Blago nije skriveno, tražimo ga na pogrešnim mestima

 


 

Meni je danas rođendan.

Sedmi.

Pre sedam godina na današnji dan sam operisana.

Tumor. Maligni.

U narednih godinu dana sam operisana još jednom, i imala dvadesetak ciklusa hemoterapije.

Neke sam primala u dnevnoj bolnici, a neke na odeljenju, gde bih ležala dva-tri dana, sa infuzijama zadenutim u obe ruke.

Sve ovo zvuči strašno, a moja sećanja su sasvim drugačija.

Ishod je bio neizvestan, i nisam htela da se dodatno iscrpljujem katastrofičnim scenarijima.

Šta bude biće.
Daj da ja učinim sve što je u mojoj moći u tom trenutku.
Da Živim svaki sekund, jer ne znam koliko ih je preostalo.

Čitala sam.
Pisala.
Gledala filmove i serije.
Slušala muziku.
Dopisivala se sa ljudima koji mi prijaju.

Koliko god neprijatno i teško to iskustvo bilo, vratilo me je u život.
Naučilo me da živim.
Šta je važno.
A šta potpuno nebitno.

Od tada Živim mnogo više.
Plačem.
Ljutim se.
Osećam strah.
Dozvoljavam sebi da mnogo toga ne mogu.
A ponešto mogu ali neću, i to je okej.

Smejem se.
Volim.
Stvaram.

Ukratko, Živim.

Od kako je počela ova epidemija, počesto se setim svog lečenja.
Slično mi je nekako, ali na globalnom nivou.

Kao da nas Život podseća da smo zalutali.
Da jurimo k’o muve bez glave i zaboravljamo šta je stvarno važno.

Dodirivanje je zabranjeno.
Približavanje na manje od metra takođe.
Ljudi nose maske,
Oči dolaze do izražaja.
Pozivaju da se gleda u njih.
Dodirivanje očima je dozvoljeno.
Poželjno,
Bezbedno.

Da li je bezbedno gledati duše?
Videti duše?

Bojimo se toga, neznajući da je opasno gledati sve osim duše.
Ne gledati dušu.

Opasno je zaboraviti šta je jedino važno.
Duša.
Čovek.
Susret.
Dodir.

Opasna je sumanuta jurnjava za postignućima.
Verovanje da moramo nešto da zaslužimo.
Da nismo dovoljni.

I onda nas jedna obična maska podseti na to da je blago u očima.
Nije skriveno, tražimo ga na pogrešnim mestima.

 


 

“Mislila sam da nije lako zavoleti sebe, da je to dugačak i neprijatan proces.
Uz ove divne vežbe mi rad na sebi izgleda kao igra. Radim ih već dva meseca, i definitivno ću ih zadržati kao naviku za ceo život.“

Jelena Pantić

Psiholog i autorka knjige "Putovanje u središte srca". Više od 15 godina se bavim emocionalnom inteligencijom, pozitivnom psihologijom, psihologijom sreće i blagostanja.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *