U proteklih par sati mi je pomoć ponuđena više puta nego za prethodnih par decenija. Ne preterujem.
-treba li Vam pomoć?
-dajte da Vam pomognem
-ja ću ti pomoći
-hoćeš da ti pomognem?
I još nekoliko varijacija na temu.
Pitali me i znanci i neznanci.
Osećanje moći nije nešto čemu sam težila.
Nikad mi to nije bilo nešto bitno.
Da se osećam moćno.
A danas sam se osećala baš, baš, baš moćno.
I baš kad sam se osećala tako baš, baš, baš moćno, ljudi počeli da mi nude pomoć.
Oko sitnica i oko krupnica.
Odakle mi to, svesno netraženo ali tajno priželjkivano osećanje moći?
Zato što sam imala promociju knjige u Beogradu?
Ne.
Zato što je mnogo ljudi došlo da me vidi i čuje?
Ne.
To osećanje velike moći došlo mi je kada sam se konačno ohrabrila da stvarno budem ja i da budem svoja.
I kako sad meni, tako moćnoj, odjednom svi nešto nude pomoć?
Pa, to što sam dozvolila sebi da jednostavno budem, to podrazumeva da sam dozvolila sebi i da budem i slaba.
Dozvolila sam sebi da budem nemoćna.
Dozvolila sam sebi da ne budem svemoćna.
Dozvolila sam sebi da mi trebaju drugi ljudi.
I tako sam postala moćna.
Onako pravo, ranjivo, ljudski moćna.
Iz knjige „Kad porastem, biću Ja“
Pročitajte:
