Koliko košta ljubav i može li da se kupi na kredit

Deka i unu­ka sto­je is­pred iz­lo­ga pro­dav­ni­ce igra­ča­ka. Unu­ka gle­da ku­ći­cu za lut­ke ši­rom ot­vo­re­nih oči­ju. Deka gle­da unu­ku sa lju­bav­lju. Di­van pri­zor. Ne­žan.

Iz­nad te sli­ke sto­ji rek­la­mni slo­gan jed­ne ban­ke: „Ako ne mo­že­te da ka­že­te ne, mi ka­že­mo – što da ne?”

Na prvi pog­led sve je u redu. U redu je da deka unu­ci kupi ku­ći­cu za lut­ke. U redu je lju­bav po­ka­zi­va­ti i pre­ko pok­lo­na.

Ono što, po mom miš­lje­nju, nije u redu jeste po­ru­ka koja se ša­lje ovom rek­la­mom − da bis­te ne­kom po­ka­za­li lju­bav, po­tre­ban vam je no­vac. A ako ne­ma­te no­vac, ne bri­ni­te, mi smo tu i „da­će­mo” vam kre­dit. Svi zna­mo šta su kre­di­ti. Neću ula­zi­ti u to da li su ne­o­phod­ni ili ne i da li se mogu iz­be­ći. Ni­sam eko­no­mis­ta po stru­ci i ne znam. Znam samo da sam proš­le go­di­ne otp­la­ti­la glav­ni­cu kre­di­ta koji sam po­dig­la da bih pla­ti­la ško­la­ri­nu i da ću još samo dve go­di­ne ot­pla­ći­va­ti ka­ma­tu.

Kao što re­koh, ni­sam eko­no­mis­ta. Ja sam psi­ho­log. I kao psi­ho­log i kao ljud­sko biće sam oset­lji­va na ma­ni­pu­la­ci­je ra­z­ne vrs­te. U ovoj rek­la­mi vi­dim po­ku­šaj ban­ke da pod­stak­ne pen­zi­o­ne­re da po­dig­nu kre­dit tako što će igra­ti na kar­tu nji­ho­ve lju­ba­vi pre­ma unu­ci­ma.

„Ako ne mo­že­te da ka­že­te ne, mi ka­že­mo – što da ne?”

Lju­bav se ne ku­pu­je. Po­go­to­vo ne na kre­dit.

Na pi­ta­nje šta je lju­bav i kako se po­ka­zu­je, kako zna­mo da nas neko voli i da mi ne­kog vo­li­mo, ne pos­to­ji je­dan ta­čan od­go­vor. U ži­vo­tu sva­kog čo­ve­ka, lju­bav se po­ka­zu­je ona­ko kako taj neko ve­ru­je da se po­ka­zu­je. Ako neko ve­ru­je da „kad ne­kog vo­li­mo, uvek mu uga­đa­mo”, tada će taj neko u si­tu­a­ci­ji u ko­joj ne može da ugo­di ili is­pu­ni neku že­lju do­živ­lja­va­ti sebe kao ne­kog ko ne voli.

Ako neko ve­ru­je da „kada ne­kog vo­lim i kada neko voli mene, uvek se ra­zu­me­mo i u sve­mu sla­že­mo”, sva­ko ne­ra­zu­me­va­nje i nes­la­ga­nje će pro­tu­ma­či­ti kao od­sust­vo lju­ba­vi.

Kada neko ve­ru­je da „ako me neko voli, ni­ka­da neće ura­di­ti neš­to što mi sme­ta”, sva­ki pos­tu­pak dru­ge oso­be koji nije u skla­du sa tim uve­re­njem pro­tu­ma­či­će kao znak da lju­ba­vi nema.

Ako neki deka ve­ru­je da ako voli svo­ju unu­ku, mora da joj kupi sve što ona po­že­li, on će po­di­ći kre­dit i ku­pi­ti joj sve što po­že­li. Jer za nje­ga je to lju­bav.

Pog­reš­na uv­ere­nja o lju­ba­vi su na­pra­vi­la mno­go više šte­te u blis­kim odno­si­ma nego bilo koja „ob­je­kti­vna” pre­pre­ka.

Ako ve­ru­je­te da kada ne­kog vo­li­te ni­ka­da ne­će­te mo­ra­ti da ka­že­te šta vam sme­ta, šta vam ne od­go­va­ra i šta ne že­li­te, da ni­ka­da ne­će­te biti u si­tu­a­ci­ji da odbi­je­te zah­tev vo­lje­ne oso­be, ve­li­ka je ve­ro­vat­no­ća da su blis­ki od­no­si za vas opterećujući i iscrpljujući. Teš­ko je biti opuš­ten i au­ten­ti­čan ako i od sebe i od dru­gih oče­ku­je­te ne­mo­gu­će.

Moj pred­log je da se, kada vi­di­te ovak­vu ili slič­nu po­ru­ku, se­ti­te − ako ne mo­že­te da ka­že­te ne, pos­to­je na­či­ni da se to na­u­či; ne mo­ra­te da za­pa­da­te u duž­nič­ko rop­stvo da bis­te po­ka­za­li lju­bav oni­ma koje vo­li­te.

Iz knjige „Putovanje u središte srca“