Zašto više NIKADA neću držati dijetu

Pre godinu dana sam napisala tekst Jela sam svašta lepo i za tri meseca smršala 12kg!

Pisala sam o svom dugogodišnjem kuburenju sa viškom kilograma (nekad umišljenom nekad stvarnom), kao i o saradnji sa nutricionistkinjom koja mi je pomogla da se oslobodim viška i naučim kako pravilno da se hranim.

Sve što sam napisala u tom tekstu je istinito.

Zaista sam jela svašta lepo, nisam gladovala, imala sam dovoljno energije, bila dobro raspoložena…..milina.

 

Tada sam verovala da je to to.

Da sam zauvek rešila problem sa viškom kilograma (umišljenim ili stvarnim, kako kad).

Par meseci je bilo tako.

I dalje sam jela svašta lepo, osećala se dobro, kilaža je bila stabina. Milina.

A onda….

Avgust je bio pakleno vruć, po ceo dan sam bila u stanu, pod klimom.

Nije mi to prijalo, upala sam u začarani krug niskog pritiska i anksioznosti.

Sladoled mi je pričinjavao pravo pravcato zadovoljstvo, i jela sam ga svaki dan.

Mic po mic, kilogrami su počeli da se vraćaju.

Još uvek ništa zabrinjavajuće.

U septembru sam otišla na more i tamo se brzom brzinom oslobodila viška.

Bilo mi je lepo, uživala sam, nisam imala potrebu da emocije zatrpavam hranom.

Vratila sam se sa mora i neko vreme je sve bilo ok.

Pridržavala sam se nutricionistkinjinih smernica i bila zadovoljna.

Zašto bih se bunila kad imam obaveznih 5 ukusnih i zdravih obroka dnevno.

To je to, opet sam pomislila, zauvek sam se oslobodila viška kilograma!

Početkom decembra na red su došle redovne kontrole (za vas koji ne znate- imala sam karcinom debelog creva)

Sve što sam bila hrabra i jaka prethodnih godina mi se skupilo.

Kao da sam tek tada shvatila šta sam preživela i da sam bila u smrtnoj opasnosti.

Stigle su me sve te emocije, preplavile.

Posle njih, došle su još neke rane na red za isceljivanje.

Neke stare tuge.

Mnoštvo neisplakanih suza.

Ljutnje.

Shvatila sam da mi nema druge nego da se posvetim negovanju sebe i novoj etapi oslobađanja nagomilanih emocija.

Sladoled i ukusna testa su jedini “radili posao”

Pored toga, intuitivno sam osećala da mi, iz nekog nepoznatog razloga trebaju ti kilogrami.

Odlučila sam da ne kinjim sebe, dozlogrdilo mi je više i mršavljenje i baktanje sa kilogramima.

Vratila sam se na kilažu od pre dijete i ponovo postala buckasta.

 

Ovaj put mi je to manje teško palo.

U međuvremenu sam još više zavolela sebe i postala mnogo bolja i nežnija prema sebi.

Zbunjivalo me je to što su mi mnogi, bez da sam ih pitala, kada me sretnu govorili- kako si lepa!!!

Hm….da li su ćoravi? Zar ne vide da sam buckasta?

Ili možda gledaju nešto drugo.

Možda vitkost nije jedini parametar lepote…..hm….zbunjujuće veoma….

Možda je parametar lepote sjaj u očima, onaj koji se pojačao kada sam prestala da kinjim i počela da negujem sebe….

Može biti da tu ima nešto 🙂

I tako, kao što rekoh, odlučila sam da se manem ćorava posla i da živim svoj život najbolje što znam i umem.

Nakon te odluke, shvatila sam zašto su mi trebali ti suvišni kilogrami.

Kada imam višak kilograma (stvarni ili umišljeni, kako kad), ja se stidim.

Jako se stidim.

Kako se priviknem na novu kilažu, prihvatim sebe i prestanem da se stidim, tako sistematski “nabacim” još koji kilogram.

Pa se ponovo stidim.

To je dakle!!!

Stid je bio moj pravi problem, ne višak kilograma.

Naravno da sam se odmah bacila na traganje za rešenjem.

Kako se osloboditi stida?

Kratak i jasan odgovor sam pronašla u knjizi Beverli Engel, “To nije bila tvoja krivica: oslobađanje od stida i moć saosećanja prema sebi”

Tu knjigu nisam čitala, slušala sam audio izdanje.

Prijalo mi je da mi prijatan i nežan glas objašnjava šta je zapravo stid i kako da ga se oslobodim.

Više o praktikovanju saosećanja prema sebi ću vam pisati nekom drugom prilikom.

Nakon otprilike mesec dana bez dijete, sa mnogo negovanja i razumevanja sebe, primetila sam da mi se polako neće sladoled i druga “gojljiva” hrana, i da mi se sve više hoće zdrava hrana.

Polako se vraćam na režim koji sam naučila.

Ne merim se, po garderobi bih rekla da sam mrvičicu smršala.

Nije mi to trenutno bitno.

Više se bavim življenjem svog života i nežnošću prema sebi.

Još uvek sam buckasta, to hoću da kažem.

Mislila sam da vam o svemu ovome pišem kad ponovo dođem do željene kilaže.

Da vam pišem kako sam rešila taj problem.

Ali, osećam nekako da to ne bi bilo fer prema meni sada.

Ako si buckasta ćuti i sakrij se. Stidi se.

Neću tako!

Neću više da se stidim sebe, previše mi je to.

Imam onoliko kilograma koliko mi treba u ovom trenutku.

Kada mi bude trebalo manje, biće manje.

Ako mi ponovo zatreba više, biće više.

I to je to.

Kada sam napisala da više NIKADA neću držati dijetu, nisam mislila da neću voditi računa o tome da se zdravo hranim.

Upravo suprotno.

Kada zdravo hranimo dušu i telo dijete nam ne trebaju.

Prija mi što sam ovo podelila sa vama, prijalo mi je da pišem. Nadam se da će nekom od vas biti od koristi.

Višak kilograma je samo posledica.

Tragajte za uzrokom.

I kada ga nađete, bavite se isceljivanjem.

Nežno.

Strpljivo.

Saosećajno.

Znam da nisam sama u ovom problemu, znajte da niste ni vi.

 

Radite najbolje što znate i umete.

I to je dovoljno.

Nežnost je silnija od stida.

 

Još inspirativnih tekstova pročitajte u knjizi “Putovanje u središte srca”

Ovo su neki od komentara čitalaca 🙂

“Znaš onaj osećaj kad posle sunčanog dana uđeš u kuću i popiješ čašu hladnog soka?
Ili kad se ušuškaš u mekiša ćebence posle posla?
Ili kad prvi put ugaziš u more na letovanju?
E pa čitanje tvoje knjige je bolje! Hvala ti! 🌷🌷🌷”

“Ovo je najnežnija knjiga! Osećam se kao da sama sebe grlim dok je čitam.”

“Putovanje u središte srca sam pročitala.Skroz realna i bez puno filozofija napisana knjiga.Usmerava na uspešan životni put.Hvala od srca ❤ “

“Uz ovu knjigu počinjem da volim ono svoje pravo ja koje se polako budi. Hvala Vam.”

“Pročitala sam Vašu knjigu, nisam oka sklopila od sinoć a radim od 14h i ne žalim 🙂 nakupila sam se energije za sto godina :)) svaka Vam čast 🙂 tražili su mi ljudi na čitanje i ne dam! ljubomorno je čuvam! 🙂 mogu samo iz moje ruke da bace pogled da ne bi oštetili moju amajliju za lepo raspoloženje i ispravno razmišljanje 🙂 hvala Vam 🙂 ”

Želite knjigu “Putovanje u središte srca” u svojoj biblioteci? Da vam bude pri ruci svaki put kad vam zatreba razumevanje, uteha, ohrabrenje i vetar u leđa?

Cena knjige je 1650 dinara (+ troškovi dostave 283 din).

Šaljem je post ekspresom i stiže na vašu adresu u roku od dan-dva.

