„Kada ste poslednji put uradili nešto prvi put?“
Ne znam ko je autor ovog pitanja, ali mnogo mi se sviđa i mnogo je moćno.
Svakodnevica i rutina, koliko god lepi i umirujući bili, umeju da nas uljuljkaju i uspavaju. Koliko god lepo bilo, postane dosadno. A dosada i životna radost ne idu nikako ruku pod ruku.
Danas sam slučajno srela bivšu devojku mog brata, Tanju. Tanju pamtim po veselosti i komunikativnosti, a najviše po tome kako stane ispred ogledala, divi se i iščuđava svojoj lepoti.
Stoji ispred ogledala, gleda, gleda i samo odjednom kaže nešto poput „Bože, kako to da sam ja ovako lepa??? Kako je to moguće???“
Lelo, da li bi volela da ti kupim knjigu Noćni voz za Lisabon?
SMS od moje mame.
Pogledam na Guglu, sviđa mi se opis, deluje kao da će mi se baš posebno svideti i odgovaram da želim tu knjigu.
U sledećoj poruci mi kaže da je želela da me obraduje, otišla je u knjižaru, verovatno ispričala prodavačici nešto o meni, šta volim i tako to, i ona joj je preporučila tu knjigu.
Neke ljude na Fejsbuku baš, baš volim da čitam. Danijelu Stojanović, Milana Kamponeskog, Stašu Vukadinović….da navedem samo neke.
„Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari.“
Heh…lako ću ja kad se ostvari.
Na primer, moje želje da:
