„Izazivam vas na nemoguće: pokušajte da objavite makar jednu stvar na Fejsbuku kojom se najmanje jedna osoba neće naći uvređenom.“
Ovo je status koji je napisala Sandra Simonović. Fina, prijatna i nekonfliktna osoba.
Pretpostavljam da je taj status napisala kao reakciju na događanja na njenom prethodnom postu. Smešnom i bezazlenom šalom o hranjenju deteta. Neko se tu našao uvređen i povređen.
Da li je moguće da na Fejsbuku objavite nešto a da se baš niko ne oseti uvređeno ili povređeno?
Mislim da nije.
Ako postavite fotografiju svog psa, neko ko se boji pasa će osetiti strah. Neko kome je pas uginuo će se rastužiti. Neko ko ne voli pse će se iznervirati.
Ako postavite fotografiju svog deteta, neko kome su deca dosadna će se dosađivati. Neko ko želi decu a nema ih će biti tužan.
Napišete nešto što mislite, uvek će se naći neko ko misli drugačije ili sasvim suprotno.
Ako nikad ništa ne postavljate na Fejsbuku neko će misliti da ste glupi, nezanimljivi ili voajer.
Ukratko, dovoljno je da samo postojite i nekom će već to smetati.
To je tako. Na Fejsbuku i van Fejsbuka.
Samo što na Fejsbuku to više dolazi do izražaja.
I šta sad?
Kako da uživamo na Fejsbuku i koristimo njegove dobre strane? Kako da umanjimo loše strane Fejsbuka?
Konkretno, mislim na lošu stranu u vidu toga da bilo ko može da vam napiše bilo šta kao komentar na vašem profilu.
Napišeš nešto neuvredljivo, na svom profilu, pojavi se osoba za koju prvi put čuješ i saspe ti svoje mišljenje i emocije u komentaru.
Upravo iz tog razloga, da bih sprečila da mi neko nepoznat saspe nešto što me ne zanima, komentari na mom profilu su bili podešeni samo za prijatelje. I kad sam pisala nešto što može da izazove malo burnije reakcije objavljivala sam to samo za Fejsbuk prijatelje.
A onda sam shvatila kako je to bezveze. Zašto da ne dozvolim da vide i komentarišu mnogi fini ljudi? Samo zato što neki bez manira i osećaja za pristojnost daju sebi previše slobode?
E pa neće da može! pomislila sam, promenila podešavanja tako da svi mogu da komentarišu i da svi mogu da vide.
Taj čin sam propratila sledećim statusom:
Argument „zašto pišeš javno ako ne želiš da čuješ tuđe, drugačije (čitaj „moje“) mišljenje je u rangu argumenta „žena koja je atraktivno obučena otvoreno poziva na seks“
Pišem javno, na svom profilu, stranici i blogu zato što volim da pišem i zato što ima ljudi koji vole da čitaju to što pišem.
To što pišem javno ne znači da me zanimaju sva mišljenja svih ljudi sa interneta niti da želim komunikaciju sa svakim ko je pročitao to nešto što sam napisala.
Ne volim nametljivost i ne volim forsiranje bliskosti, smeta mi to.
Smeta mi nametljivost na mom profilu, a smeta mi i na profilima ljudi koje pratim. Podrazumeva se da ih pratim zato što su mi zanimljivi, zato što volim njihove postove.
Moj izbor je da ih pratim na društvenim mrežama.
Ali avaj! Uz to ide pojava da silom prilika vidim neke komentare koji su mi veoma nezanimljivi, grubi, nametljivi. Neki čak i uvredljivi. Ne vređaju mene, vređaju ljude na čijem su profilu. „Samo iznose svoje mišljenje.“
To se nekako podrazumeva, da na Fejsbuku svako može da piše šta hoće i gde hoće i kad mu padne na pamet i bez biranja reči. Demokratija brale!
A da li je to stvarno u redu? Da li se to neko nekad zapitao? Ja jesam.
I došla sam do zaključka da nije u redu.
To što je nešto na Fejsbuku i što je javno i svako može da vidi, ne znači da svako može da piše šta i kako hoće.
Ako sam napisala nešto na svom profilu, i na svojoj stranici ne znači da sam svima dala zeleno svetlo da se ponašaju kako hoće.
Ja to vidim kao da sam sa svojim prijateljima na nekom druženju, imamo neke svoje teme i svoja pravila ponašanja. Dobrodošli su svi koji su dobronamerni i ponašaju se pristojno. Prema meni i prema mojim prijateljima.
„Samo“ to.
Ako neko postavlja ili piše nešto što mene vređa ili povređuje moja osećanja, tu je opcija hide from news feed (o tome sam detaljnije pisala u tekstu Kakav ti je news feed takav ti je život)
Nemam pravo da u komentaru ili poruci opterećujem druge, pogotovo nepoznate, svojim mišljenjem i osećanjima.
Niko nema to pravo.
Još jednom- niko nema pravo da druge, pogotovo nepoznate, opterećuje svojim mišljenjem ili osećanjima.
Da se vratim na Sandrino pitanje sa početka teksta- umesto odgovora, imam pitanje:
Zašto bismo se trudili da postignemo nemoguće, da nikog ne povredimo ili uvredimo svojim mišljenjem iznesenim na svom profilu?
Umesto toga, hajde da se potrudimo na na tuđim profilima i stranicama ne vređamo i ne povređujemo.
I hajde da se trudimo da ne dozvoljavamo svakom svašta.
Hajde da se podsetimo da smo na Fejsbuku svojom voljom i da ne moramo ništa da trpimo.
Od kad sve ovo primenjujem glava me više ne boli, a Fejsbuk mi je izvor zadovoljstva i korisnih informacija.
Efikasan lek protiv glavobolje: nulta tolerancija na bezobrazluk, drskost i nepoštovanje
