Samo slušaj svoje srce i sve će biti u redu! Upsss….problem

„Trening samopouzdanja mi se svideo i svako veče odvojim bar par minuta, pred spavanje, da analiziram tri koraka i vežbe za povećanje samopouzdanja. Dosta mi je značilo i nastaviću da radim na sebi. Hvala.“

 


 

„Samo se srcem dobro vidi. Suština je očima nevidljiva.“

Antoan de Sent Egziperi

mali princ

 

Koliko puta vam se dogodilo da poslušate svoje srce i pogrešite?

Srce vas je prosto vuklo ka nekom ko nije dobar za vas. I sami ste videli, kao i svi oko vas, da situacija u kojoj se nalazite nije dobra za vas, ali džaba. „Srce“ je prevagnulo.

Ili, osećate strah od neke situacije. Verujete da vam vaše srce poručuje da je ta situacija opasna za vas i sklanjate se. I na taj način propuštate mnogo toga lepog.

Osećate strah od ljubavi, slušate svoje srce i samujete.

Nešto tu ne štima.

Da li se zaista srcem najbolje vidi?

I da li je srce uvek u pravu?

Evoluciono posmatrano, „srce“ odnosno osećanja, su starija od mozga. Dok nam kao vrsti mozak nije bio dovoljno razvijen, osećanja su bila ta koja su nas vodila kroz život. Upozoravala na opasnost, davala energiju za akciju, povezivala sa drugima kako bismo zajedno lakše opstali.

Da, srcem se zaista najbolje vidi. Srce najbolje zna šta je dobro za nas a šta nije.

I kada bismo uvek slušali svoje srce, poštedeli bismo sebe mnogih neprijatnost, razočaranja, udaranja glavom u zid.

Mali problem u ovoj priči je što se tokom odrastanja toliko udaljimo od sebe i svog srca, da nam ono postaje stranac čije poruke zvuče ili kao raštimovani radio prijemnik ili kao neki čudan strani jezik.

Toliko se udaljimo od sebe i svojih osećanja da više ne znamo kada nam nešto šapuće naše srce, a kada su osećanja izazvana mentalnim konstrukcijama, zamišljanjima šta i kako nešto treba da bude.

Nekad je naše srce toliko povređeno da mu prvo trebaju nega i oporavak, kako bi ponovo moglo da nam bude mudar životni savetnik.

Nekad osećamo strah ne zato što je situacija realno opasna, nego zato što nas je nešto podsetilo na neku staru povredu, i nezaceljen strah se budi i obuzima nas.

Nekad je situacija realno opasna i strah je koristan signal da treba da preduzmemo nešto da se zaštitimo.

Kako  da znam da li da poslušam svoje srce ili ne?

Na ovo pitanje naravno ne postoji kratak, jasan i tačan odgovor. Postoje samo smernice.

Slušati svoje srce ne znači uvek se i po automatizmu povoditi za svojim osećanjima. 

Važno je da budemo spremni da čujemo sebe i svoje srce, ali i da to što nam poručuje preispitamo.

Važno je da se sprijateljimo sa svojim srcem, upoznamo ga, iscelimo, negujemo i na taj način naučimo da ga koristimo za naše dobro.

Srce je kao kompas. Može nepogrešivo da nas usmeri kojim putem treba da idemo da bismo stigli do cilja. A može da bude i „pokvareno“ i da nam daje pogrešne i nejasne signale.

Većini nas srce je tokom odrastanja mnogo puta bilo povređeno, zanemareno i ućutkano.

I zato je većini nas teško da znamo kad nam se obraća srce a kada je to naš mozak.

Teško nam je da znamo kada je neko osećanje autentično naše, a kada je odraz neke stare povrede ili pogrešnog uverenja.

I zato su srca većine nas stidljiva, uplašena i zbunjena.

Da bismo ponovo doveli svoje srce do toga da nas mudro vodi kroz život, potrebno je da ga pre svega iscelimo, upoznamo i razvijemo prijateljski odnos sa njim.

Za to je potrebno vreme i potrebni su svakodnevni mali koraci posvećeni baš tome- kako bi lisica iz Malog Princa rekla- pripitomljavanju svog srca.

Kao i za sve drugo- vežba čini majstora.

Izdvojite svakog dana malo vremena za sebe i svoje srce. Malo vremena da oslušnete sebe, da se zagledate u svoja osećanja i preispitate ih.

Vremenom ćete naučiti da u buci misli raspoznate tihi glasić vašeg bića.

Vođenje neke vrste dnevnika osećanja može mnogo da pomogne.

Kada nešto zapišemo lakše ćemo i objektivnije sagledati situaciju nego kada vijamo svoje misli po glavi.

Iz knjige „Putovanje u središte srca“

 


 

“Mislila sam da nije lako zavoleti sebe, da je to dugačak i neprijatan proces.
Uz ove divne vežbe mi rad na sebi izgleda kao igra. Radim ih već dva meseca, i definitivno ću ih zadržati kao naviku za ceo život.“

Jelena Pantić

Psiholog i autorka knjige "Putovanje u središte srca". Više od 15 godina se bavim emocionalnom inteligencijom, pozitivnom psihologijom, psihologijom sreće i blagostanja.

17 thoughts on “Samo slušaj svoje srce i sve će biti u redu! Upsss….problem”

  1. Svi ovi tekstovi su neprocenjiv podsetnik o svemu onome što je bitno za suštinu jednog ljudskog života a ujedno su i pravi melem za dušu. Hvala, draga Jelena ♡♡♡

    Odgovori
  2. Divan tekst. Kao i mnogi do sada! Posle mnogo vremena, osluškujem i opet pratim svoje srce… Nekada čujem samo blagi šapat, a nekad i snažan krik…Ali konačno znam da sam na pravom putu…
    Divne su teme i način na koje ih obrađujete! Sve pohvale.

    Odgovori
  3. Najteza je borba sa samim sobom-rekli su na hiljade nacina i hiljadu puta i u poeziji i u prozi. Sigurno je svako od nas mnoogo puta imao besanu noc,“Biti il’ ne biti“. Ponekad nemas idealno rjesenje, volio bi da se nesto nije ni desilo sto te stavlja na front. Nekad su 2 opcije, nekad ih je bezbroj. Srce ili razum?Ja bih rekla zajedno, jer ja cesto idem sredinom u zivotu, malo sta je za mene crno ili bijelo (kao sto je bilo u buntovnoj mladosti) pa tako i postupam. Tesko pitanje.Razlicite situacije-razlicite reakcije. Trudim se da mi lampica savjesti uvijek gori. Nekad svjesno malo i na svoju stetu ali za neku dugorocnu dobrobit, nekad impulsivno , ne razmisljajuci ,po srcu u svoju korist, nekad kompromis. Neodlucnost je rijetka opcija. Ponekad je odlican osjecaj biti jedinstven u donosenju i neke nekonvecionalne odluke. Ponekad je luksuz slusati srce , ponekad je razum ogranicen svojom „matematikom“Srce ili razum? -„pitanje je sad“. Razum nas spusta sa oblaka na sigurno, srce nas oplemenjuje, izaziva na promjene, doprinosi nasoj ljudskosti, toplini, finoci. Uglavnom se nadopunjuju, a koji je omjer? Eh…ne bi bilo cari znati sve odgovore. Zato smo tu

    Odgovori
  4. Na zalost, retko kada sam poslusala taj tanani glasic….upozoravao me je, a ja sam ga ignorisala, mislila sam da sam mnogo pametna. I onda jednog dana kada se desilo, to na sta me je to nesto iz stomaka upozorilo, nekako, nisam bila iznenadjena…bila sam veoma povredjena, ali sam znala da je to zbog ignorisanja unutrasnje mudrosti. Hvala Jelena, sto pronalazis teme, koje me podstaknu da shvatim da sam dosla do nekih saznanja, a nisam bila ni svesna toga do ovog momenta. Hvala, hvala, hvala!!!!

    Odgovori
  5. Izuzetno lep, čitak i oplemenjujuć tekst sa analitičkim pristupom najvećoj pokretačkoj sili pesnika. Pribežište u pohodu kroz koji nas srce vodi nekada zaista jesu mirisna polja iskreno i nevino ukrašena detaljima čistog dečjeg pogleda, ali i ona koja nas, kako kažete, upravo pokreću na preispitivanje, podižu stepenik više ka kojem uzrastamo. Drugi put kojim nas vodi zamagljeno srce je bolan, ali srce tu ima dragocenu ulogu da budi i upućuje na ona mesta koja su slaba, uspavana, još uvek nespoznata. Dakle, srce uvek vodi ka Dobrom, ovim ili onim putem. Važno je samo negovati ga kao najnežniji,a ujedno i najmudriji deo našeg bića, da ne ostane „zanemareno i ućutkano“, kako ste lepo napisali. Da li ću pogrešiti ako kažem da je srce koje ste opisali u stvari naša intucija, unutarnji glas koji nas nepogrešivo ispravno vodi samo ako smo dovoljno izoštrili sluh da ga čujemo i sledimo i sustignemo sopstvenu istinu?

    Odgovori
    • Hvala Nevena 🙂
      Nisam baš sigurna da je glas srca intuicija. Nekad može da bude, ali glas srca je i „bojim se, zaštiti me“, „ovo želim“, „treba mi…“
      Mislim da je glas srca širi pojam, a da intuicija ima veze i sa nekim većim poljem i kolektivnim nesvesnim.

      Odgovori
  6. Draga Tina, hvala za komentar.
    Nekad je rešenje u tome da prihvatimo da na nešto ne možemo da utičemo, i tim prihvatanjem vratimo sebi mir.
    Slušati svoje srce, negovati ga i isceljivati, činiti sve što je u našoj moći da nam bude bolje i da svoj život zaista živimo, ne isključuje veru.
    Nekad pomaže razgovor sa psihologom, nekad razgovor sa duhovnikom, nekad molitva, nekad meditacija…ali uvek postoji nešto što može da nam pomogne.

    Možete slobodno da navedete primere „nerešivih“ situacija, jer ovako ne znam na šta mislite pa ne mogu baš jasno ni da odgovorim.
    Pozdrav

    Odgovori
  7. da,tekst je optimistican,neosporno.Ali nacin na koji je napisan sugerise jednu, po meni nerealnost.(koja se moze formulisati ovako).:“Svi problemi imaju resenje,samo je do vas da ih pronadjete’ Iz mog iskustva i licnog i porodicnog, iz iskustva onih ljudi koji rade sa drugima,medju ljudima koje sam susretala na neobicnim mestima..cesto se uocavaju neresive situacije a iste i u zivotima’strucnjaka’ za zivot…mogla bih sada i ovde da navedem mnoge od njih i strucne ljude i razne probleme i ljude kojima to ne polazi za rukom…Necu,jer po mnoge ovde, bilo bi obeshrabrujuce,a to mi nije cilj…Pristalica sam shvatanja da najvise Bog, iskrena molitva Njemu,dakle Vera moze u mnogim situacijama pomoci…

    Naravno,postoje problemi koji se uz pomoc psihologa mogu razresiti,ukoliko su oni sami dobri,humani ljudi i s samospoznajom.

    dakle,postoji dosta resivih zivotnih problema,ali ima i onih drugih…i u tome odluka JA cu biti Srecna,ne igra odlucujucu ulogu.

    Nadam se da Jelena Pantic nece shvatiti ovaj komentar kao podrivanje ucenja koje nam ovde izlaze.
    ..jer niko ne zna sve…

    pozdrav

    Odgovori
  8. Interesantan tekst, vrlo pogodan za razmenu mišljenja kao i većina tekstova na ovoj stranici 🙂
    Pratim Vas već neko vreme, ali nisam komentarisala. Ne stižem uvek da ostavim komentar na svim divnim mestima na koje me nanese put u mojoj virtuelnoj šetnji.
    Vezano za ovaj tekst, mislim da je najbitnije doneti odluku da volite sebe i da želite sebe da učinite srećnim. Nema tu neke filozofije, bar se meni tako čini. Kada rešim da ću biti srećna, radim isključivo ono što mi prija, a trudim se da izbegnem ono što mi donosi bilo kakvo negativno osećanje. Često ljudi kažu da je to teško izvodljivo u praksi, ali u suštini nije, samo se ponekad rezultati do kojih dovode neki naši izbori ne slažu sa šablonima koji su opšteprihvaćeni.
    Tokom života sam često bila sputana tim nametnutim pravilima i šablonima i često donosila odluke koje nemaju veze sa mojom suštinom, mojim JA. Bila sam ono što se dopadalo drugima, a ne ono što želim. To je dovodilo do toga da oko sebe imam ljude koji me tapšu po ramenu, ali sam ja negde duboko u sebi bila prilično nezadovoljna i tužna i često sam sebe pitala “ A gde sam ja u svemu ovome? „. Onda se nešto okrenulo i prelomilo, u vreme kada sam na svet donela svoje četvrto dete, koje je htelo da se rodi i došlo na Božić. U tom periodu sam jednostavno donela odluku da želim da budem srećna i sve je postalo jednostavnije. Nemam sada onoliko „prijatelja“ koliko sam ih imala pre, ali za divno čudo ta me činjenica ne boli, samo me je rasteretila 😀
    Kada donesete odluku da ćete biti srećni, tada srce ne greši i sve je onako kako treba da bude, čak i kada vam se na prvi pogled učini da nešto ne valja…

    Odgovori
    • ” A gde sam ja u svemu ovome? “ je ključno pitanje koje većina ljudi uopšte ne postavi sebi.
      Hvala Danijela za ovaj lep komentar 🙂

      Odgovori
    • predivan tekst…i poucan zaista…nekad je tesko se boriti protiv svesti,podsvesti i srca…srce govori jedno,svest drugo,a sama nekad je podsvest nesto sasvi trece…sve zavisi kakva je situacija,okolnosti u pitanju…na neke stvari ne mozemo uticati koliko god se trudili…svima je nama zapisano tamo negde i preodredjeno nesto koliko god isli srcem ili razumom,neke stvari se izbegnu ili ne…mislim kad bi svi isli srcem ovaj svet bi bio bajkovit,niko ne bi bio,zlonameran,jer srculence je ljubav,bez zla i zlih namera…prvo ljudi bi se vise voleli i postovali,ovaj svet ne bi isao u sunovrat kao sto ide..mislim ide jednim delom…negde ratuju,negde gladuju,negde su ljudi bez posla na ivici bede,vise bi se voleli,postovali,ne bi bilo razvoda,samo bi se ljubav sirila,jer SRCE izaziva ljubav,onako kad zalupa od radosti…nekad od straha…a,opet negde ljudi zive u izobilju svega…zato kazem sve zavisi u kakvim smo situacijama,okolnostima i kada ces upotrebiti srce,a kada razum…uvek su sekosili srce i razum…to je po meni prosto tako…

      Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *