to nije da sve drugo stavimo sa strane i ostvarujemo ih, nego da svaki dan pravimo male korake ka ostvarenju nekog sna ili cilja.
            Naša je odgovornost da svaki, ili skoro svaki dan izdvojimo neko vreme za sebe i svoje snove.
            U mom slučaju to nekad znači da izdvojim 5-10 minuta da postavim nešto na stranici, ako već nemam vremena da pišem.

    • Verovatno zato što većina ljudi očekuje brze promene ili promene bez mnogo truda.
      Praksa pokazuje da svako ko je spreman da istraje, samostalno ili uz stručnu pomoć, uspeva da bolje upozna sebe i promeni način razmišljanja.

      Drugi razlog je verovatno i to što mnogi ljudi ne znaju kako, ali to je već druga tema, pisaću o tome nekom drugom prilikom 🙂

      Da li imate neko pitanje vezano za ostvarenje snova? Ili neko iskustvo koje želite da podelite sa nama?

      Odgovori
  9. I HVALA ti na tome sto si ostvarila svoj san! I time ulepsala sebi, svojoj uzoj i siroj okolini (i meni! ;)) zivot! Divan je osecaj videti kako jednom sto je nesto bio san sad je skroz relanost koja zivi i sluzi drugima! Inspirativno 🙂 BRAVO!

    Odgovori
    • Hvala i tebi! 🙂 Cilj ovog posta mi je i bio da dodatno inspirišem što više ljudi 🙂

      I da, svega ovoga ne bi bilo da nisam poslušala sebe i upisala psihologiju.
      Sada bih bila neka nesrećna pravnica (prvo sam upisala pravo) a vi ne biste imali ovo mesto na internetu koje po pismima čitalaca vidim da mnogima mnogo znači 😀

      Odgovori
    • Draga Jelena prvi put sam naletela na tvoje divne tekstove…pa se upitah kako su mi promakli…a onda shvatih kako..svoju ljubav prema psihologiji zamjenila sam vaspitanjem i podizanjem djece,krpom i kuvacom u danima u kojima postoji samo“ DA“ sve mogu za vas… daleko od naseg jezika i zemlje…hvala ti sto me podsjeti da je potpuno u redu ponekad reci „NE“
      Ananda bicu slobodna da ti kazem da sam bila u slicnoj situaciji kao ti…i uspjela sam i postala psiholog..bila je to moja najljepsa bitka koju sam dobila i da sam naucila svasta pa i to kako se nositi sa losim energijama i teskim iskustvima…kada radis sa ljudima postoji supervizija i konstantan rad na sebi da se boris sa tim…ako do ovoga dodje znaces i da si uspjela i da imas posla i da pomazes ljudima…a imas i laksi nacin osim onog“ jovo nanovo“ kako smo mi navikli fakultet pa sve ostalo…u Srbiji i drugim nasim zemljama ima divnih psiholoskih edukacija kojima mozes da pristupis i edukujes se da budes terapeut i da radis taj posao…samo pregledaj koja te sfera zanima…u cemu se najvise pronalazis…tako ces i raditi i na sebi i drugima..izvinite na dugom postu ali nisam mogla da se suzdrzim da ne iznesem ono sto ne tjeralo i iskustvo i profesija.puno srece svima ☺

      Odgovori
  10. Kako da znamo da to sto zelimo je ZAISTA to sto zelimo? A da nismo umislili da je ono sto zelimo i sebe u to ubedili, a da ustvari kad bismo to i ostvarili bi uvideli da to ustvari nije za nas. Kako znati da je to nasa licna zelja a ne mozda nesvesno nametnuta spolja od kog zna koga i ko zna kojih nasih (potencijalno) laznih uverenja. Kako znati da je to to ono pravo bas za nas?
    Dakle kako biti siguran da je uopste vredno i smisleno i prava stvar za nas upututi se do tog vrha planine i suocavati se sa izazovima i poteskocama?
    Nadam se da sam pitanje jasno postavila, to je ono sto me vuci neko vreme, nisam sigurna da sam nasla pravi odgovor do sad. Znam da treba poslusati intuiciju i iznutra osecaj da li je to to ili ne, ali opet nisam sigurna da li dobro umem da procenim sta mi taj unutrasnji glas govori ili je to samo moja zelja da cujem ono sto zelim da cujem. Uf 🙂 Hvala unapred na odgovoru!

