„Divna, mlada damo….
Nemam ni običaj ni nameru (pa u krajnjoj liniji ni koristi ) da ti laskam, ali moja sloboda da te oslovim sa TI iako te nikada nisam videla ni dodirnula (namerno ne kažem upoznala) je dovoljan pokazatelj šta mislim o tvom radu. Kada se osetim bezvoljno, samoj sebi ružnom, nevoljenom, prosto naprosto kada sam tužna sa ili bez razloga, ja skoknem do tvog profila, pročitam par tekstova i odmah mi bre bude bolje. Neću mnogo naglabati, samo hoću da znaš da nekome mnogo znači kada ga podsetiš da nije Nutela, da je ponekad malo crvenog karmina dovoljno da postane fam fatal, da je najjači magnet za pozitivne ljude, upravo dobra, kvalitetna, životna energija….. i ljubav. Ista ona sa kojom ti želiš svima da pomogneš. Sjajno radiš to što radiš, sjajno ti stoji taj osmeh i nemoj nikada da ga sklanjaš. Eto toliko od mene… Samo sam želela da ti dam malo podrške… „
Ovakve poruke dobijam skoro svaki dan, nekad i nekoliko dnevno.
Dirnu me i razneže. Srećna sam što svojim rečima dotičem ljude, pomažem im i podržavam.
Srce mi poraste i raduje se kad pročitam da sam nekom koga nikad nisam srela pomogla svojim rečima.
I tek nedavno mi je sinulo koliko to, pored svega što radim, doprinosi mojoj sreći i osećaju ispunjenosti i zadovoljstva.
Ponekad se i sama zapitam kako to da sam toliko srećna, da toliko uživam, da mi je toliko lepo….iako ni moj život nije savršen niti bez problema.
Odgovor već dugo znam, ali sam zaboravila na njega.
U tekstu Tri puta do istinske sreće pisala sam o tome kako je psiholog Martin Selidžmen na osnovu svojih istraživanja došao do zaključka da postoje tri vrste srećnog života:
-prijatan život, koji podrazumeva zadovoljstva, ugađanje sebi i momentalna zadovoljstva,
-dobar život, koji se ogleda u postizanju ciljeva, sticanju stvari koje želimo i ispunjavanju želja i
-smislen život, znači pripadati i služiti nečemu većem od naših ličnih želja i zadovoljstava.
Sva tri načina primenjujem u svom životu, svakodnevno, ali mislim, i osećam, da mi ovaj treći, pomaganje drugima, donosi tu neku posebnu sreću.
Sve što pišem na ovom blogu, fb stranici ili mom ličnom profilu, pišem iz srca, zato što to želim i uživam u tome, i ne očekujem ništa za uzvrat.
Srećna sam dok pišem zato što volim to da radim, a svi lepi komentari i informacije o tome kako pomažem ljudima mi dođu kao neočekivani ali dragoceni bonusi.
Pomaganje drugima mi pomaže da budem srećnija, a sada stižemo do onog „ali“ dela iz naslova.
Pored poruka poput ove sa početka teksta, dosta često dobijam poruke tipa
Draga Jelena,
moj problem je…….. (po nekoliko strana teksta). Šta da radim?
Hvala unapred.
Takve poruke mi izrazito ne prijaju. Osećam kao da mi neko nameće svoje probleme, osećam se nepoštovano, jer taj neko podrazumeva da sam tu da rešavam njegove probleme i ne zapita se kako sam ja u tom trenutku, da li sam dobro, da li sam umorna, da li imam dovoljno novca da platim račune, da li mi nešto treba…
Kao da sve to što sam dala kroz tekstove nije dovoljno.
Uglavnom napišem ukratko da nisam u mogućnosti da radim besplatno savetovanje preko fb poruka ili mejla.
Kada bih svakom ko mi napiše svoj problem pisala i pomagala da ga reši, bez ikakve nadoknade, ne bih imala vremena da se posvetim drugim obavezama.
I ne bih bila srećna. Osećala bih se iskorišteno. Ne bih imala vremena da radim stvari koje volim. Ne bih imala vremena za ljude koje volim.
Pomaganje drugima na ovaj način bi za mene bio put u nesrećan i nezadovoljan život.
Pomaganje drugima kada to činimo iz srca, zato što to iskreno želimo, u meri u kojoj nama prija i bez očekivanja bilo čega za uzvrat jeste put do istinske sreće.
To što dajem svoje vreme, energiju i znanje za ovaj blog, fb stranicu i profil me čini srećnom. Uživam u tome. I radujem se što pomažem drugima, što na neki način služim.
Pomaganje drugima na svoju štetu, stavljanje drugih i njihovih potreba uvek ispred sebe, verovanje da „dobra osoba“ mora uvek da pomogne svakom ko to traži od nje, i da da sve što neko traži od nje, jeste put do istinskog nezadovoljstva.
Put do istinske sreće je pomaganje drugima, ali i sebi.
Negovanje drugih, ali i negovanje sebe.
Uvažavanje drugih, ali i uvažavanje sebe.
Vođenje računa o granicama drugih, ali i vođenje računa o ličnim granicama.
Misliti samo na sebe nije dobro, ali jednako nije dobro ne misliti uopšte na sebe.
To nije put do sreće i neke nebeske nagrade za dobrotu, to je put do života ispunjenog nezadovoljstvom i osećajem nebitnosti.
Iz knjige „Lepe misli za lepe dane“
Pročitajte:
Postovanje Jelena za Vas i Vas rad! Danas sam dosla sa posla i otvorila,elektronsku postu, koja me je oraspolozila i dala snage za dalje.. Hvala punooo za Vas rad , razumevanje i pomaganje kad nam zatreba! Potpuno sam razumela vasu poruku, jer sam je osetila i prolazila kroz isutu x puta , da bi naucila kako davati i kako predahnuti…. Hvala za sve , zelim Vam Srecne i Blagoslovene sve praznike koi dolaze, S’ljubavlju , postovanjem za Vas rad i prioritete.
Uz tebe smo draga Jelena i koračamo hrabro za bolje sutra.Voli te jedna Marija.
Draga Jelena,
ja sam vec vjerovatno bez pitanja da li to uopste dozvoljavas, presla na „ti. Izvini molim te, ali kod mene je to preslo u naviku otkako sam udata za Spanjolca, to je nekako da kazem „ti“ sa vrlo velikim postovanjem!
U potpunosti shvatam o cemu se radi, zahvaljujem ti na svakoj rijeci !Uzivam u citanju tvojih tekstova, dozivljavam ih kao iskren razgovor sa tobom, jos mi je interesantnije da ti tako lijepo u rijeci pretocis sve to cemu ja nisam bas vicna, ali sto istinski osjecam!
Ja sam tek pocela da istinski sebi obracam paznju onda kada sam bukvalno sagorjela, to je bilo prije desetak godina, vidjela sam da sam upala u masinu i da me , kao sto je Marija gore navela , pojedini ljudi, koji nisu vicni saosjecajnosti, ili koji su zamagljeni svojom situacijom,jednostavno iskoristavaju do kosti! Tek tada sam se osvjestila, pocela sam se boriti sa sobom i te ljude jednostavno ostavljala malo po strani, jednostavno sam u tom trenutku kad bi oni meni nesto zahtijevali da ucinim za njih (da im sasijem store, da im ispecem kolac, da im potkratim pantalone, da dajem casove iz jezika njihovoj djeci, da im kupim ovo ili ono)te zatrazene usluge precula!!!!!
Nisam se branila da ne mogu ili da nemam vremena, ja sam jednostavno ostala bez komentara ali sam u sebi sto puta ponovila da ne smijem da popustim, jer tim istim ljudima je svejedno bilo sto ja nisam imala dovoljno novca ni za sebe, a kamo li da njima non stop dajem,(ja sam radila -oni ne, ja nisam dobila ni sipurak -oni su sve naslijedili od roditelja) njima je bilo svejedno sto ja nisam imala vremena onoliko koliko sam zeljela da budem sa svojom djecom, (njih su zanimala njihova djeca i kako da moje znanje i vjestine prisvoje, a mogli su mi ponuditi da mi operu prozore, ili da mi usisaju prasinu za to vrijeme)njih nisu moja djeca interesovala, njih nije zanimalo sto sam ja trcala s posla da uzmem djecu iz obdanista i da im kuham, oni su mene cak cekali pred mojim stanom sa molbom, a ja nisam ni usla u stan!
Tek kad sam pocela da cuteci njihove zahtjeve ignorisem, vidjela sam da je meni bolje, da je moja snaga ostajala meni , za moju djecu i porodicu, za sve one koje volim!
Ja i danas rado cinim sve sto mogu za druge , iz ljubavi! Ali sam naucila da odvazem ko je taj kome je nesto potrebno, a ko je onaj koji samo kao vampir moju snagu crpi!
Ja sam shvatila onu zivotnu premisu“uzimati je jednako davanju“ u svakom smislu i samo se okruzujem takvim ljudima koji takodje shvataju ti premisu!
Zbog tih mojih iskustava, Jelena, podrzavam te od srca da za svaki trenutak vremena koji ti treba da drugima njihove probleme saslusas i rijesis uzmes novac! Tvoje znanje je jedan dugacak proces bio, tebi treba tvoja vjestina tvoju egzistenciju da omoguci!
Sa ljubavlju i velikim postovanjem!
Draga Angelina, u redu je što mi ne persiraš 🙂
Nisam formalista, poštovanje može da se pokaže na razne načine a ja ga u svakom tvom komentaru osetim.
Drago mi je što si naučila da se zauzimaš za sebe i da prvo sama vrednuješ sebe, svoje vreme i energiju. Kad to naučimo i dozvolimo sebi sa drugima je lako.
Ovo je možda najbolji tekst koji sam skoro pročitala. I ja imam osećaj da pređem na „ti“ s tobom jer te osećam sebi bliskom, iako te ne poznajem jer tako dobro ulaziš u svačiju, pa i moju dušu da mi izgleda kao da se znamo godinama i kao da znaš svaku misao koja mi prolazi kroz glavu. Drugi deo teksta mi je pomogao da shvatim da nisam jedina koja može da se oseti „iskorišćeno“ kada se od nje očekuje samo da daje, a da ne dobija ništa zauzvrat. I da, kad se nešto tako dogodi, treba se sa tim suočiti, a ne osećati se loše i trpeti grižu savesti ako nemaš želju da daješ onom ko to ne zaslužuje. Hvala ti na ovim rečima koje su me naučile o odnosima među ljudima više nego sve godine iskustva zajedno…
Hvala i tebi Jelena za ovaj komentar, znači mi 🙂
Nije teško biti fin , no nije finoća baš za svakoga. Elem , volim da pomažem drugima i to mi uglavnom pričinjava zadovoljstvo , no naučila sam i da razlikujem ljude kojima to pružanje nešto znači od onih koji samo koriste nečiju dobru volju. Jedno je naći se tu kada si stvarno potreban , a drugo kada od tebe traže konstantnu pomoć. Drastična razlika u sopstvenim osećanjima. Nije svejedno kada nekome nešto pružiš i osetiš zahvalnost u najobičnijoj reči Hvala , ili kad imaš osećaj iskorišćenosti jer još nisi ni završio sa davanjem sebe , a primalac već ima sijaset novih prohteva, tako da uglavnom sve hoću , al’ ima i ono što neću 🙂
Baš tako draga Marmi 🙂
Draga Jelena, tekst je odlican, poucan i koristan, kao i ostali vasi tekstovi. Potpuno razumem o cemu pisete jer se i sama svakodnevno borim sa sobom oko toga gde povuci granicu u pomaganju drugima/zanemarivanju sebe. Objasnjenja koja mi najvise pomazu da postavim/postavljam granicu je da svaki put sebi predocim: kako nije dobro uvek biti stap na koji se neko oslanja jer to smanjuje kapacitete toj osobi da se oslanja na sebe; da se nisam ni ja raspala kad je izostala necija podrska, pa nece ni drugi (za urgentna stanja uputim na pravu adresu); da ima jos ljudi koji zele i mogu da pomognu (nisam Supermen); da je stavljanje drugih uvek ispred sebe neodgovornost prema sebi (lakse je resavati tudje probleme nego svoje). To pomogne ako se na vreme setim da zastanem i ispravno odlucim.
Hvala draga Jelena 🙂
Kao što sam i Mariji napisala, hvala za lepe reči o mom radu, a još više hvala za razumevanje, baš mi znači da pročitam ovako nešto.
Sviđa mi se to što ste napisali kako sebe podržavate u tome da postavite granice. Konkretno je i sigurna sam da će koristiti mnogima koji pročitaju.
Draga Jelena,
Vase tekstove dobijam putem e-mail obavestenja i uvek se obradujem kada neki stigne pa rado dodjem ovde i procitam tekst, obicno uz jutarnju kaficu :). Jako mi prijaju vasi tekstovi i divim se vasoj posvecenosti i nesebicnoj podrsci koju pruzate velikom broju ljudi koji citaju vase tekstove.
Potpuno razumem vase „ali“, s’ obzirom da sam se veliki broj puta nasla u slicnoj situaciji. Kada ljudi primete da covek na neki nacin moze da im pomogne, neki od njih pokusaju da iskoristi tu covekovu dobrotu. Ne verujem da ljudi imaju lose namere, prosto nisu vaspitani da brinu o tudjim osecanjima, vec samo o sopstvenim potrebama. Potrebu za trazenjem pomoci u ovom slucaju, nekako dozivaljavam kao unutrasnji poriv koji je jaci od njih, jaci od bilo koje druge misli u njihovim glavama. Kada pokusam da razlozim i razumem, odakle dolazi tolika bezobzirnost, vidim samo jednu nesrecnu osobu, koja ima problem i koja je duboko fukusirana na njegovo resenje. Naravno u toj zaslepljenosti svojim problemom, ti ljudi ne vide druge ljude, oni samo vide problem i potencijalno resenje, koje se, u ovom slucaju, nalazi u drugoj osobi. Nisam psiholog, ali imam utisak da se negde duboko u njima krije, cesto razmazeno dete, koje su nekada bili i nikada nisu uspeli da izrastu iz tog stadijuma, jer zapravo nikada i nisu shvatali (ne svojom krivicom) da trebaju to ponasanje da prerastu. I ja sam se bezbroj puta osetila iskorisceno. Jako iscrpljujuci osecaj. Stalno sebi govorim da necu dozvoliti da ponovo upadnem u masinu „pomaganja“ koje mi cesto oduzme preko potrebno vreme i fokus na ispunjavanje svojih dnevnih zadataka. Nekada prosto „padnem“ na zapomaganja ljudi koji ocigledno imaju beskrajnu potrebu za paznjom, koja se na zalost negativno ispoljava tako sto stalno prave dramu, i zahtevaju pomoc drugih ljudi, umesto da preuzmu odgovornost za sebe i svoje postupke. Naravno, ima tu i ljudi sa ozbiljnim problemima, ali svejedno, ko kome daje za pravo da brutalno, ne birajuci trenutak (nekada se i sama lose osecam, a neciji problem mi padne kao ‘so na ranu’ i ucini da se usecam jos gore) uskoci u moj dan i izlozi svoje teskobe, ne misleci pritom ni najmanje da li ce me njegov bol pogoditi bas onda kada u meni nema vise mesta za bol….
No, da ne duzim previse. Jako lepo napisano. Potpuno vas podrzavam i apsolutno razumem ovaj tekst. Zelim vam svako dobro i preporucujem svima koji imaju problem, a zele da pricaju sa vama, da jednostavno zakazu termin.
Veliki pozdrav.
Draga Marija, hvala za lepe reči, drago mi je što vam se sviđaju moji tekstovi i što vam koriste 🙂
Posebno hvala za razumevanje koje ste izneli u ovom komentaru i kroz vaše iskustvo. Iako vi niste od onih koji mi pišu i traže rešenje problema, znači mi kada vidim da ima i vas koji me razumete i ne očekujete od mene više nego što mogu da dam.
Volela bih da imam čarobni štapić i rešavam probleme ljudima jer mi je žao kad bilo ko ima bilo kakav problem. Ali s obzirom na to da čarobni štapić nemam, a obaveze imam kao što ih imamo svi, važno je da i na sebe primenim to što savetujem kroz tekstove- da budem dobra i pažljiva prema sebi.
Veliki pozdrav
Hvala ti za svaki tekst i savet
Hvala na trazumevanju za svako moje „ali“. Čitam, pomaže, no,ipak teško je. Zato ja idem na bolničko lečenje, čekam poziv za prijem, što mi teško pada, zbog dmanjenja plate na bolovanju, iako znam da je to za mene najbolje. Nadam se da će pomoći.
.
Hvala Neno za ove lepe reči. Razumem tvoja „ali“ i žao mi je što ne mogu više da ti pomognem.
Dobro je što si se odlučila za konkretniju pomoć i od srca ti želim da uspeš!
Hvala.
P.S. ne bih da „zakeram“ ali popunjavanje svih podataka kod svakog komentara malo zamara, može li se tu nešto učiniti.
Za sada ne znam drugi način, ali imaću ovu sugestiju na umu.