Volim kad mi neko od čitalaca pošalje fotografiju moje knjige u nekom lepom ambijentu. To mi govori da je vole i da ih je dotakla. I obradujem se svaki put.
Ova fotografija me je posebno dotakla i inspirisala na razmišljanje o slobodi. Nastala je na novosadskoj plaži Štrand i u pozadini se vidi Most slobode.
Prva misao mi je bila- put do slobode je kroz središte srca.
Put do slobode da budemo to što jesmo.
Do slobode da osećamo.
Da izražavamo svoje misli i osećanja.
Da posežemo za onim što želimo.
I da kažemo NE nečemu što ne želimo.
Ne postoji neki zakon koji nam zabranjuje sve to. Pa ipak, retkost je sresti nekog ko tako živi život. Slobodno.
Slobodno od stega pravila koja nemaju nikakvu svrhu i nikome dobro ne donose.
Nema zakona na papiru, ali ima zakona u našim glavama koja nam govore šta i kako treba, i šta i kako ne treba.
Postoji čak i zatvor poznat pod imenom šta će ljudi reći.
Tako smo naučeni. Da više vodimo računa o tome šta će neko misliti i reći o nama, nego šta nam treba i šta osećamo.
Sećam se kad sam bila mala kako sam govorila da jedva čekam da porastem i da mi niko ništa ne govori i određuje. Da mi niko ništa ne zabranjuje.
Sa 20 i nešto sam razočarano konstatovala da se nije mnogo toga promenilo. Roditelji mi više ne govore šta da radim, šta smem a šta ne smem, kako treba a kako ne treba, a ja se i dalje ne osećam slobodno. Zato što je 20 i nešto godina ponavljanja šta i kako treba, šta se sme a šta se ne sme, bilo dovoljno da se u mene urežu ta uverenja i zabrane. Nisam ih bila svesna, nisam ih preispitivala, vodila sam se njima kao nekim automatskim pilotom.
I takav mi je i život bio. Automatski i sa stalnim osećajem da nešto propuštam.
Propuštala sam da sretnem sebe i da istinski i slobodno živim svoj život. Nisam bila slobodna.
Osećala sam da može drugačije, da život može da bude lepši i lakši a ja zadovoljnija. Nisam bila sigurna kako, ali slutila sam da to ima neke veze sa osećanjima.
I tako sam krenula na putovanje u središte srca. Nisam imala mapu niti unapred zagarantovano stizanje na cilj, samo nejasan osećaj da sam na dobrom putu i da je to putovanje dobro za mene.
Imala sam i pomagače, u vidu stručnih knjiga, kolega od kojih sam učila i koji su mi bili psihoterapeuti. Pomagali su mi i razni ljudi koje sam sretala na putu. Neki su mi davali lepe reči i podršku da budem to što jesam, a neki su me naučili da vodim računa o sebi i da se zaštitim. Neke deonice puta su bile lake i prijatne, neke su podsećale na penjanje strmim liticama nad ponorom. Bolelo je i bojala sam se. Ali sam istrajavala.
Već neko vreme sam sve češće u središtu svog srca, i sve bliža sebi. I vidim da me osećaj nije prevario.
Sve je lakše i lepše kada smo slobodni da budemo to što jesmo, da mislimo svoje misli i osećamo svoja osećanja. Sve je lakše i lepše kada slobodno živimo život.
Put do slobodnog življenja je kroz središte srca, do njega se dolazi preispitivanjem i napuštanjem pravila i uverenja o nama samima, drugim ljudima i životu.
Ta uverenja stražare u našim glavama i ne dozvoljavaju nam da dođemo do izvora znanja i energije. Ne dozvoljavaju nam da dođemo do središta srca. Ne dozvoljavaju nam da dođemo do sebe.
Mnogi tekstovi na ovom blogu su neka vrsta dnevničkih zabeleški o mom putovanju. Mnogi od tih tekstova se nalaze u knjizi koja je nekako sama za sebe izabrala naslov- „Putovanje u središte srca“
Neizmerno me obradovao komentar jedne čitateljke:
Zdravo Jelena i ostalim koje budu citali moj komentar.
Nazalost ljudima je puno vazno sta ce drugi ljudi reci / pomisliti o njima. Oni se pune gordoshcu kad drugi ljudi dobro pricaju o njima ili se cuvstvuju loshe kad loshe govore o njima.
Oni su dakle lutke u ruke drugih. I to samo po sebi nalaze da stavljamo maske na sebi.Na maske se pazi, vnimv, oni dobijaju povlashceno mesto u nashim zivotima.
I dolazi do sukob: ja za sebe i ja za drugih.I po meni to je glavni t.e. jedini problem da zivimo slobodno.
A sloboda … sloboda i ljuvav jesu srce svega (i svacega).
Ovo je mo prvi komentar. Sigurno ima nekih gramatickih greski. Razlog je sto srpski nije moj maternji vec makedonski. Dakle, shaljem puno srdacnih pozdrava iz Skoplja.
Ostanite sa dobrom mislom i u dobrom raspolozenju i naravno … budite dobri s sobom i drugim. 🙂
Draga Jelena, uvek se obradujem tvom novom tekstu i uzivam u citanju. Najvise nailazim na otpor u ispoljavanju besa i ostalih osecanja sto ljudi pogresno dozivljavaju kao“negativna“. Reakcije su najcesce nemoj se nervirati nije zdravo, nije dobro, itd. Iako u stvari nije dobro to uzdrzavati u sebi. Ti si o tome pisala. Najbolje mi je kad kazem sebi nije bitno sta drugi kazu i nastavim dalje. Cini mi se da neki ljudi pod uticajem „novog trenda“ pozitivnog razmisljanja vise ne razlikuju sta je trenutna reakcija na neki dogadjaj a sta konstantno zaljenje i sve trpaju u isti kos i ne trude se da prave razliku. I nije im bitno ko nesto pise nego sve sto procitaju na internetu uzimaju za ozbiljno. Veliki pozdrav. 🙂
PS Ja knjigu isto nosim na plazu, moracu napraviti i neku lepu slicicu. 😉
Draga Lidija, hvala ti za još jedan lep komentar.
„Cini mi se da neki ljudi pod uticajem “novog trenda” pozitivnog razmisljanja vise ne razlikuju sta je trenutna reakcija na neki dogadjaj a sta konstantno zaljenje i sve trpaju u isti kos i ne trude se da prave razliku. “
Kraće i jasnije od ovog ne može, svaka čast za zapažanje i formulaciju!
Uživaj na moru, drago mi je što je moja knjiga s tobom i jedva čekam sličicu sa plaže 🙂
Draga Jelena,ovaj tekst mi je dosao u pravom trenutku,kao i vecina drugih.Slobodno je biti slobodan.Taj put traje,ali svaki put kad iznesemo svoje misljenje,kazemo sta osecamo,da onome sto volimo,ali i ne onome sto ne volimo,mi postajemo vec-slobodniji..Sta ce ljudi misliti..Mozda bas nista..Mozda i nesto,ali ne mozemo se svima dopasti.Nismo Nutela,kao sto si sjajno napisala u svojoj knjizi. Sve pohvale za tekst.Hvala ti sto si mi ga poslala.Zadovoljstvo je citati ga.
Hvala draga Danijela, drago mi je što je došao u pravom trenutku 🙂 I tvoj komentar je kratak ali lep i značajan dodatak tekstu, hvala ti za to.