Dan bez poljupca je protraćen dan

„Trening samopouzdanja mi se svideo i svako veče odvojim bar par minuta, pred spavanje, da analiziram tri koraka i vežbe za povećanje samopouzdanja. Dosta mi je značilo i nastaviću da radim na sebi. Hvala.“

 


 

Kad smo bili mali, ljubili su nas da prođe. Kad padnemo i udarimo se, kad nas nešto boli, kad smo tužni ili uplašeni.

Poljubac, najčešće mamin, je imao tu neku čarobnu moć da skloni bol, umiri nas, uteši i odplaši.

Vreme prolazi, mi rastemo, postajemo „veliki“, „ozbiljni“ i „jaki“. Poverujemo da sve možemo sami, da je nežnost za slabiće i da je „ljubi da prođe“ nešto rezervisano samo za decu.

Zaboravimo to dete u nama koje ostaje malo bez obzira na to koliko smo porasli, šta smo sve naučili i kakvi su sve zadaci pred nama.

Naučila sam da će ljudi zaboraviti šta ste rekli, zaboraviće šta ste uradili ali nikada neće zaboraviti kako su se zbog vas osećali.“

Maja Anđelo

Prečesto zaboravljamo koliko je važno šta drugi osećaju zbog nas, šta činimo da bi se ljudi koje volimo i do kojih nam je stalo osete prijatno, voljeno i paženo.

Jedan od načina da pokažemo ljubav je poljubac.

Poljubac u obraz, u oko, u ruku, u kosu…

Poljubac koji kaže „volim te“, „drago mi je što si tu“, „stalo mi je“…

Ne košta ništa a vredi mnogo….vredi neprocenjivo.

Pamtim neke poljupce koji su odavno prošli a u meni još uvek traju. Dovoljno je da ih se setim i da mi se istog trenutka vrati pregršt lepih osećanja.

Ti poljupci su moja riznica blaga. Setim ih se kad mi je teško, kad sam tužna i usamljena, kad se osetim nevoljeno, kad se uplašim…

Mnogo poljubaca sam dobila u životu, i svaki mi je dragocen. Mnogo poljubaca sam poklonila, svaki od srca i zauvek.

O tome koliko su važni poljupci, i šta čine za odnose sa drugim ljudima, najviše sam naučila u Portugalu.

Portugal je za mene jedno od najlepših i najposebnijih mesta na ovoj planeti. Tamo sam provela mesec dana i za tih mesec dana nebrojeno mnogo trenutaka čiste sreće i radosti.

Mnogo toga je uticalo na to da mi tamo bude toliko lepo, ali ljudi koje sam upoznala i sa kojima sam provodila vreme su najviše doprineli da iz Portugala nosim najlepše uspomene koje su još uvek veoma žive u meni i raduju mi dušu.

Tada sam bila mnogo povučenija i manje komunikativna. Nisam bila osoba koja lako sklapa poznanstva i neobavezno ćaska sa nepoznatim ljudima. Tada se nisam osećala opušteno i slobodno.

U Portugalu mi je bilo teško da prepoznam sebe. Mnogo sam se smejala, razgovarala sa mnogo ljudi. O svemu i svačemu. O sitnicama i krupnicama.

Radost je najjače osećanje koje u meni budi sećanje na Portugal. Radost zbog osećaja slobode i povezanosti sa ljudima.

Ljudi u Portugalu su opušteni i druželjubivi, i mnogo i često se ljube.

U početku mi je bilo neobično da se prilikom upoznavanja sa nekim poljubim u svaki obraz. Vrlo brzo sam se navikla. I vrlo brzo sam se opustila. I brže nego ikada se osetila povezano sa tim ljudima.

Otud mnogo radosti, koju i sada nosim u sebi.

Povratak u Srbiju nakon mesec dana provedenih u Portugalu mi je teško pao. Bila sam tužna i osećala nedostajanje. Saudade je portugalska reč za nedostajanje. Osećala sam veliku i bolnu saudade. Samo sam maštala o tome da se vratim u Portugal i smišljala načine kako to da izvedem.

U nekom trenutku sam shvatila da nema mnogo svrhe da tugujem zato što sam tu gde jesam, da me to neće vratiti u Portugal.

Odlučila sam da u svom životu u Srbiji napravim Portugal. Da u svom životu u Srbiji pronađem slobodu i radost. Trebalo mi je dosta vremena, ali uspela sam u tome.

Jedan od načina je i to što sam počela mnogo više da cenim „male, obične“ poljupce. Počela sam mnogo više da ljubim ljude do kojih mi je stalo, i počela sam da tražim poljupce od ljudi do kojih mi je stalo.

Već dugo ne podrazumevam ljubav i koristim svaku priliku da svakom do koga mi je stalo i koga volim to i pokažem. Na razne načine to pokazujem, rečima, delima, zagrljajima, poljupcima…

Računaju se i poljupci koje šaljemo u porukama i mejlovima, poljupci koje „izgovorimo“ u telefonskom razgovoru, poljupci koje pomislimo nekom.

Svaki poljubac se računa. I najmanji je dovoljno veliki da obraduje dušu.

Čarli Čaplin je rekao da je dan bez smeha protraćen dan.

Ja bih dodala i da je dan bez poljupca protraćen dan.

Iz knjige „Lepe misli za lepe dane“

Ovaj tekst je deo projekta Coca-Cola Bloggers Network Adria

 


 

“Mislila sam da nije lako zavoleti sebe, da je to dugačak i neprijatan proces.
Uz ove divne vežbe mi rad na sebi izgleda kao igra. Radim ih već dva meseca, i definitivno ću ih zadržati kao naviku za ceo život.“

Jelena Pantić

Psiholog i autorka knjige "Putovanje u središte srca". Više od 15 godina se bavim emocionalnom inteligencijom, pozitivnom psihologijom, psihologijom sreće i blagostanja.

8 thoughts on “Dan bez poljupca je protraćen dan”

  1. Jelena ,ovaj tvoj tekst je meine odveo u neko svoje secanje.Prvo sto mi se pojavilo u glavi ,kako sam kao klinka iz postovanja ljubila ruku svom pradedi.IMAO JE TADA 96 GOD.I nije bio zadovoljan kada mu svako poljubi ruku ,mislm ako neko dodje od familije.Sada razumem zasto.Pogledaj znacenje tvog teksta.Odlicno.Citam i sve ostalo.Dosta toga sam procitala knjiga ,vezbi itd,ali kod tebe vidim jedan tako lep racionalan pristup.Hvala ti .

    Odgovori
  2. Много више ценим загрљај од пољубца – у смислу да пољубац људи често користе као средство манипулације, и може бити неискрен. Наравно има прилика када пољубац ништа не може заменити у својој лепоти.

    Odgovori
    • Da, može biti neiskren, ali kad je iskren…. 🙂 i zagrljaji i drugi gestovi pokazivanja ljubavi su važni. Mnogo ih ima, na nama je samo da izaberemo 🙂

      Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *