Šetajući kroz svoj vrt jedan kralj je otkrio da u njemu cveće i drveće vene i nestaje.
Hrast je venuo zato što nije visok i vitak kao bor.
Bor se sušio od žalosti zato što ne može da donese plod kao vinova loza.
A vinova loza je venula jer ne može da cveta kao ruža.
Onda je kralj naišao na dragoljuba, biljku koja je bila u punom cvatu i zračila svežinom i životom.
Ona mu je došapnula:
„Za mene je to što si me posadio značilo da želiš dragoljuba.
Da si želeo hrast ili bor ili ružu ne bi mene sadio.
Prema tome, pošto ja ne mogu da budem ništa drugo do ono što jesam,
trudio sam se da budem najbolji mogući dragoljub.“
Nepoznat autor
