Đurđica, Žana i dve Nataše.
To su bile moje najbolje drugarice u detinjstvu.
I jedan Srđan. On mi je bio najbolji drug.
Mnogo smo se voleli i lepo igrali zajedno.
Živeli smo u Borovu, Hrvatskoj.
To je bilo najlepše malo mesto na svetu.
Odmah pored najlepšeg malog grada na svetu, Vukovara.
I tako nam je lepo i bezbrižno bilo, sve do moje šeste godine.
Tada su moji roditelji odlučili da se preselimo u Futog.
Za mene je to bio ogroman šok i gubitak.
Ispisali su me iz škole i ponovo upisali u zabavište.
U Hrvatskoj se u školu kretalo sa 6 a u Srbiji sa 7 godina.
Mislili su da je to dobra ideja, da imam vremena da se prilagodim.
Deca u vrtiću su mi se rugala i smejala.
Bila sam nova, i govorila čudne reči poput kruh i tanjur.
Bila sam tužna i usamljena. Nedostajale su mi moje drugarice.
Osećala sam se čudno, drugačije, neprihvaćeno.
Onda su me dve devojčice pozvale da se šetamo.
Bila sam jako srećna što žele da se druže sa mnom.
Šetale smo se tako do jedne uličice u kojoj su me istukle. Ne znam zašto.
U osnovnoj školi sam se družila sa grupom devojčica koje su koristile svaku priliku da mi se narugaju i posmehnu.
Trpela sam to, jer sam želela sa imam društvo. Trudila sam se da me vole ali nisam uspevala da izbegnem podsmehe i ruganje.
U sedmom razredu je došlo do nekog spajanja odeljenja, i pravljenja novog, u kom sam bila i ja.
A taman sam se koliko toliko navikla na društvo iz razreda.
Na času fizičkog su na mene stalno letele košarkaške lopte.
Mislila sam da je to slučajno.
Posle mi je jedna od novih drugarica iz razreda rekla da su to radile namerno.
Bile su očajne što će biti u razredu sa „Pantićkom“.
Kasnije je ona shvatila da nisam toliko loša i počele smo da se družimo.
I taman je sve krenulo lepo, završio se osmi razred i krenula sam u gimnaziju.
Već istraumirana od toliko promena i odbijanja, teško mi je padalo uklapanje u novu sredinu.
Do tada sam već o sebi zaključila da sam čudna, dosadna i nezanimljiva.
Da ne umem da se družim.
I odlučila da me baš briga za ljude, imam ja svoje knjige.
Kobajagi. Patila sam sve vreme. Uvek sam volela ljude i želela sam da se družim.
Želela sam da se osetim prihvaćeno i voljeno.
Ali teško mi je išlo. Baš teško.
Družila sam se kobajagi ali sam se zatvorila u sebe. Nisam govorila šta mislim i osećam. Previše mi je već bilo podsmeha i odbacivanja.
Trudila sam se da shvatim kakva treba da budem da bi me voleli i prihvatili, ali nikako nisam uspevala i bila sam jako umorna od toga.
Sve dok nisam napravila profil na Fejsbuku.
Prvo su tu bili samo ljudi koje znam, vremenom ih je bilo sve više.
Počela sam stidljivo da pišem po neki status. Tako. Bez očekivanja nekih.
Dobijala sam lajkove i lepe komentare.
Ljudima se sviđalo to što ja imam da napišem.
Onda sam pokrenula stranicu Emocionalna inteligencija, zatim i blog.
Pisala sam o psihologiji, jer to je ljudima zanimljivo. Koga inače briga šta ja mislim, šta mi se dešava, šta osećam…
Tako sam mislila, a nisam bila u pravu. Vremenom sam sretala sve više ljudi koji vole da pročitaju i nešto lično moje što napišem.
Ljudi koji me podržavaju, govore mi lepe reči i vidim, jasno vidim da im se sviđam. Ja. Ovakva.
