Iako može da dođe automobilom, taksijem ili autobusom, Zorica voli da pešači do Tvrđave. To joj je kao hodočašće. Voli da korača polako Varadinskim mostom. Bez žurbe pređe most, diše duboko, dušom i telom upija mir koji oseti svaki put čim stopalom dotakne Srem. Kratkom kaldrmisanom uličicom dođe do crkve Svetog Roka. Odmah pored nalaze se široke stepenice koje vode do gornjeg dela tvrđave. Prolazi kroz jedan tunel, pa drugi i konačno stiže na cilj. Sa vrha Tvrđave puca pogled na Novi Sad, i Dunav koji lenjo teče. Nekad je plav, kao u Štrausovom valceru, nekad je siv, nekad zelenkast. Ali uvek je moćan.
Godinama obećava sebi da će napraviti ritual da jednom nedeljno prošeta do Tvrđave. Realnost je da tamo ide kada se oseća posebno tužno i usamljeno. Tvrđava joj dođe kao dobra majka, koja je uvek dočeka širom raširenih ruku, spremna da zagrli, pomiluje i uteši. Psiholozi su napravili eksperiment. Mladuncima rezus majmuna su dali da biraju između dve veštačke majke. Jedna je bila žičana, u ruci joj je bila flašica sa mlekom. Druga je bila mekana, od veštačkog krzna. Mladunci su išli do žičane majke samo kad su bili gladni. Čim bi se najeli, otišli bi do krznene majke i tamo se igrali. Eksperimentatori su zatim uveli novi faktor. Napravili su iznenanadan jak zvuk, znaući da je to urođeni strah svih primata. Majmunčići su u strahu trčali kod krznenih majki. Ovaj eksperiment, iako izveden pre više decenija, i danas služi kao jak dokaz da su emocionalna povezanost i topao dodir jednako važni kao i hrana.
Majka, uspešna preduzetnica uvek uredne frizure i sređenih noktiju na rukama, omiljena u svakom društvu, do dana današnjeg zbunjuje sada već odraslu ženu. Uvek je vodila računa o njoj, hranu pripremala od najkvalitetnijih namirnica, oblačila je u najlepše haljinice, vodila na balet i u školicu engleskog. Na prvi pogled rekli biste da je puna ljubavi, ali njeni osmesi bili su namešteni, ukočeni, a zagrljaji kruti, bez topline i mekanosti. Ulogu majke igrala je perfektno, ali zbog sebe, ne zbog ćerke koja se odmalena osećala kao statistkinja u filmu „Prohujalo s vihorom“. Nije ni čudo što Zorica utehu traži u kamenom zdanju. I u jelu.
Od puberteta kuburi sa viškom kilograma. Smrša, ugoji se, smrša, ugoji se. I tako decenijama. Čak i kad smrša, oseća se debelo. Iako je odlično upoznata sa principima zdrave i uravnotežene ishrane, u trenucima kada joj je potreban zagrljaj, ona poseže za hranom. Tvrđava je uvek umiri i uteši. ali ne može svaki čas da ide tamo. A hrana, ona je uvek pri ruci. Za razliku od hrane koja teši, uteha dobre majke nema štetne posledice, ali Zorica to ne može da zna.
U jednom od restorana na Tvrđavi naručuje nadaleko čuvenu krempitu. Kada je naručite, prvo iznenađenje vas čeka kad vam konobar donese nešto što oblikom podseća na krempitu, ali je veliko kao četiri uobičajena parčeta. Drugo iznenađenje vas čeka pri prvom zalogaju. Jasno je svakom ko je ikada probao nešto slično, da je ovo jedna sasvim neobična krempita.
Ona se čak gostima najavljuje sa posebnom svečanošću u glasu. Zorica je ne naručuje baš svaki put kad dođe. Ne, ona se jede u posebnim prilikama.
Juče je bila na prvom treningu emocionalne inteligencije. Očekivala je korisne informacije o emocijama i zanimljive vežbe.
Prvo su radili vežbu upoznavanja. Maja, voditeljka treninga im je rekla da nađu sebi para i da nekoliko minuta kroz razgovor tragaju za trima zajedničkim stvarima koje vole. Bilo je zabavno i prijatno. Parovi su se menjali na Majin znak, tako da su svi članovi grupe imali priliku da se upoznaju. Atmosfera u grupi se nakon vežbe promenila, postala je opuštenija, toplija, radosnija. Maja je sedela u svojoj zelenoj fotelji zadovoljno se smeškajući. Nije joj prvi put da zadaje ovu vežbu. Zna koliko svima prija da sa drugima pronađu nešto zajedničko, koliko to zbližava i povezuje ljude, koliko opušta.
Zatim im je najavila sledeću vežbu. Opisala je kao drevnu i moćnu tehniku za opuštanje. Udahnite. Polako. Duboko.
Mislite samo na svoj udah. Pratite ga. Od nozdrva do stomaka. Sada izdahnite. Polako. Potpuno. Pratite svoj dah. Ponovila je ovo nekoliko puta, i lica učesnika su postala obasjana osmesima.
Disanje je drevna tehnika koju zaboravljamo. Dišemo, ali tek da preživimo. Plitko i brzo. Nema se vremena.
Na kraju susreta, zadala im je domaći zadatak da zapitaju sebe: Šta želim? Šta me raduje?
Zorici je zadatak delovao lako i ne baš zanimljivo.
Nakon treninga njih troje su otišli na večeru. Marko, Nađa i Zorica. Upoznali su se pre manje od dva sata, ali to upoznavanje je bilo drugačije od uobičajenog, kad se kaže ime i pruži ruka. Podelili su neke istinski važne informacije. Da vole zeljanicu na primer. Mnogo je to bliskije nego kad samo kažeš ja sam ta i ta, bavim se tim i tim.
Večera je bila prijatna. Nastavili su razgovor o emocijama i delili utiske sa treninga. Smejali su se. Pronašli su svoje jato. Ljude kojima je važno to što voliš zeljanicu. Koji sa razumevanjem klimaju glavom kad im kažeš da ne voliš toplo mleko, pogotovo kad se napravi onaj tanak kajmak. Veče je bilo prijatno, bogato novim utiscima i iskustvima. Očekivala je još bolje jutro. Iznenadila se kad se probudila mrzovoljna. Osećala se prazno i nemirno. Zašto?
Odgovor nije dobila ni nakon nekoliko puta ponovljenog pitanja, te je odlučila da prošeta do Tvrđave. Jasno je bilo da je dan za Krempitu.
Šta želim?
Šta me raduje?
Kad ne znaš šta želiš i šta te raduje, tu ni Tvrđava ni Krempita ne pomažu.
