„Nekada davno sam se zabavljala sa jednim dečkom. Volela sam ga, ali on nije voleo sebe. Mene je voleo onako usput, kad mu dođe inspiracija. Mislila sam da će početi da se voli, ako ga ja …
Znate ono kad nekog tek upoznajete pa je sve interesantno, novo, sveže.
Obraćate pažnju na tu osobu.
Zainteresovani ste.
Želite da toj osobi bude lepo s vama.
Govorite volim te.
Govorite šta vam se sviđa.
I onda prestanete.
Često kada mi klijenti govore o svojim osećanjima primećujem određenu dozu stida.
Da li je u redu što ovo osećam?
Da li treba to da osećam?
Kakva sam ja osoba kad ovo osećam?
Šta o meni govori to što osećam ljutnju/ tugu/ strah/ želju….?
Budućnost pripada onima koji veruju u lepotu svojih snova.
Eleonora Ruzvelt
Leto 2012. godine.
Letovala sam u Ljoret de Maru, u Španiji.
U nekoj bajci, ne sećam se više kojoj, jedan kralj je tražio muža za svoju ćerku princezu.
Rekao je da će njenu ruku dati onom koji uspe da je nasmeje.
Nije da sam ja sad neka princeza, ali kad razmišljam šta mi je najvažnije da muškarac kom ću pokloniti svoje srce ima, uvek mi spontano prvo na pamet padne- da ume da me nasmeje. I da možemo da se smejemo zajedno.
