Pozitivna psihologija NIJE “misli pozitivno i sve će biti u redu”
Pozitivna psihologija je grana psihologije, kao i pedagoška psihologija, klinička psihologija…
Izučava se na fakultetima. Na Harvardu , na primer.
Bavi se istraživanjem i primenom načina za poboljšanje kvaliteta života i razvojem ljudskih potencijala.
Ne bavi se mentalnim poremećajima, ali ih ne negira. Nešto kao mentalna higijena.
Problemima u mentalnom funkcionisanju bavi se klinička psihologija.
Niko ko se ozbiljno i savesno bavi pozitivnom psihologijom neće reći depresivnom klijentu- samo misli pozitivno i budi zahvalan.
Uputiće ga kod kliničara ili psihoterapeuta.
<h4>Pozitivna psihologija pomaže kvalitetu života</h4>
To je relativno nova grana psihologije čija je oblast delovanja poboljšanje kvaliteta života. Relativno ste zadovoljni svojim životom, nemate neke veće probleme i tegobe, ali osećate da može više. Da život može da bude još ispunjeniji i da vi možete još više da date od sebe. U takvim slučajevima pozitivna psihologija može mnogo da pomogne svojim vežbama, tehnikama i savetima.
Ne morate da budete pasionirani pratilac košarke da biste znali ko je Majkl Džordan.
Biografija „njegovog vazdušnog visočanstva“ je fascinantna.
Osvojio je šest NBA šampionata, deset puta je bio najbolji strelac i pet puta najkorisniji igrač lige.
Ako za njega ne možemo da kažemo da je uspešan u svom poslu, ne znam za koga možemo.
I baš zato njegove reči o greškama i neuspesima imaju posebnu težinu
Greške su uvek oprostive, ako imaš hrabrosti da ih priznaš.
Nemoj da se moliš za lak život. Moli se za snagu da izdržiš teškoće.
Danas je utorak. Dan koji sam nekako u proteklih par meseci odredila da bude dan kada pišem novi tekst i šaljem ga na mejling listu.
Nakon toga sledi mnogo lepih komentara i mejlova.
Zahvaljujete mi se što vam pomažem svojim rečima, hvalite moj lagan i lepršav stil pisanja kojim nekako uspevam da obradim važne, životne teme.
U mojim tekstovima se oseti da uživam u tome što radim, da volim pisanje, psihologiju, ljude i život. Oseti se iskrenost i to da je reči napisalo jedno ljudsko biće a ne neka enciklopedija psihologije.
Obično par dana pre pisanja teksta imam nekoliko ideja u glavi i onda se jedna iskristališe, sednem i napišem tekst.
Tekst koji sam napisala prošle nedelje, Priča o mom vereničkom prstenu je izazvao do sada najlepše i najličnije reakcije.
Napisala sam ga u dahu, samo je izašao iz mene. Uživala sam dok sam ga pisala i ta emocija je došla i do vas koji ste ga čitali.
I naravno da imam želju da i sledeći bude jednako dobar i kvalitetan. Da vas motiviše i inspiriše i da ponovo opravdam svoju reputaciju nekog ko piše fantastične tekstove koji mnogima pomažu.
I sedim tako ispred računara, bez ideje o tome o čemu ću da pišem i bez one energije radosti i poleta koje obično osećam kada pišem.
Ukratko- zablokirala sam se. I nije mi to prvi put.
Prevelika želja da se nešto postigne obično dovodi do toga da se zablokiramo.
Već dugo sam na tom putovanju traganja za sobom i već dugo se u meni bore ona prava, posebna i jedinstvena Jelena i ona druga, koja se boji da bude drugačija, koja se boji da posluša sebe, koja veruje da nešto s njom nije u redu zato što se ne uklapa u društvene standarde i očekivanja.
Kada kažemo blagoslov, asocijacija većine ljudi je da je to nešto lepo i dobro. I verujem da jeste tako. Lepo je kada smo blagosloveni životom, dobrim zdravljem, skladnim odnosima sa drugim ljudima.
Ponekad blagoslov bude prikriven. Moramo nečeg da se odreknemo da bismo stekli nešto bolje. Moramo nešto da izgubimo da bismo dobili nešto bolje za nas. Nekad je toliko dobro prikriven da nam deluje kao kazna, nepravda, prokletstvo. Sve dok ne pregrmimo težak deo i počnemo da uživamo u blagodetima blagoslova.
