Šta da radiš kad je neko neprijatan prema tebi

Idem tako u poštu i razmišljam kako ću kad se vratim da vam pišem priču o emocionalnoj inteligenciji i neljubaznom taksisti.

Dolazim u poštu, na šalteru moja najomiljena koleginica, šaljem pakete i sve teče ok.
Za slučaj da ne znate, sada možete preko aplikacije da unesete podatke, dobijete broj i na šalteru umesto svih podataka primalaca samo izdiktirate taj broj.
Super je, značajno štedi vreme.

Stižemo do poslednjeg paketa koji ima malo više knjiga.
Koleginica odlazi po veću kutiju da ih upakuje.
To traje ne više od minut.
Vraća se, i tada neki čovek iz reda glasno kaže meni- gospođo, trebali ste to kod kuće da uradite, trošite naše vreme.

Ja mu kažem da nije u pravu, on meni da jeste i tako nekoliko puta.
Kaže mi da zovem kurira, ja mu kažem da kuriri ne dolaze.
Kaže mi da pola sata traje slanje paketa, ja mu kažem da to nije tačno.
I tako, on meni gospođo, ja njemu gospodine.
Ostali ćute.
Koleginica kaže da je njena obaveza da upakuje paket, on je ne ferma, nastavlja meni da govori da nije u redu to što radim (šaljem pakete u pošti) i da trošim njegovo vreme.

Paket poslat, ja otišla i sve mi lepo.
To je poenta ove priče.

Neljubazni ljudi koji nas nepravedno optužuju su neizbežni.
Što ste više u kontaktu sa ljudima, veća je verovatnoća da ćete ih sresti i da ćete imati ovakve situacije.

Da napomenem samo, ni on ni ja nismo vikali, obostrana agresivnost je bila u granicama pristojnosti.
On je počeo, ja sam vraćala istom merom.

Jasno mi je da njegovo nezadovoljstvo nema veze sa mnom ni sa mojim paketima, to mu je bila prilika da izrazi nagomilano nezadovoljstvo.
Neko drugi očigledno troši njegovo vreme i to mu smeta, ali nema hrabrosti da kaže, pa to preusmeri na nekog drugog.
Nekog ko mu deluje bezopasno.

Da sam ćutala i da su me pogodile njegove optužbe, sada bih se bavila otklanjanjem te neprijatnosti.
DakleM, trošila bih svoje vreme na nešto što nema veze sa mnom i za šta nisam kriva.

Da ponovim, moj „greh“ je to što sam u pošti slala pakete 😀

Nisam ćutala, nisam dala na sebe i sad mi je lepo.
Evo pišem vam ovo pa ću posle videti šta ću lepo i prijatno da radim.
Ta situacija je za mene prošlost, zato što sam izrazila svoje mišljenje i pokazala osećanja.
Da nisam, ta osećanja bi me držala zarobljenom u toj situaciji.

Jeste, sitnica je, ali kad se nakupi mnogo takvih „sitnica“ dođe do problema.
Sve ne znamo šta nam je,  zašto smo neraspoloženi, anksiozni, zašto nemamo energije….ništa se krupno nije dogodilo.
Nije.
Dogodilo se to da su se „sitnice“ nakupile u krupnicu.

A sada priča o emocionalnoj inteligenciji i neljubaznom taksisti.
Ne znam za druge gradove, ali u Novom Sadu postoji nešto što se zove minimalna cena vožnje.
To znači da ako pozovete taksi i kažete da vas odveze tri metra dalje, vi plaćate tu minimalnu cenu, kao da vas je vozio par kilometara.

S obzirom na to da radim od kuće, šetnja do pošte mi dođe kao izlazak na teren i rekreacija.
Ponekad, kad pada kiša ili kad imam mnogo knjiga pozovem taksi.
I ponekad taksista kad čuje dokle idem progunđa nešto.
Više puta sam oćutala i osećala se neprijatno.
Zadržavala sam tu neprijatnost u sebi i trebalo je neko vreme da ona izbledi.
Ništa strašno, ali sasvim nepotrebno.
Nisam mu uradila ništa loše, nisam mu ništa skrivila, nema pravo da bude neprijatan prema meni.

Prošle nedelje sam imala takvu situaciju, ali ovaj put sa drugačijim ishodom.

Ušla sam u taksi, rekla dokle idem i on je ponovio frkćućim tonom.
I ja sam ponovila adresu i pitala- da li je to neki problem?
Rekao je da nije, tonom koji je govorio da jeste.
„Šta ga cimam za tako kratku vožnju.“
Rekla sam mu da mi deluje da ipak jeste neki problem, on mi je rekao- zovete taksi od ćoška do ćoška.
Što nije tačno, a i da jeste, da me boli noga, da nosim nešto teško, svakako plaćam kao da me vozio kilometar.

I tako smo se mi na toj kratkoj relaciji raspravljali, i ja sam mu na kraju rekla da je vrlo neprijatan.
Nije mi ništa odgovorio.

Čim sam izašla iz taksija zaboravila sam na to.
Rekla sam šta sam imala, nisam dala na sebe i to je to.

Danas sam za slanje imala malo više knjiga, preteško za šetnju do pošte.
Pomislila sam kako ću pozvati taksi, i istovremeno pomislila kako nisam raspoložena za to da neko kome plaćam uslugu i prema kome ja nisam neprijatna, bude neprijatan prema meni.

Pozvala sam broj taksi udruženja, i rekla da mi se nekoliko puta dogodilo da vozači budu neljubazni zbog te relacije.
Zamolila sam da pošalju nekog kome to neće smetati, i da podsete članove udruženja da takvo ponašanje nije u redu.

Stigao je taksi, ušla sam, rekla adresu i on je rekao ok. Nikakav problem nije bio, nije bilo neprijatnosti.

Eto, to su dve priče o emocionalnoj inteligenciji i neljubaznosti.
Niko nema pravo da bude neljubazan ako mu ništa nismo skrivili, ali…..neki ljudi sebi daju to za pravo.

Imamo dve mogućnosti.
Da trpimo i gomilamo nezadovoljstvo koje je neko istresao na nas.
Da ne damo na sebe.
Da kažemo nešto, i to ne uplašenim i molećivim tonom.

Nekad naša akcija dovede do promene i rešenja problema, kao u priči sa taksistom.
Nekada ne, kao u priči sa nezadovoljnim gospodinom u pošti.
Moje reči nisu dovele do promene njegovog ponašanja, ali jesu dovele do toga da u meni ne bude nezadovoljstva koje nije moje i za koje nisam kriva.

Eto tako.
Nadam se da će ove dve priče inspirisati nekog da se zauzme za sebe.

Život nam donosi mnoge izazove i teškoće, to je neizbežno.

Zato je važno da štedimo svoju energiju i svoje živce za bitne i neizbežne životne zadatke.
Zato smo tu, da živimo svoj život.
Nismo tu da neko svoje nezadovoljstvo istresa na nas.

PS: nekad je mudrije prećutati, kad je neko besan i bahat i procenimo da možemo da dovedemo sebe u opasnost. U tim slučajevima pomaže da zamislimo bahatog i kažemo mu sve što nam je na duši. Deluje šašavo ali pomaže 🙂

Pročitajte:

Asertivnost i asertivna komunikacija

Ko je kriv kad se neko loše ponaša prema tebi?

Efikasan lek protiv glavobolje: nulta tolerancija na bezobrazluk, drskost i nepoštovanje

Kako mi je neljubaznost pomogla da imam kvalitetnije odnose sa ljudima