– Zdravo, dušo mamina švrćkava! Kako je bilo u školi? Šta ste danas učili?
– Učili smo sabiranje, pisano b i pažljivo slušanje.
– Pažljivo slušanje? Šta je to?
– Učiteljica nas je podelila u parove, ja sam bio sa Mašom! Rekla je da prvo jedno dete priča šta god želi, a drugo samo sluša. Kad neko kaže da je tužan, ne kažeš mu da ne bude tužan nego samo ćutiš, kaže učiteljica da je to dovoljno. Kad ona zazvoni zvončićima, menjamo se.
– Zvuči zanimljivo.
– Jeste! Lepo mi je bilo, pričao sam i pričao, a Maša me je slušala. Nije mi upadala u reč i nije govorila da je nešto dobro ili loše. Rekao sam joj da volim da sklapam lego i da ne volim da preskačem kozlić, plaši me to. A onda sam ja nju slušao. Ona želi da bude balerina, ali se boji da će joj se deca u razredu smejati ako to kaže.
– Divno! Drago mi je što ti je bilo lepo u školi!
– Hoćeš kad tata dođe s posla da mu ispričam, pa da se zajedno igramo pažljivog slušanja?
– Hoću, mili moj, jedva čekam!
– Možemo svakog dana da se igramo toga? Bolje je od lega! Možda će se i tati svideti, pa će dolaziti kući ranije…
Iz knjige „Dijagnoza: ljudsko biće“
Reč urednice:
„Sve što možete naučiti o sebi i svetu, o duši i telu, o ljudima i neljudima nalazi se među stranicama ove knjige iz koje kao naši učitelji izranjaju mali i veliki, deca i odrasli, poročni i psiholozi…
U ovim pričama kriju se odgovori na pitanja koja se nalaze na samom kraju: šta želim? šta me raduje? I time se krug zapitanosti nad životom i sobom obnavlja i ponavlja, ali ne u večnom okretanju za istim, nego kao novi krug oko sunca, s novim uvidima kao s novim doživljajima i događajima. Obnavljamo se kao ljudi i kao čitaoci.“
Dr Svetlana Slijepčević Bjelivuk