    Odgovori
    • Pitanje ti je od-li-čno! Mnogo ti hvala 🙂

      Moje iskustvo je da kad je želja autentično moja osećam neku radost a kad je želja nastala iz uverenja kako nešto treba da bude osećam pritisak.

      Kad je želja moja i uskladu sa mnom onda mi sve lako pada i dok radim imam osećaj da se igram i zabavljam.

      I kad volimo sebe i sprijateljimo se sa sobom, upoznamo sebe, lakše razaznajemo kad je naša intuicija u pitanju a kad su to strahovi ili neka uverenja.
      Zato toliko insistiram na ljubavi prema sebi i svakodnevnom izdvajanju vremena samo za sebe, na bilo koji način.

      Kako znati da li je vredno i smisleno? Mislim da to ne možemo da znamo unapred nego pratimo svoj osećaj iz dana u dan.
      Znala sam da želim da pišem i da moje reči pomažu ljudima. Tačnije osećala sam i još uvek osećam to u srcu, pogotovo kad neka knjiga ili tekst meni pomogne i imam osećaj da je taj neko ko je pisao uz mene, razume me i podstiče.

      E baš si me inspirisala ovim pitanjem, hvala ti još jednom 🙂

      Odgovori
      • Hej Jelena, drago mi je da ti se svidja pitanje i puno ti hvala na odgovoru.

        Malo sam se zamislila sada, tacno tako i meni se cini da kad je zelja autenticno moja (tu rec „autenticno“ sam trazila kad sam pisala prethodni komentar! :)) onda je to osecanje nekako kao pesma, onako 100% znam to je to nema nikakve sumnje.

        E sad ono sto mene brine je to kad ne osecam 100% taj osecaj radosti da li je to stvarno znak da to nije to to, ili mozda da su se neki moji (slatkI dragi ;)) strahovi umesali pa mi daju taj cudan osecaj i neku neodlucnost i nejasnocu. Strahovi tipa a nemoguce je to ostvariti, ne bi mi to prijalo, nisam ja za to dovoljno dobra i ko zna jos koji jos.

        Svidja mi se i slazem se sa tim sto sto kazes da tako sto volimo sebe, upoznajemo se sa sobom tako cemo bolje znati i sa vecom sigurnoscu da te stvari razaznajemo.

        Evo konkretno da podelim svoj san i svoju dilemu u vezi njega. 🙂

        Zavrsila sam pre par godina fakultet na tehnickom fakultetu, sve lepo po redu, pa master, pa se zaposlila, super posao i uslovi radim vec par godina. I sve to lepo reklo bi se sredjeno. Ali ja sam sad nasla da „filozofiram“ i da sve vise i vise osecam koliko mi je taj posao besmislen i koliko me uopste zanima. Mnogi bi rekli sad bih ja preko hleba pogacu. Sta se zalim sve super. Ali onako iznutra to cime se bavim uopste me ne zanima i ne pokrece, skroz mi je svejedno, cak vise od toga precesto se osecam kao da idem na mucenje na posao, samo zato sto uopste ne volim to sto radim.

        E sad prvo je bila velika stvar sebi priznati da sam upisala pogresan fakultet u smislu da to nije fakultet koji mene zanima. Onda drugo definitivno mi ni najmanji problem ne bi bio da sad ponovo zapocinjem da se bavim tim necim sto mene skroz zanima i da ponovo ucim. Cak me to raduje.

