Da li vam se događa da kada počnete vezu s nekim postanete nekako previše okupirani tom osobom i vašim odnosom?
Da li sve drugo prestaje da bude važno?
Da li pored lepih osećanja počinjete da osećate strah i pitate se šta ako me ostavi?, šta ako prestane da me voli?
Da li ste spremni da radite stvari koje vam ne prijaju i koje su u suprotnosti sa vašim vrednostima, samo da biste drugu osobu zadržali pored sebe?
Da li ste nekad bili u vezi sa nekim ko vam se nije sviđao previše, samo zato što niste mogli da odolite pažnji koju ste dobijali?
Da li vam je neko rekao da ste previše zahtevni i da „gušite“?
Da li se osećate uznemireno kada niste u kontaktu sa voljenom osobom?
Da li često osećate da ne dobijate dovoljno ljubavi? I da li se to ponavlja iz veze u vezu?
Ako ste na neka od ovih ili sva pitanja odgovorili sa „da“, moglo bi se reći da ste „gladni ljubavi“.
Kod gladi za hranom je u pitanju biološko preživljavanje, kod gladi za ljubavlju je u pitanju psihološko preživljavanje. I jedno i drugo je prioritet, svako na svoj način.
Kada neko danima nije jeo neće birati iz menija nego će strpati u usta prvo što se nađe pred njim, ješće halapljivo i nestrpljivo, ne vodeći računa o manirima. I čak i kada se zasiti, ostaće mu sećanje na gladovanje i strah od smrti.
Slično se događa i kod gladi za ljubavlju. Samo još malo komplikovanije. Kada je neko gladan hrane, pa počne da jede, u nekom trenutku stomak šalje signal da je pun, da može da stane.
Kod gladi za ljubavlju funkcionišemo kao vreća bez dna- bez obzira na to šta neko drugi radi i na koje načine pokazuje ljubav, sve to kao da nekako propada kroz nas i ne ostaje dovoljno dugo da nas emocionalno nahrani i zasiti.
Koreni gladi za ljubavlju sežu do najranijeg detinjstva i do prvog odnosa sa drugim ljudima-do odnosa sa roditeljima. Naše definicije ljubavi i voljenosti nastaju u periodu kada naše kognitivne funkcije i verbalne sposobnosti nisu dovoljno razvijene da donosimo pravilne zaključke i da ih kroz komunikaciju sa drugima korigujemo. One su na jednom nesvesnom i preverbalnom nivou i to je razlog zašto je teško doći do njih i preispitati ih.
Retki su roditelji koji ne vole svoju decu. Ogromna većina roditelja voli svoju decu i želi im sve najbolje, ali… ne umeju da pokažu tu ljubav. Niko ih nije učio kako se to radi.
I tako neka deca odrastaju sa osećajem nevoljenosti iako su zapravo bila voljena.
Ta deca, kada odrastu, pokušavaju nedostatak osećaja voljenosti da nadoknade u ljubavnim vezama ali nikako ne uspevaju.
Zašto? Zato što se roditeljska i partnerska ljubav razlikuju. I zato što kada partner preuzme ulogu roditelja veza prestaje da bude funkcionalna.
Dakle, pronalaženje savršenog partnera koji će nas voleti onako kako nikada nismo bili voljeni nije rešenje. Ne postoji taj savršeni partner koji može da nadoknadi nešto što nismo dobili od roditelja.
Da li to znači da su oni čiji roditelji nisu umeli da pokažu ljubav zauvek osuđeni na osećaj nevoljenosti i nezadovoljstvo u ljubavnim odnosima?
Ne!
To samo znači da oni koji kod sebe prepoznaju glad za ljubavlju treba da pre nego što krenu u potragu za novom ljubavlju u sebi razreše odnos sa svojim roditeljima.
Prošlost ne može da se promeni, šta je bilo bilo je.
Ali doživljaj prošlosti i tumačenje događaja može, i tu je osnova prevazilaženja gladi za ljubavlju.
Shvatanje da roditelji nisu krivi što nisu umeli da pokažu ljubav.
Prihvatanje činjenice da to što roditelji nisu umeli da pokažu ljubav ne znači da s njima nešto nije u redu.
Ovaj proces nije lak i ume da bude bolan. Ali to je jedini put ka isceljenju kapaciteta za ljubav.
Svako može da primi samo onoliko ljubavi koliko veruje da zaslužuje, i sve dok u sebi ne promeni uverenje da nije dovoljno dobar i da ne zaslužuje ljubav, neće biti u mogućnosti da primi nečiju ljubav i da dozvoli nekom da ga voli na jedan zreo, odrasli način.
Iz knjige Putovanje u središte srca
Želite da:
- više volite sebe
- povećate svoju emocionalnu inteligenciju
- ulepšate i obogatite svoju svakodnevicu?
Knjiga „Putovanje u središte srca“ može da vam pomogne u tome!
„Sjajna knjiga, pravi melem„
Srbijanka Jović
„Profesionalna, stručna, a opet topla, lična i milujuća.“
Jelena Veljković
Pisana je jednostavnim i razumljivim jezikom, uz mnoštvo primera, ilustracija i konkretnih načina da život živite lakše i lepše.
U ovoj zbirci psiholoških tekstova obrađene su neke od sledećih tema:
- ljubav prema sebi
- odnosi sa drugim ljudima
- srećan život
- emocionalna inteligencija
- asertivnost
Pročitala sam Vašu knjigu, nisam oka sklopila od sinoć a radim od 14h i ne žalim
Nakupila sam se energije za sto godina!
Svaka Vam čast
Tražili su mi ljudi na čitanje i ne dam! Ljubomorno je čuvam! Mogu samo iz moje ruke da bace pogled da ne bi oštetili moju amajliju za lepo raspoloženje i ispravno razmišljanje
Hvala Vam ”
Želite knjigu “Putovanje u središte srca” u svojoj biblioteci? Da vam bude pri ruci svaki put kad vam zatreba razumevanje, uteha, ohrabrenje i vetar u leđa?
Draga Jelena,sa neizmjernim zadovoljstvom citam Vase tekstove i nastojim iz svakoga po nesto nauciti.Ovaj tekst me naveo na razmisljanje da li i kada smo u situaciji da smatramo sebe voljenom i da cak imamo previse ljubavi u svom zivotu a to u nama stvara osjecaj gusenja ne vucemo iste greske iz djetinjstva.Naime smatram se bas voljenom,cak i previse voljenom toliko da mi tolika bliskost stvara osjecaj tjeskobe i gusenje licne slobode.Mislite li da su u ovoj situaciji isti obrazci to jeste djetinjstvo i osjecaj nevoljenosti.Mogla bih pomisliti da je taj osjecaj vezan za godine provedene sa istom osobom(33)ali taj osjecaj je od prvog dana nesmanjenog intenziteta.Hvala vam jos jednom na divnim i pucnim tekstovima koji uvijek otvaraju poneko pitanje i mozda novu temu
Odličan tekst. Mene zanima kako oprostiti to što ste se osećali nevoljeni iako su možda roditelji najmanje tu krivi, možda smo baš mi krivci jer nismo uspeli da se otvorimo za njihovu ljubav jer smo bili povređeni nekom sitnicom i onda se zatvorili. Ali kako tačno oprostiti svetu, a pogotovo roditeljima, za tu nevoljenost koju smo osećali kao mali i tako na sebe navukli masku „niko mi nije potreban“ iza koje leži „nisam dovoljno dobar“ i „plač malog deteta „oni me ne vole““, kako se otvoriti za ljubav i porušiti sve te zatvorenosti koje smo stvorili?
Odlično pitanje, pogotovo ovo „kako se otvoriti za ljubav i porušiti sve te zatvorenosti koje smo stvorili?“
Odgovoriću u nekom od narednih tekstova 🙂
Jee. ❤ jedva cekam aBd.
Draga Jelena, ovo je odlican tekst i bas bih volela da procitam detaljnije na tu temu ako budes pisala 🙂
Draga Jelena, od tebe ću vrlo rado čuti dodatna pitanja, sigurna sam da će me inspirisati za novi tekst 🙂
Sjajan tekst koji je do mene stigao u pravom trenutku…koristila sam svaku priliku da nakon onog što pročitam, nakon neke objave i kažem po nešto!!! Ovde mogu samo reći….SJAJNO!!! Imala sam sreće da sam „dete“ dva sjajna virtouza u ljubavi…ali moram da priznam da je toplinu roditeljskog doma teško „preneti“ dalje…u „svoj“ dom!!! A navika je čudo!!!
Valjda je zato teško biti original…a kopija je samo..kopija!!! Uzori su bitni, ali svako kroji „šinjel“ za svoju borbu!!! A na ovom frontu…saborci su bitni!!! Ljubim te draga…HVALA NA OVO DIVNOM TEKSTU!!!
🙂
Ma kako god, ljubavi nikad dosta… Može li uopšte da je bude previše ? I uz to, previše ljubavi, za razliku od hrane, ne goji i dobro je za zdravlje…