Pitanje naše odgovornosti u životu uopšte i posebno u odnosima sa drugima je izuzetno važno i prilično pogrešno shvaćeno.
Neki svu odgovornost prebacuju na život i druge, a neki odu u drugu krajnost pa svu odgovornost pripišu sebi.
Na taj način ovi drugi sebi stvaraju nepotrebna osećanja krivice i nemoći.
Rekla bih da je istina, verovali ili ne, negde na sredini.
Da je otprilike 50% odgovornosti za to što se dešava na nama.
Umesto pitanja- šta mi fali, ili šta sam skrivila da mi se ovako nešto dešava, mnogo je konstruktivnije zapitati se- na koji način ja doprinosim ovoj situaciji? Šta je do mene?
Primer br. 1
Neki od vas se sećaju kako sam svojevremeno gunđala što mi nepoznati ljudi bez pardona pišu mejlove tipa- moj problem je to i to, šta da radim, hvala unapred.
Mene je to izuzetno iritiralo, pogotovo način, ne da li može, nego- hvala unapred….kao da se podrazumeva.
Toliko mi je to smetalo da sam i ceo tekst napisala: Pomaganje drugima mi pomaže da budem srećnija, ali…
A onda sam sasvim slučajno otkrila na koji način sam doprinela situaciji.
Nehotično sam se tekstom o izvorima besplatne psihološke pomoći zatekla na prvoj strani Gugla.
Ljudi ne čitaju pažljivo, traže pomoć, vide moj mejl i lepo napišu šta ih muči.
Kad sam sklonila taj tekst, mejlovi tog tipa su prestali da pristižu.
Primer br. 2
Ovih dana mi ljudi masovno pišu da me pitaju da li dozvoljavam da neki tekst podele na fb.
Ja u čudu, šta im je….
I onda shvatim na koji način sam doprinela ovoj pojavi.
Zbog nekih koji bezobrazno i bez moje dozvole prenose tekstove na svojim sajtovima, ispod svakog teksta stoji obaveštenje da je to dozvoljeno isključivo uz moju dozvolu.
Nisam to baš najpreciznije napisala, i razumem ljude koji su shvatili da za svako deljenje teksta moraju da imaju moju dozvolu.
Daklem, kad vam se nešto „stalno dešava“, zapitajte se– na koji način ja doprinosim ovoj situaciji.
Vrlo je verovatno da ćete pre ili kasnije doći do odgovora i samim tim načina da promenite situaciju.