        Onda dalje bilo je pitanje a sta je to sto me zanima. E sad stizem do svoje dileme, ono sto 100% znam je da me psihologija jaaako zanima, to je to. To je nesto sto me najvise zanima, i na sta svakko trosim veliki ako ne i najveci deo svog slobodnog vremena. Citam razne tekstove iz raznih oblasti psihologije, onako da se opustim i razonodim. Moze se reci hrana za dusu. Onako mogu da zamislim po ceo dan samo da citam neke teme iz psihologije, i samo to da radim i nikad da mi ne dosadi.

        E sad dilema moja je da li uopste ima smisla sad kad sam napunila 30.god i sve lepo sredila, opet da krecem ispocetka i menjam potpuno tok karijere (ustvari znam da ima za mene licno, ali ne znam koliko je to prakticno )
        A druga jos veca ne znam koliko bi mi prijalo da radim kao psiholog. SIgurno znam da zelim da ucim sto vise i vise. A da primenjujem to znanje sa ljudima to ne znam bas kako bi mi lezalo (kako bih to mogla da znam kad nemam iskustva s tim!?). To mi deluje toliko divno i plemenito i ispunjavajuce da se bavim poslom koji pomaze ljudima i moze da unapredjuje njihove zivote, onako deluje mi ima li neceg lepseg od tog. Ali sa druge strane i pored toga , plasi me to sto sam svesna da bih onda bila dosta izlozena negativnim situacijama i energijama, i nisam sigurna da li bi to bilo dobro za mene i kako bi mi prijalo.
        Jer znam iz licnog iskustva, kada sam okruzena nekim ljudima koji negativno deluju na mene tj koji mi neprijaju i iscrpljuju me da slusam njihove price i nacine razmisljanja iznova i iznova a da pritom nemaju volju ustvari da se promene (iako sam rekla vec svoje misljenje i pokusala savetom da pomognem ali naravno svako zivi po svojoj verziji stvarnosti i cesto je to nebitno nego se nastavlja dalje po svom) onda imam potrebu jednostavno da se sklonim i udaljim umesto da upijam tu negativno energiju. Eto pa sad ako treba da budem najcesce okruzena takvim ljudima u svom buducem poslu, onda ne znam kkoliko me privlaci tako nesto da radim, iako me oblast psihologije jako jako zanima.

        Etooo moje pricice 🙂 Verujem da dosta stvari tu sto se tice mojih predstava i ocekivanja ne vidim tu onako kako jeste, jer u sustini nemam iskustva kako je to raditi kao psiholog u bilo kojoj oblasti.

        Sve kritike, misljenja i komentari su vise nego dobrodosli i jako bih volela da ih cujem. Hvala na vremenu izdvojenom za citanje!

        Odgovori
        • Draga Ananda, nikad nije kasno da pravimo promene u životu, ako je to ono što nam zaista treba i ispunjava nas.
          Volela bih da mogu da ti odgovorim detaljnije, ali to bi zahtevalo dosta vremena.
          Dobro je što postavljaš pitanja sebi i što sebi dozvoljavaš da želiš, maštaš i sanjaš.
          Pre ili kasnije ćeš pronaći svoje odgovore, sama ili uz nečiju pomoć.

          Veliki pozdrav 🙂

          Odgovori
  11. Divna priča 🙂 Da, treba ostati gluv na tuđe predstave o tome šta mi možemo ili ne, ali isto tako treba učiti da ostanemo gluvi i na kritike koje sami sebi upućujemo, a samo nas ometaju u postizanju ciljeva. To je ono što Susan Jeffers naziva chatterbox, naši su preveli kao (unutrašnje) blebetalo 🙂 Kao što smo sami sebi najveći neprijatelji, isto tako imamo moć i da se sprijateljimo sa sobom i navijamo za sebe. Pozdrav 🙂

    Odgovori
    • Da, to što sami sebi govorimo da nešto ne može sam propustila da napomenem, hvala 😀
      I kad sami sebi verujemo i kažemo da nešto može, onda nas „glasovi“ od spolja ne uznemiravaju previše.

      Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *