Ko su naši tamničari

„Trening samopouzdanja mi se svideo i svako veče odvojim bar par minuta, pred spavanje, da analiziram tri koraka i vežbe za povećanje samopouzdanja. Dosta mi je značilo i nastaviću da radim na sebi. Hvala.“

 


 

Da li ste nekada videli slona u cirkusu, okovanog lancem koji je pričvršćen za mali kolac poboden u zemlju?

Odrasli slon ima dovoljno snage da jednim potezom izvuče kočić iz zemlje i oslobodi se.

Ali on to ne čini. Zašto?

Zato što je takvim istim lancem i takvim istim kočićem kao mali bio zavezan i oni su tada bili dovoljni da ga spreče da ide gde želi.

Pokušavao je više puta, više puta nije uspeo i-odustao je.

U međuvremenu je porastao dovoljno i stekao dovoljno snage da se oslobodi i ode gde želi, ali on to ne čini zato što u svom iskustvu ima više dokaza ima da je tako nešto nemoguće.

 

I mi ljudi funkcionišemo na sličan način.

Još kao mali smo doneli razne zaključke o tome šta možemo, a šta ne možemo. Za šta smo sposobni a za šta nismo.

Te zaključke smo doneli na osnovu iskustava sa raznim situacijama i na osnovu poruka koje su nam upućivali odrasli iz našeg okruženja.

Više puta ste pokušali da uradite nešto, niste uspeli, i zaključili ste „Ja ovo ne mogu.“

„Ja nisam dovoljno pametna za školu.“

„Ja sam nespretan.“

„Nikom nije važno šta ja mislim.“

„Mene niko ne voli.“

„Ja sam čudan.“

„Sa mnom nešto nije u redu.“

„Ne umem zanimljivo da pričam.“

Na uzrastu kada donosimo ovako važne zaključke o sebi, drugima i životu, naši mozgovi još uvek nisu dovoljno razvijeni. Ne umemo pravilno da razmišljamo i ne donosimo logične zaključke. Ne umemo da ih preispitujemo. Mozgu treba više vremena da se u potpunosti razvije, i kada se to konačno dogodi, mi smo već uveliko prestali da preispitujemo uverenja poput onih gore navedenih.

Mi uporno nastavljamo da živimo svoje živote na osnovu pogrešnih zaključaka, ni u jednom trenutku ih ne dovodeći u pitanje. Često ih nismo ni svesni. To je jednostavno tako…za nas.

I kao slon sa početka priče, vrtimo se u krugu naših uverenja, i ne sanjajući da imamo dovoljno snage i sposobnosti da ih prevaziđemo.

Zaboravljamo da više nismo mali, i da to što je nekada možda i bilo tačno, više nije.

Kada imate tri godine ne možete da dohvatite teglu slatkog sa najviše police.

Ali vremenom rastete, i porastete dovoljno da možete sami da se poslužite slatkim, bez da čekate da se neko drugi potrudi oko vas i ispuni vam želju.

Iz knjige Putovanje u središte srca

 


 

“Mislila sam da nije lako zavoleti sebe, da je to dugačak i neprijatan proces.
Uz ove divne vežbe mi rad na sebi izgleda kao igra. Radim ih već dva meseca, i definitivno ću ih zadržati kao naviku za ceo život.“

Jelena Pantić

Psiholog i autorka knjige "Putovanje u središte srca". Više od 15 godina se bavim emocionalnom inteligencijom, pozitivnom psihologijom, psihologijom sreće i blagostanja.

3 thoughts on “Ko su naši tamničari”

  1. LIJEPO NAPISANO.UPOREDJENO SA VELIKIM SLONOM,BAŠ JE TAKO.ČITAV ŽIVOT SE UČIMO,PREISPITUJEMO,ALI U VREMENU TRKE ZA SVAČIM IZGUBIMO NEKAKO VRIJEME ZA NAJVAŽNIJU OSOBU —SEBE.HVALA VAM JELENA PUNO.MILICA

    Odgovori
  2. Kad bolje razmislim, ispada da nisam baš vešta sa rečima koje bi adekvatno izrazile moje preoduševljenje ovim tekstom i zahvalnost za isti! 🙂 I to opet baš kada mi je potreban… Hm, neverovatno! 😉 I kao što sam već napisala kada sam preporučila tekst svojim prijateljima: možda nam nešto izgleda teško, ali nije nemoguće! 🙂 <3

    Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *