Dešava ti se da pristaneš na nešto bez mnogo razmišljanja? Često?
Iz straha da ne povrediš nekog? Ili iz želje da ugodiš nekom?
Dešava ti se da kažeš DA iako misliš i osećaš NE? Često?
Osećaš neprijatnost ili krivicu kada treba da kažeš ne, ne želim, ne odgovara mi?
Ne morate da budete pasionirani pratilac košarke da biste znali ko je Majkl Džordan.
Biografija „njegovog vazdušnog visočanstva“ je fascinantna.
Osvojio je šest NBA šampionata, deset puta je bio najbolji strelac i pet puta najkorisniji igrač lige.
Ako za njega ne možemo da kažemo da je uspešan u svom poslu, ne znam za koga možemo.
I baš zato njegove reči o greškama i neuspesima imaju posebnu težinu
Danas je utorak. Dan koji sam nekako u proteklih par meseci odredila da bude dan kada pišem novi tekst i šaljem ga na mejling listu.
Nakon toga sledi mnogo lepih komentara i mejlova.
Zahvaljujete mi se što vam pomažem svojim rečima, hvalite moj lagan i lepršav stil pisanja kojim nekako uspevam da obradim važne, životne teme.
U mojim tekstovima se oseti da uživam u tome što radim, da volim pisanje, psihologiju, ljude i život. Oseti se iskrenost i to da je reči napisalo jedno ljudsko biće a ne neka enciklopedija psihologije.
Obično par dana pre pisanja teksta imam nekoliko ideja u glavi i onda se jedna iskristališe, sednem i napišem tekst.
Tekst koji sam napisala prošle nedelje, Priča o mom vereničkom prstenu je izazvao do sada najlepše i najličnije reakcije.
Napisala sam ga u dahu, samo je izašao iz mene. Uživala sam dok sam ga pisala i ta emocija je došla i do vas koji ste ga čitali.
I naravno da imam želju da i sledeći bude jednako dobar i kvalitetan. Da vas motiviše i inspiriše i da ponovo opravdam svoju reputaciju nekog ko piše fantastične tekstove koji mnogima pomažu.
I sedim tako ispred računara, bez ideje o tome o čemu ću da pišem i bez one energije radosti i poleta koje obično osećam kada pišem.
Ukratko- zablokirala sam se. I nije mi to prvi put.
Prevelika želja da se nešto postigne obično dovodi do toga da se zablokiramo.
„Ti misliš: more su samo lađe i samo daleka putovanja. More je kad čovek u sebi nađe mudrost kako se budan sanja i kad su dani slani i sivi. Mudrost kako se sasvim živi.“
Mika Antić
Ovo lepo zvuči, ali ako ste ikada pokušali da ostvarite neki svoj san, sigurno znate koliko reči drugih ljudi mogu da nas obeshrabre.
Ja znam kako je to.
„Nemoj da upisuješ psihologiju, psiholozi se teško zapošljavaju i malo zarađuju.“
„Želiš da se baviš emocionalnom inteligencijom? Šta ti je to?“
„Želiš da učiš ljude kako da žive lepše i srećnije? Želiš da pišeš o psihologiji? Od toga ne može da se živi.“
Sve ovo i još mnogo toga demotivišućeg sam čula dok sam se i sama pitala da li je to moguće?
Da li je moguće da radim ono što volim i da uživam u tome?
Da li su moji snovi ostvarivi ili samo pusta maštanja?
Ovaj blog na kom se nalazite sada je najbolji dokaz da sam svoje snove uspela da ostvarim.
Sada sanjam neke nove snove i njih uspešno pretvaram u realnost.
Nadam se da će i vas motivisati i ohrabriti!
