Bora Čorba nam je još davnih dana pevao da „priča o ljubavi obično ugnjavi“. Google i statistike ovog bloga kažu da nije tako.
Emocionalna inteligencija, emocije, stres, zahvalnost… zaintrigiraju određeni broj čitalaca pa kliknu na link i pročitaju tekst, ali kada u naslovu posta bude ljubav, ljubavna veza ili nešto slično tome broj poseta se drastično povećava.
Ljubav u XXI veku
Statistike kažu da je broj osoba koje nisu u vezi sve veći, čak je uveden i novi termin-singlizam, koji označava ljude koji nisu u ljubavnoj vezi tokom nekog dužeg vremenskog perioda. Broj razvoda se takođe takođe povećava. Broj sklopljenih brakova se smanjuje. Ako pažljivije pogledate oko sebe, videćete da su mnogi brakovi i veze više formalno postojeći. Malobrojni su parovi koji se mogu pohvaliti istinskom povezanošću, bliskošću, poverenjem i ljubavlju koja ih vezuje.
U čemu je problem? Gde je ba zapelo? Detaljan i precizan odgovor na ovo pitanje prevazilazi jedan blog posta, i ne bih se tim bavila da vrlo često, što privatno, od prijatelja i poznanika, što poslovno, od klijenata, ne čujem pitanje izgovoreno sa dozom tuge i stida, a to je „Šta sa mnom nije u redu?“, „Zašto ne mogu da nađem nekog ko mi odgovara?“, „Šta mi fali?“
Ima naravno ljudi, i muškog i ženskog pola, koji su sami zato što imaju nerealna očekivanja, niko im nije dovoljno dobar i svakom nađu neku neoprostivu manu. Ima i onih koji usled nepovoljnih okolnosti u ranom detinjstvu imaju probleme sa povezivanjem sa drugim ljudima, sa poverenjem i bliskošću. I jedni i drugi mogu to da promene ako žele i ako se potrude, ali oni nisu tema ovog teksta.
Tema ovog teksta su ljudi, i muškog i ženskog pola, koji, iako nesavršeni, imaju mnogo dobrih osobina, realistična očekivanja, dobro razvijene veštine komunikacije, uspešni su u mnogim aspektima života, dobri prijatelji…. jedino u ljubavi „nešto ne ide“.
Sa takvim ljudima se privatno družim i takvi ljudi dolaze na moje radionice, i kada im kažem ovo što ću i vama reći, uvek primetim izraz olakšanja i nade na njihovim licima. Zato sam odlučila da napišem ovaj tekst.
Nadam se da će bar neka dobra osoba, kada ovo pročita, odahnuti i reći sebi „sa mnom je sve u redu“, i „ništa mi ne fali“.
Zbrka sa polnim ulogama
Nekada, u ne tako davnoj prošlosti, se znalo koja ponašanja spadaju u opis muške, a koja u opis ženske polne uloge. Muškarac je išao na posao, zarađivao novac da bi prehranio ženu i decu i štitio ih ako se za to ukaže potreba. Žene su kuvale, održavale kuću urednom, rađale i odgajale decu. Kada se u takvoj postavci sretnu dvoje nepoznatih ljudi, najčešće po izboru porodice, i stupe u brak, bila je velika verovatnoća da će dobro funkcionisati. Drugi razlog što nam deluje da je nekada sve bilo jednostavnije je to što se o mnogim stvarima ćutalo. Da li su se svađali, da li je neko nekoga tukao… o tome se nije pričalo.
Takav opis polnih uloga je nastao kao posledica tadašnje funkcije braka, a to je bilo preživljavanje i produženje vrste. Muškarac je ženi bio neophodan da je prehrani i zaštiti, a žena muškarcu da mu omogući produženje vrste i skuva ručak. Ovde sam pisala o braku a ne o vezama iz prostog razloga što je pojam „ljubavne veze“ novijeg datuma.
A onda su civilizacijske tekovine dovele do toga je od pukog preživljavanja i opstajanja na dnevni red došlo pitanje kvaliteta života. I to je, između ostalog, dovelo i do promene u funkciji povezivanja i opisa polnih uloga.
Muškarci i žene više nisu neophodni jedni drugima da bi preživeli. Sada smo potrebni jedni drugima da bismo zajedno živeli kvalitetniji život u psihološkom i duhovnom smislu.
I tu je izvor našeg trenutnog problema. U današnje vreme nema jasnih smernica o tome kako da se ponašamo da bismo dobro funkcionisali u ljubavnoj vezi. Kako biti blizak sa nekim? Šta to uopšte znači? Gde se to uči? Od koga smo to mogli da vidimo?
Šta danas znači biti žena?
I šta danas znači biti muškarac?
U današnje vreme, usled psihičke evolucije, pred nas se postavljaju neki novi zadaci.
Svi znamo da nije dovoljno samo živeti, biti sit i u toplom. Svi znamo da kao ljudska bića možemo mnogo više da dobijemo od života. Ali još uvek učimo kako se to radi.
I zato smo zbunjeni i nesigurni. Nemamo više jasne okvire i smernice tradicionalnih polnih uloga koje bi nam ulivale sigurnost, a još uvek nismo u dovoljnoj meri izgradili savremene smernice. I pitanje je da li ćemo ikada uspeti, zato što novostečena sloboda nosi sa sobom i odgovornost u vidu pronalaženja najadekvatnijih načina ponašanja u određenim situacijama. Bez unapred pripremljenih tačnih odgovora.
U psihološkom smislu, kao vrsta, prestali smo da budemo deca kojoj se govori šta da rade i ona slušaju i sve bude u redu. Sada smo odrasli i na nama je da pravimo izbore, donosimo odluke i tragamo da načinima da što je moguće potpunije živimo svoje živote.
Eto, zato je danas toliko teško pronaći odgovarajućeg partnera/ku i izgraditi i održati stabilnu vezu. Zato što smo u raskoraku između starog i novog. I zato se saplićemo, grešimo, zbunjujemo i često poželimo da odustanemo i zauvek ostanemo sami jer „današnje žene ne znaju šta hoće!“ i „današnji muškarci su nesposobni!“
Ali, koliko god da nije lako, i koliko god da svako od nas ponekad poželi da odustane od ljubavne veze, istrajavanje u učenju, razvoju i traganju za našim jednistvenim načinima postojanja i povezivanja sa drugima se isplati!
Nagrada dolazi u vidu osećanja bliskosti, pripadanja i slobode da u vezi u isto vreme budemo i svoji i nečiji. Nagrada dolazi u vidu radosti autentične povezanosti i deljenja sa drugim ljudskim bićem.
Završiću ovaj tekst sa jednom lepom izrekom koja kaže da „dobra veza nije dar, nego postignuće.“
Dakle, rešenje je u tome da „zasučemo rukave“, zagledamo se u sebe, razvijamo sebe i prihvatimo da je u redu da ne znamo… sve dok učimo i ne odustajemo.
I sve to sa svešću o tome da nismo krivi što stari obrasci ponašanja ne funkcionišu u novim okolnostima!
