Kad smo bili mali, ljubili su nas da prođe. Kad padnemo i udarimo se, kad nas nešto boli, kad smo tužni ili uplašeni.
Poljubac, najčešće mamin, je imao tu neku čarobnu moć da skloni bol, umiri nas, uteši i odplaši.
Vreme prolazi, mi rastemo, postajemo „veliki“, „ozbiljni“ i „jaki“. Poverujemo da sve možemo sami, da je nežnost za slabiće i da je „ljubi da prođe“ nešto rezervisano samo za decu.
Kada bismo zaključke donosili samo na osnovu naslova i tekstova koji kruže društvenim mrežama, logično bi bilo da od hrane zavisi sve. Da postoji hrana koja leči. I hrana koja razboljeva. Toliko čudotvornih namirnica i pristupa ishrani, da meni uopšte nije jasno kako uopšte ima ljudi koji imaju bilo kakav zdravstveni ili estetski problem.
Da zdrav život nije zagarantovan ako pazite šta jedete, može svojim dramatičnim iskustvom da posvedoči Anita Murđani, žena koja je obolela od raka, doživela kliničku smrt i vratila se u život, ozdravila i donela poruku o tome koliko je važno voleti sebe i zaista živeti život. Ona u svojoj knjizi „Potpuno isceljenje“ kaže sledeće:
“Pa, ishrana mi se jeste promenila nakon IBS-a (iskustva bliske smrti), ali ne onako kako mi se čini da mislite! Ranije sam bila paranoična u vezi sa onim što jedem. Bila sam strogi vegetarijanac. Jela sam samo organsku hranu i bila obuzeta makrobiotikom, vitaminskim dodacima i sokom od pirevine- pre nego što sam se razbolela. Mislila sam da sve prouzrokuje rak, od mikrotalasnih rerni do konzervanasa. Hranila sam se veoma zdravo, ali isključivo usled straha.
Kada sam zaista počeo da volim sebe,
shvatio sam da sam uvek i u svakoj prilici na pravom mestu i u pravo vreme,
i da je sve što se događa ispravno – od tada pa nadalje mogao sam da budem miran.
Danas znam da se to zove POVERENJE.
Muzika je mnogo moćna i ima veliki uticaj na naša osećanja i raspoloženja.
Sama muzika, ali i reči pesama.
U vreme kada je „Zbogom ljubavi“ postao veliki hit, ja sam upoznala jednog momka. U početku je išlo lepo, ali vrlo brzo su počeli problemi. I sviđam mu se i želi da budemo zajedno, ali….možda i ne bi. Ja prihvatim da ne bi, on se opet javi da ipak možda bi.
Tako nekoliko meseci. Veoma iscrpljujućih meseci. Prekinem to nekako, tačnije on prekine i potrudi se da shvatim da je kraj tako što je držeći se za ruke sa novom devojkom, prošetao pored mesta na kom sam tada radila.
Zabolelo me to i povredilo toliko da sam mislila da više nikad neću moći nekog da volim.
Izdvojite malo vremena za sebe i preslušajte ovu vežbu. I to je gest ljubavi prema sebi.
Nemojte da brinete ako ne uspete da osetite ljubav iz prvog slušanja, ili ako vam misli lutaju.
