Zahvalnost-tajna sreće i uspeha

Zahvalnost je tajna sreće i uspeha. To nije nikakva novost niti tajna. Mnogo se piše i govori o zahvalnosti, i to je dobro. Primećujem da mnogi ne znaju kako da je praktikuju u svakodnevnom životu. A samo svakodnevna praksa donosi trajne i velike dobrobiti.

Ima i onih koji ne veruju da je zahvalnost zaista toliko moćna. Misle da je za sreću potrebno nešto drugo. Više novca, bolji posao, bezuslovna savršena ljubav, izgled kao iz časopisa….Sve to nije uslov za sreću i neće vas učiniti srećnijima. Zahvalnost sa druge strane ima tu moć da vam pomogne da postignete sve to što želite.

• bolji posao,
• više novca,
• dobro zdravlje,
• harmonične odnose sa ljudima….

Zahvalnost-moje iskustvo

Kada očekujete da kada kažete “Zahvalan sam!” momentalno doživite sreću i sve krene kao po loju, to je kao da očekujete da odete na jedan trening u teretani i očekujete savršeno izvajane mišiće.

Tek kada zahvalnost postane navika i životni stil možete očekivati blagodeti u vidu mira, zadovoljstva i uspeha.
Da vas podsetim, navika se stiče vremenom, ne preko noći.

Iz teksta Mala tajna za veliki uspeh u životu

Već dugo znam da je zahvalnost ključ sreće i uspeha. Čitala sam dosta o tome i već dugo je praktikujem. Prvo sam počela da obraćam pažnju na to za šta sam zahvalna, i  da izražavam tu zahvalnost. Nakon nekog vremena primetila sam male ali prijatne promene u mom raspoloženju. Što sam više obraćala pažnju na to za šta sam zahvalna, sve više sam uživala u tom posebno prijatnom osećaju. Nisu to sreća i radost kao kad se nešto nama važno dogodi ili kada ostvarimo neki važan cilj. Ne, to je više bilo neko tiho prijatno osećanje.

Pislala sam o tome na blogu i to je još uvek jedan od najčitanijih tekstova i što me još više raduje-jedan od tekstova koji izaziva najviše prijatnih osećanja kod čitalaca. I pored izuzetno lepih reakcija, vremenom sam shvatila da mnogi imaju problem sa uvođenjem zahvalnosti u svoju svakodnevicu. Videla sam da mnogima predstavlja problem i da im nije jasno kako da praktikuju zahvalnost, pa sam kreirala program Mala tajna za mnogo energije i zadovoljstva. Jedna od svakodnevnih aktivnosti u tom programu je vođenje dnevnika zahvalnosti.

Očekivala sam dobre rezultate i zadovoljstvo klijenata koji su se odlučili za program. Nisam očekivala toliko oduševljenja. Da je samo jedna osoba tako reagovala, rekla bih da je slučajnost. Ne, svi koji su redovno pisali su mi pisali koliko im prija i znači. Bilo mi je drago što su klijenti zadovoljni, naravno, ali zapitala sam se kako to da oni brže i intenzivnije doživljavaju tu posebnu sreću. Zapitala sam se koji je razlog da mnogi koji pre toga nisu radili na sebi i nemaju znanje i iskustvo koje ja imam, imaju mnogo bolje rezultate od mene. Pomislila sam da možda ima veze sa pisanjem i odlučila da to proverim.

Ispostavilo se da sam bila u pravu. Pisanje zahvalnosti značajno pojačava efekte. Nakon nekog vremena svakodnevnog zapisivanja, i ja sam počela da osećam tu intenzivniju finu sreću i neki osećaj koji čak ne umem da imenujem. Mir, zadovoljstvo, fokusiranost, poverenje….neki miks svega toga. Veoma neobičan i poseban. I veoma, veoma prijatan.

Prvo sam zapisivala za šta sam zahvalna u jednom Word dokumentu, ali sam došla na ideju da proverim kako je kada zapisujem rukom, u posebnu, lepu svesku. Ponovo prijatno iznenađenje. Još prijatnije osećanje, više nego kada kuckam u Word dokument i mnoooogo više nego kad samo mislim na to za šta sam zahvalna.

I tako sam usvojila praksu da svakog dana zapisujem pet stvari za koje sam zahvalna. Svakog dana zapisujem da sam zahvalna za život i za dobro zdravlje. Pored toga, zapisujem i neke „sitne“ dnevne zahvalnosti, poput toga da sam zahvalna za osmeh koji mi je neko uputio. Nema pravila i nemoguće je pogrešno zapisivati zahvalnost. Vremenom, kako više i redovnije zapisujete, dolaziće vam razne ideje i primećivaćete sve više razloga i prilika za zahvalnost.

Nekoliko puta sam prestajala sa zapisivanjem (iako mi „oduzima“ nekoliko minuta dnevno), verujući da sam dovoljno uvežbala  i da mi zapisivanje više ne treba. Ne dogodi se ništa strašno kad prestanem da vodim dnevnik zahvalnosti. I dalje imam naviku da primetim prilike za zahvalnost i da u sebi pomislim kako sam zahvalna. I dalje imam naviku da je izražavam, svakom i u svakoj prilici. Pa ipak, posle nekog vremena zabušavanja u vođenju dnevnika zahvalnosti, počnem da primećujem da taj poseban osećaj počne da bledi. Daleko sam od nezadovoljstva ali ipak, taj poseban osećaj koji imam samo kada redovno zapisujem zahvalnost počne da mi nedostaje. Ponovo počnem da zapisujem i vrlo brzo se taj divan osećaj vrati.

Zahvalnost u teškim trenucima

Lako je biti zahvalan kad ti je sve u životu dobro. Tako kažu neki. Ne znam. Moj život nije savršen i nikad nije bio, i ne znam nikog kome je uvek sve potaman. Znam neke koji su nezadovoljni i kad nemaju neke velike probleme i život im je relativno ok. Samo što oni to ne vide i ne umeju da cene. Usmereni su na ono što nemaju i podrazumevaju sve što imaju. Sa takvim stavom, njihovo nezadovoljstvo mi je potpuno razumljivo.

Da li je moguće osećati i praktikovati zahvalnost u teškim trenucima? Kad je stvarno, objektivno teško? Jeste, moguće je. I poželjno. Zato što kada ne znamo šta da radimo i neka situacija izgleda bezizlazno, uvek možemo da učinimo nešto da podržimo i osnažimo sebe. Govorila sam o tome u videu Zahvalnost-najbrži put do sreće. Rekla sam da čak i kada neko nema posao i ne zna kako da ga nađe, može da bude zahvalan za sve što zna da radi i sve prilike koje je ikad imao da radi i zaradi novac. Rekla sam i da kad je neko bolestan, može da bude zahvalan za sve zdrave ćelije i organe u svom telu. To je svakako bolje nego očajavanje, pomera fokus, popravlja raspoloženje, a sve to ima pozitivan uticaj na imuni sistem.

Postavila sam video na fb stranici Emocionalna inteligencija, reakcije i komentari su bili lepi. Osim jednog, u kom sam osetila besan ton. Neko je napisao da je lako pisati tako nešto kad ne zna kako je to kad se boluje od neizlečive bolesti. Moja priča o zahvalnosti čak i kad je teško i najteže je nekog razbesnela. Ironija je što sam u trenutku kada sam to postavila i pročitala komentar bila u Sremskoj Kamenici. Na Institutu za onkologiju. Ne u poseti, nego u bolničkom krevetu. Sa infuzijama u obe ruke sam pisala blog, vodila stranicu, družila se….I bila sam srećna. I zahvalna. Nisam bila srećna zbog bolesti nego uprkos njoj. Bila sam zahvalna što sam uopšte živa, što sam dobro podnosila hemoterapije, što su mi rezultati dobri.

Cela ta priča je trajala godinu dana, dva puta sam operisana i primila više od 10 ciklusa hemoterapije. Meni je to vreme proletelo i pored tih objektivno neprijatnih događaja i okolnosti, nosim mnogo lepih uspomena i trenutaka. Kroz to iskustvo sam naučila mnogo i o sebi i o životu. Volela bih da sam lekciju naučila na neki drugi način, ali kad je već tako bilo ne vredi da se žalim i sažaljevam. Volela bih da je bilo drugačije, ali sada sam zahvalna za to iskustvo. Promenilo mi je život na bolje, stav prema životu, prema sebi, promenilo mi je prioritete.

O mom „malom onkološkom izazovu“ možete da pročitate više u tekstu Smehom, znanjem i ljubavlju sam pobedila rak

Zahvalnost nije bežanje od problema

Nadam se da sam do sad dovoljno ilustrovala koliko je zahvalnost korisna u životu i koliko može da pomogne, čak i kad je objektivno teško. To nije samo moje iskustvo, mnogi mogu da posvedoče da im je praktikovanje zahvalnosti pomoglo kad je bilo najteže.

To ni slučajno ne znači da je zahvalnost negiranje problema ili bežanje od njega. Nije dovoljno samo praktikovati zahvalnost i očekivati da se neki problem reši. U zavisnosti od vrste problema neophodno je postavljati sebi prava pitanja i tragati za odgovorima i rešenjima. Neophodno je preduzimati sve što je u našoj moći da rešimo problem i prevaziđemo prepreku.

Primećujem da neki veruju da nije dobro baviti se problemima, veruju da je to „negativno razmišljanje“. Slažem se da fokus samo na to šta je problem nije dobro i nigde ne vodi. Nije dobro misliti samo o problemu i utapati se u samosažanjevanju i brigama. Ali, jednako nije dobro praviti se da problem ne postoji i verovati da će se nekako sam rešiti, samo ako ga dovoljno dugo ignorišemo i „mislimo pozitivno“.

Rešenje je kao i obično srednji put. Identifikovati problem i zatim se usmeriti ka rešenju.

Zahvalnost za sve što imamo nam pomaže da se osnažimo i tako osnaženi krenemo da stičemo ono što nemamo. Ako neko nema posao, primer koji sam navela, da može da bude zahvalan za sve što ume da radi i za svaki posao koji je do sada imao, ne znači da tu treba da se zaustavi. Ne znači da će praktikovanje zahvalnosti nekom čarolijom doneti posao. Pored praktikovanja zahvalnosti potrebno je i razmišljanje o tome gde sve može da se traži posao, kako da se napravi, šta sve može da se radi…

Isto važi i za zdravstvene probleme. Zahvalnost za sve zdrave ćelije i organe, za sve zdravo provedene dane i godine je velika podrška. Pored toga, važno je i preduzeti medicinske procedure, donositi odluke o načinu lečenja, voditi računa o ishrani i tražiti sve moguće načine da se podrži, fizički i mentalno.

Sa zahvalnošću se svaki problem mnogo lakše rešava, ali samo praktikovanje zahvalnosti, bez aktivnosti najčešće nije dovoljno.

Vežba čini majstore

Ako se prvi put srećete sa idejom praktikovanja zahvalnosti, vrlo je verovatno da će vam u početku biti teško da istinski osetite zahvalnost. To je potpuno normalno i očekivano. Nemojte da odustajete zbog toga. I mehaničko razmišljanje i zapisivanje zahvalnosti, bez istinskog osećaja, u početku mnogo znače. Za većinu ljudi to jeste put do istinskog osećaja zahvalnosti za sve što imaju i jesu.

Vežba čini majstore, i to važi i za praktikovanje zahvalnosti.

U kolumni Andrije Gerića, Da li je moje dete talentovano, naišla sam na ovaj podatak koji je ostavio jak utisak na mene:

“Nauka kaže da smo svi talentovani za sve, samo je pitanje koliko i kako radimo. Postoji pravilo dobijeno empirijski, koje kaže: Potrebno je uložiti oko 10.000 sati (oko 10 godina) u neku aktivnost da biste postali vrhunski. To važi za sve: za sport, muziku, slikanje i za svaku drugu aktivnost.
Možda se pitate: “Kako to? Ja već 10 godina radim nešto, a nisam svetska klasa!” Ima tu jedan mali detalj koji pravi ogromnu razliku! 10.000 sati mora biti uloženo sa potpunom pažnjom, koncentracijom, usavršavanjem, analiziranjem, otklanjanjem grešaka i posvećenosti.”

Da biste osetili blagodeti praktikovanja zahvalnosti nije vam potrebno 10 godina. Prve lepe rezultate možete da osetite već nakon mesec dana. Ali, za prave, dubinske promene u stavu i samim tim i raspoloženju potrebna je višegodišnja svakodnevna praksa.

Dobra vest je da praktikovanje zahvalnosti ima kumulativno dejstvo. Sve što ste ikada uradili po tom pitanju se računa. Svaka zahvalna misao, svaka reč zahvalnosti, svako zapisivanje zahvalnosti….sve se računa.

Nadam se da sam vas ovim tekstom motivisala da u svoj život uvedete svakodnevno praktikovanje zahvalnosti. Želim vam da što pre osetite taj posebno lep i moćan osećaj koji će vas dalje motivisati da nastavite.

Ne košta vas ništa, ne oduzima mnogo vremena, a dobrobiti i blagodeti su neprocenjive.

Za kraj ću citirati Brene Braun koja kaže

Nije radost ono što nas čini zahvalnima. Zahvalnost je ono što nas čini radosnima.

Iz knjige „Lepe misli za lepe dane“