Cena za inostranstvo (sa troškovima dostave) je 22 E (plus provizija ako plaćate Western Unionom)

PayPal uplatu možete da izvršite ovde

PS: Za knjigu “Putovanje u središte srca” mnogi čitaoci su mi pisali da je to knjiga koja se poklanja voljenima. Iz tog razloga sam odlučila da ako naručite tri primerka knjige četvrti dobijate na poklon 🙂

dobre knjige

 

Pišite mi i naručite svoj primerak!

 

Autorka svih tekstova na ovom blogu je Jelena Pantić, psiholog, Novi Sad

 

6 thoughts on “Zašto više NIKADA neću držati dijetu

  1. Gorica says:

    Hvala za ovaj tekst, upravo sam u fazi razgradnje svojih uzroka emotivne gladi… Na stid nisam jos pomislila (?!), mada sam stidljive prirode bas-bas, jos sam kod strahova, nesigurnosti… Sve sam neznija prema sebi jer ja to zasluzujem kao i svi mi. Knjiga Vam je sigurno divna kao i ovi tekstovi, samo zbog cene meni nedostizna. Puno uspeha Vam zelim, i ljubavi, radosti… <3

  2. MS says:

    Draga Jelena,
    Znam da ovo sto pisem nema direktne veze sa temom mrsavljenja, ali me je “neznost prema sebi”, koju cesto vidim u tvojim postovima i tekstovima, navela na jedno pitanje. Volela bih da cujem tvoje misljenje na temu kako da znamo da smo bili dovoljno nezni prema sebi i da je ta neznost rezultirala boljim negovanjem sebe, boljim cuvanjem sebe od raznih “napasti” :-). Dacu primer. Kazem sebi “dacu od sebe ovoliko za posao; nerviracu se samo ovoliko; trudicu se samo ovoliko jer to je dovoljno od mene i drugi to treba da prihvate”. I cini mi se da sam odredila pravu “meru” i granicu za to koliko se dajem na poslu. I osecam zadovoljstvo jer vidim da se ljudi povlace kad postavim svoje granice. Ali posle nekog vremena se ispostavilo da sam se ipak razbolela od prevelikog stresa. To me je dovelo do zakljucka da te svoje granice treba jos dalje da pomeram, dalje od sebe, tj. da treba jos vise sebe da stitim.
    Znam da za ovakvo pitanje ne postoji jedan odgovor za svakoga, jer smo svi razliciti, razlicito osetljivi. Ali sigurno da u sebi imamo neke smernice za to kada smo dovoljno ispostovali svoje granice i bili dovoljno nezni prema sebi. O tome bih volela da cujem tvoje misljenje :-).
    Hvala ti mnogo na svim postovima koje velikodusno sa nama delis, i koji su tako jednostavni za razumeti i pratiti.
    Zelim ti puno srece u svemu sto radis!

    • Jelena Pantić says:

      Hvala draga M 🙂
      Zapravo postoji jednostavan odgovor koji važi za sve.
      Dovoljno je najnežnije moguće u datom trenutku. Vremenom i praksom nam nežnost prema sebi prelazi u naviku i to je to, dalje se održava. To ne znači da nikada nećemo “skliznuti” u stare obrasce, niti da smo zauvek zaštićeni.
      Nekada dozvolimo sebi da se razbolimo tek kada postanemo nežniji prema sebi, meni se to dogodilo. Nakon više godina bavljenja razvijanjem ljubavi prema sebi, saznala sam da bolujem od kancera. On je bio tu i ranije, rastao.
      Ne mogu da dokažem, ali snažno verujem, da je upravo razvijanje ljubavi prema sebi dovelo do toga da se osetim loše, odem kod lekara i oni vide šta mi je.

  3. Jelica says:

    Tekstovi su ti uvek dobri i cini mi se da uvek stignu kada treba, taman “patim” od viska kilograma, malo umisljenih malo stvarnih. Meni smetaju tih 4-5 kg. Pogledam u mail, a ono tvoj tekst o tome. Hvala ti

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *