Nedavno sam se u snu svađala sa jednom osobom.
Tačnije, govorila sam joj da ne može tako sa mnom i šta sve od njenih postupaka prema meni nije u redu i ne dozvoljavam.
Trajao je taj san.
Trajala je ta moja govorancija.
Probudila sam se neobično dobro raspoložena.
Noćas sam sanjala sličan san.
Ovaj put je u snu bilo više njih koji su bili loši prema meni.
Baš, baš loši.
Omalovažavali su me.
Podsmevali mi se.
Ponašali se prema meni kao da sam manje vredna.
U snu sam svakom od njih rekla šta sam imala i kad sam završila okrenula sam se i otišla.
Davno je to bilo.
Baš davno.
Trajalo je dugo i bolelo mnogo.
Bolelo me je do srži mog bića.
Trajalo je toliko dugo da sam im poverovala.
Poverovala sam im da vredim manje od njih, i da je u redu da se tako loše ponašaju prema meni.
I posle ovog sna sam se probudila neobično dobro raspoložena.
U geštalt psihoterapiji to se zove završavanje nezavršenog posla.
Bez obzira na to koliko davno se nešto dogodilo ili događalo, ako nismo rekli svoju istinu, ako se nismo zauzeli za sebe, to ostaje da živi u nama.
Postaje deo naše sadašnjosti i svakodnevice.
U oba sna sam bila zdravo ljuta.
Ne besna.
Ne histerična.
Ne destruktivna.
Zdravo ljuta.
Zdrava ljutnja nam je neophodna za istinsko življenje.
Bez nje ostajemo zarobljeni u bolnim i ponižavajućim događajima.
Iz knjige „Kad porastem, biću Ja“
Pročitajte:
