„Do promene dolazi onda kada čovek postane ono što jeste, a ne kada pokušava da bude ono što nije.“
Arnold Baisser
Ovo lepo zvuči. Nekako moćno, opuštajuće.
Zar ne bi bilo divno, za promenu, biti autentičan. Biti to što jesi.
Možda ste već negde pročitali ovu izreku, ili neku sličnu, oduševili se i odlučili da je primenite u svom životu.
Da konačno budete to što jeste.
I suočili se sa pitanjem- ko sam zapravo ja?
Šta zapravo znači „budi to što jesi“? Kako to izgleda?
Danas je utorak. Dan koji sam nekako u proteklih par meseci odredila da bude dan kada pišem novi tekst i šaljem ga na mejling listu.
Nakon toga sledi mnogo lepih komentara i mejlova.
Zahvaljujete mi se što vam pomažem svojim rečima, hvalite moj lagan i lepršav stil pisanja kojim nekako uspevam da obradim važne, životne teme.
U mojim tekstovima se oseti da uživam u tome što radim, da volim pisanje, psihologiju, ljude i život. Oseti se iskrenost i to da je reči napisalo jedno ljudsko biće a ne neka enciklopedija psihologije.
Obično par dana pre pisanja teksta imam nekoliko ideja u glavi i onda se jedna iskristališe, sednem i napišem tekst.
Tekst koji sam napisala prošle nedelje, Priča o mom vereničkom prstenu je izazvao do sada najlepše i najličnije reakcije.
Napisala sam ga u dahu, samo je izašao iz mene. Uživala sam dok sam ga pisala i ta emocija je došla i do vas koji ste ga čitali.
I naravno da imam želju da i sledeći bude jednako dobar i kvalitetan. Da vas motiviše i inspiriše i da ponovo opravdam svoju reputaciju nekog ko piše fantastične tekstove koji mnogima pomažu.
I sedim tako ispred računara, bez ideje o tome o čemu ću da pišem i bez one energije radosti i poleta koje obično osećam kada pišem.
Ukratko- zablokirala sam se. I nije mi to prvi put.
Prevelika želja da se nešto postigne obično dovodi do toga da se zablokiramo.
Već dugo sam na tom putovanju traganja za sobom i već dugo se u meni bore ona prava, posebna i jedinstvena Jelena i ona druga, koja se boji da bude drugačija, koja se boji da posluša sebe, koja veruje da nešto s njom nije u redu zato što se ne uklapa u društvene standarde i očekivanja.
Nakon više godina bavljenja temom ljubavi prema sebi, što akademski, kroz čitanje stručne literature, što kroz individualni rad sa klijentima, što kroz moj lični razvoj i životna iskustva, iskristalisala sam online program „Tri koraka do ljubavi prema sebi“, koji se sastoji iz tri jednostavne i, pokazalo se veoma efikasne vežbe čijim svakodnevnim praktikovanjem razvijamo različite aspekte ljubavi prema sebi.
“Mislila sam da nije lako zavoleti sebe, da je to dugačak i neprijatan proces.
Uz ove divne vežbe mi rad na sebi izgleda kao igra. Radim ih već dva meseca, i definitivno ću ih zadržati kao naviku za ceo život.
Šetajući kroz svoj vrt jedan kralj je otkrio da u njemu cveće i drveće vene i nestaje.
Hrast je venuo zato što nije visok i vitak kao bor.
Bor se sušio od žalosti zato što ne može da donese plod kao vinova loza.
A vinova loza je venula jer ne može da cveta kao ruža.
Onda je kralj naišao na dragoljuba, biljku koja je bila u punom cvatu i zračila svežinom i životom.
Ona mu je došapnula:
„Za mene je to što si me posadio značilo da želiš dragoljuba.
Da si želeo hrast ili bor ili ružu ne bi mene sadio.
Prema tome, pošto ja ne mogu da budem ništa drugo do ono što jesam,
trudio sam se da budem najbolji mogući dragoljub.“
Nepoznat autor
