Šta bi bilo kad bismo prestali da „podrazumevamo“ jedni druge

Ako vam kažem da sam bila u bolnici na pregledu i da sam sve završila bez problema, verovatno vam neće biti zanimljivo.

Normalno je da sam pregled obavila bez problema, pobogu, pa to im je posao!?!

Zato ću da počnem sa „zanimljivijom“ pričom.

Pacijentkinja kuca na vrata ordinacije ispred koje stoji podosta drugih pacijenata.

Na vratima piše „molimo vas da ne ulazite bez poziva“

Izlazi sestra i tek blago povišenim tonom kaže „molim vas, koliko puta treba da vam kažem da ne ulazite bez poziva?“

Malo je iznervirana. Strašno, strašno. Mislim, to joj je posao, ona je tu zbog pacijenata, ne pacijenti zbog nje.
Strašno, strašno!

Jedna žena konstatuje kako je ta sestra jako neljubazna. Nekoliko drugih odobravajuće klima glavom.

U meni kuva ali ćutim.

S obzirom na to da nisam prvi put tu, mogu da posvedočim da ne kafeniše u ordinaciji, da izlazi na svakih par minuta da vidi da li nekom nešto treba, da strpljivo pregleda medicinsku dokumentaciju i pomogne pacijentima da izdvoje to što treba.

I danas je, par minuta pre tog „nemilog događaja“ sa kucanjem, sedela sa pacijentom i strpljivo pregledala papire. I strpljivo objašnjavala da je potrebno da nalazi budu prevedeni na srpski jer je pacijent doneo nalaze na nemačkom jeziku….strašno, šta još neće tražiti.

Ah da, to niko nije komentarisao. Podrazumeva se, to im je posao.

Kad sam ušla u ordinaciju nisam odolela da ne prokomentarišem „scenu“.
Drage su mi i doktorka i sestra i žao mi je što su nepravedno optužene da su neljubazne.

Dirnulo me je to što sam videla koliko im je značilo da neko primeti njihov trud i zalaganje.
I svaki put mi ih bude žao kad vidim pod kolikim su pritiskom.
I svaki put sam im zahvalna što su ok prema meni.

Ne, ne prostiru mi crveni tepih i ne tetoše me. Ok su, i to je dovoljno.

Doktorka mi je rekla da je svoju normu zakazanih pacijenata ispunila za taj dan.
Mene, i te nezadovoljne uslugom ispred, će da primi mimo toga. Jer se zakazuje unapred par meseci, pa da ne čekamo. Njeni smo pacijenti. Ali to nije važno. To se podrazumeva.

Ista doktorka koju sam već jednom spominjala, koja nije htela da mi naplati pregled iako sam zakazala kod nje u privatnoj bolnici. A to sam uradila jer sam videla da nema vremena da sedi i razgovara sa svakim od nas. Ne zato što je nemarna, nego zato što ima previše pacijenata.

Nekih godinu i po dana sam obilazila bolnice, laboratorije i domove zdravlja mnogo više nego što bih volela da jesam.
I nemam nijedno loše iskustvo, naprotiv.
Zahvalim se svima, iako „samo rade svoj posao“. Prija im, ljudi su. Zahvalim se i za ljubaznost. To primećujem da im posebno prija.

Kad kažem „zahvalim se“ ne mislim na koverte i poklone, mislim na pogled, osmeh i „hvala“.

Sve ovo što sam napisala mogu da ilustrujem sa mnogo primera, mojih, ličnih, što iz medicinskih institucija, banaka, raznih službi, prodavnica…. mnogo primera gde su ljudi na usluzi ljudima.

Evo još jedan primer. Pre nekog vremena, u banci prilazim službenici kojoj samo što para nije krenula na uši. Ne znam zašto ali vidim da je na ivici živaca.

Kažem „mnogo posla danas?“ na šta se ona momentalno, ali momentalno opusti i osmehne mi se.
Opričasmo nas dve par minuta o koječemu, rastadosmo se u radosti i veselju a sledeću stranku je dočekala sa osmehom.

Ah ta empatija 🙂 I kako su ljudi dobri kad u njima vidimo ljude a ne samo službenike.
Čudo jedno 🙂

Znam da ima i nesavesnih i neljubaznih radnika u svim institucijama, neću to da negiram.

Ono što želim da kažem je da i od nas zavisi kakva će druga strana da bude prema nama.

I da kada idemo sa idejom da neko „treba da“ bude bogznakako ljubazan prema nama jer mu je to posao, pa se naljutimo kad ne bude tako, mnogo je veća verovatnoća da ćemo imati neprijatnu komunikaciju i još jednu potvrdu kako su lekari, sestre, službenici razni božemesačuvajkako neljubazni i neprofesionalni.

Dobrote i posvećenosti i profesionalnosti ima, a bilo bi ih još više kad bismo prestali da ih uzimamo zdravo za gotovo.

I kad bismo ljubaznost i pažnju davali umesto da ih očekujemo i zahtevamo.

Kad bismo prestali da „podrazumevamo“ jedni druge.