Pročitala sam ceo internet na temu planinarenja.
Tehnike hodanja.
Tehnike disanja.
Ishrana pre, tokom i nakon planinarenja.
Hidriranje.
Obuća.
Manje mi je teško nego pre dva i po meseca kad sam krenula, ali i dalje su mi usponi i spuštanja preteški, graniče se sa mučnim.
Ne odustajem, naravno.
Pre dve subote na pauzi sam ponuđena rakijom.
-Hvala, ne pijem
-Ma uzmi malo, da nazdravimo.
-Ok, gutljajčić
I tako sam popila gutljajčić rakije.
Toliko mali da sam i zaboravila na njega.
Nastavljamo pešačenje, dolazimo do poprilično strme uzbrdice.
Jeeeej, uzbrdica!
Iznenađena sam svojom reakcijom.
Kao koza sam se uspentrala, sva srećna.
Jeeej!
Stekla sam kondiciju i savladala tehniku!
Sad sledi uživancija!
Jes’ vraga.
Sledeće pešačenje skoro sve po starom (mrvičicu bolje nego pre).
Dušu ispuštam na uzbrdicama.
Milim nizbrdicama.
Sreća te znam ponešto o psihologiji.
Rakija je anksiolitik.
Zato mi je ona uzbrdica bila tako lagana i zabavna.
Nisam nosila breme anksioznosti.
Ne, nije mi plan da ubuduće utapam anksioznost u alkoholu.
Rakija je uradila svoje, pokazala mi je u čemu je problem.
Anksioznosti ću nastaviti da se oslobađam psihološkim metodama.
Preplavljivanjem iliti bacanjem u vatru (kad se nađem pred uzbrdicom i nizbrdicom nemam gde da pobegnem, moram da ih savladam).
Metodom sistematske desenzitizacije.
Zvuči fensi ali je zapravo veoma jednostavna.
Redovno i dozirano izlaganje situacijama u kojima se osećamo anksiozno.
Anksioznost može da se definiše kao strah da se u nekoj situaciji nećemo snaći.
Kada je reč o planinarenju, jasno mi je zašto sam toliko anksiozna.
Ceo život mi nos u knjigama.
Nemam iskustva sa takvim aktivnostima.
Moje telo je nenaviknuto.
Osećam se nesigurno.
Nemam samopouzdanja jer nemam dokaza da ja to mogu.
Sad već imam malecku kolekciju dokaza da ja to mogu.
I anksioznost se smanjuje.
Uzbrdice i nizbrdice imamo na planinama, a imamo ih i u svim ostalim oblastima života.
U poslu.
U plesu.
U odnosima.
U kuvanju.
Anksioznost može da se javi u bilo kojoj aktivnosti i situaciji sa kojom nemamo iskustva (ili imamo neprijatna iskustva).
„Ja to ne mogu.“
„Neću se snaći.“
Može da nas parališe i iscrpi.
A može i da nam bude signal da su nam potrebni ohrabrenje i podrška.
I sticanje znanja, veština i iskustva.
Umesto „mora da sa mnom nešto nije u redu kad se ovako osećam.“, konstruktivnije je da sebi kažemo
„Ovako se osećam zato što nemam iskustva. Idem polako, korak po korak, malo po malo, i stići ću.“
