Ako želiš da te zaista čuju, pronađi svoj glas

Neke ljude na Fejsbuku baš, baš volim da čitam. Danijelu Stojanović, Milana Kamponeskog, Stašu Vukadinović….da navedem samo neke.

To o čemu pišu se nekad podudara sa mojim razmišljanjima i iskustvima, nekad baš i ne (kad Milan počne o horoskopima oma mi skoči pritisak 😀 ). Bez obzira na to da li mislimo isto, svaki put uživam u čitanju njihovih reči.

Šta god ja mislila o tome što napišu, cenim to što se u svakoj reči nekako osete autentični oni. Skoro da mogu da im vidim izraz lica ili čujem glas.

Naravno, oni imaju mnogo pratilaca. I njihovi postovi dobijaju mnogo lajkova. Stotine i stotine lajkova! 😀

Priča o lajkovima možda zvuči površno, ali nije. Svima nam trebaju „lajkovi“, svima nam treba da nas drugi primete i prihvate takve kakvi smo.

Razlikujemo se po tome na koji način sebi pribavljamo te lajkove. Gore pomenute persone to postižu tako što izražavaju svoja razmišljanja na sebi svojstven način. 

Neki to postižu tako što kopiraju  kradu statuse i tekstove drugih autora, ali to nije bitno za ovaj tekst.

Inspiraciju za pisanje ovog teksta dobila sam čitajući statuse nekih ljudi koji se trude da se svide. Trude se da se svide tako što kopiraju stil nekih ljudi koji se njima sviđaju.

Čitam nečije reči i u njima prepoznajem Brankicu, Danijelu, Milana, Anđelku, Stašu…a ne vidim i ne čujem osobu koja piše status. Rastuži me kad vidim tako nešto. I iako liči na dela autora koji mi se sviđaju, kopija me nikad ne dotakne na isti način.

Više me rastuži. Rastuži me to što neko, svesno ili nesvesno, veruje da nije dovoljno dobar i interesantan, pa poseže za kopiranjem.

Kopija nikada ne može da se meri sa originalom. Ali to nije najtužnije u ovoj priči. Najtužnije je to što kopiranjem drugih ljudi sebi šalju poruku da nisu dovoljno dobri takvi kakvi su. A to je tužna i bolna poruka.

‘Budi svoj, svi ostali su već zauzeti.“

Oscar Wilde

Možda ćete dobiti mnogo lajkova. Možda stotine i stotine lajkova. Al’ džaba to sve, kad onaj jedan, najvažniji, nećete dobiti. Lajk od svog bića. Jedini lajk koji može da vam donese istinsko i trajno osećanje zadovoljstva.

Pišem o lajkovima i Fejsbuku, ali ova pojava postoji u svim oblastima života i u svim međuljudskim odnosima.

Neki ljudi naprosto jesu, a neki se trude da budu. Umesto da naprosto budu.

Zašto je to tako? Zašto ljudi kopiraju umesto da budu?

Već sam napisala, duboko u sebi veruju da nisu dovoljno dobri i zanimljivi. Veruju da nemaju šta da kažu i da njihov glas nije zanimljiv.

Ništa dalje od istine.

Istina, nije svaki glas svakom zanimljiv, i niko se ne sviđa svima.

Ali, ako želite bilo kakvu šansu da se svidite nekom, prvi korak je da pronađete svoj glas. Da kada  govorite, ćutite, hodate, pijete kafu… to budete vi.

Kako? Kako pronaći svoj glas? Kako izraziti sebe?

Jednostavno? Tako što ćete prvo upoznati i prihvatiti sebe.

Kako to postići?

Tako što ćete, kao i za upoznavanje bilo koga drugog, izdvajati vreme da sretnete sebe, da upoznate i čujete to divno biće koje vas posmatra iz ogledala.

Da biste pronašli svoj glas, potrebno je prvo da čujete i vidite sebe.

Da budete spremni na taj, najvažniji susret, pre nego što krenete da srećete i druge.

Svaki put kada kopirate nekog ili pokušavate da se predstavite na način za koji verujete da će se drugima svideti, vi sebi šaljete poruku da niste dovoljno dobri i vredni. A to je tužno. I netačno!

Svi smo dovoljno dobri i vredni, samo neki to još ne znaju. Neki još uvek žive u zabludi da nisu dovoljno dobri. Da nisu dovoljni.

I kada uspete da pronađete svoj glas, to ne znači da ćete se sviđati svima. Sigurno nećete.

Ali, oni kojima se svidite takvi biće vaše blago neprocenjive vrednosti. To će biti ljudi kojima se sviđate baš vi, baš takvi. I svaki kontakt sa njima će vas jačati i negovati. Zato što im se sviđate baš vi. I zanima ih da čuju šta imate da kažete baš vi, baš vašim glasom.

Foto: Howard Lake