Dugo sam bila u čudu zbog toga, teško mi je bilo da poverujem da sam nekom stvarno zanimljiva, da se nekom stvarno sviđam.
Srela sam mnoge ljude koji se sviđaju meni. Zanimljivi su mi i dragi. Dobronamerni su.
Neke sam srela i offline, i sa nekima sam vremenom izgradila lepa drugarstva i prijateljstva.
I dalje ima ljudi kojima se ne sviđam. Koji mi govore i pišu ružno. Malo ih je, ne prijaju mi takve reči, ali me više ne bole.
Ne bole me zato što samo konačno pronašla svoje jato, ljude koji mi se sviđaju, kojima se ja sviđam i koji me prihvataju ovakvu. Nesavršenu ali dovoljno dobru.
Ušuškana u ljubav, pažnju i podršku mnogih dragih ljudi, postala sam otpornija na grubosti nekih.
Moji Fejsbuk prijatelji i pratioci su mi pomogli da shvatim da sam zanimljiva, dobra i vredna. Da ima kome se sviđam i kome sam zanimljiva.
Otklonili su bol osećaja čudnosti, nepripadanja, neprihvaćenosti.
Beskrajno sam im zahvalna za to.
Neću nabrajati imena, mnogo ih je i bojim se da ne propustim nekog.
Svako ko mi je uputio makar jednu lepu reč iz srca doprineo je tome da ponovo osetim da pripadam i da sam jednako dobra i vredna kao svi drugi.
Foto: Quotesdekho
Draga Jelena,
Iako ne polažem baš previše nade u psihologiju (zvaničnu, naučnu) pri rešavanju životnih teškoća i nedoumica, rado čitam tvoje tekstove jer mi se sviđaš TI. 🙂 Toliko divnu i osetljivu dušu imaš, tako tananu, sve što izražavaš je tako pronicljivo, plemenito i lepo, uvek biraš lepu i odgovarajuću reč. Gajiš ljubav u sebi što ti daje stalnu inspiraciju, a svima nama korist od svake pročitane reči. Hvala ti što deliš svoja iskustva s nama. Svako dobro ti želim od srca! 🙂
Ja već rekoh da sam imala priliku da se uverim koliko divno, suptilno i nenametljivo umete da doprete do ljudi. Takva ste ličnost, takva Vam je pojava, takvo Vam je i pisanje – divno, suptilno i nenametljivo a ipak vrlo snažno, efektno i iskreno.
Problem je što su nekako uvek mnogo tiši oni koji imaju da kažu lepo, pa se ponekad učini da je onih drugih više. Nije. To je razlog zašto i pišem ovo, da malo razbijem tišinu (kojoj sam i sama sklona).
Svako dobro Vam želim i mnogo uspeha!
P. S. Neka Vas ne obmane tišina! ?
Hvala draga Ines, opet ste me obradovali i dirnuli komentarom 🙂
U tom je slučaju zadovoljstvo obostrano, profesorka draga.
Draga Jelena.Svaki put me iznova odusevljavas.Jer dok citam tvoje objave,cesto kao da citam o sebi…. Kao i u ovoj prici…Ja sam zbog slabog sluha bila jako usamljena jer nisam imala prijatelje.Nisam bila njihov nivo.Ja sam za njih bila gluva. To detinjstvo je bolelo.Ali bilo je i lepih trenutaka.
Da bismo to sve pretrpele i izrasle u coveka sa dobrim osobinama bez ikakvog prezira i cinizma prema onima koji su bili losi prema nama,treba dosta rada na sebi i knjiga…
Dobila sam tvoju prvu knjigu pre nego sto je i ugledala svetlost dana u knjizarama i veoma sam ponosna sto imam tvoju posvetu u njoj.
Danas sa jos par ljudi vodim jednu grupu na fb ciji je cilj da motivisemo,podrzimo i nasmejemo druge. Prenosim im i tvoje objave i vidim da su dobro primljene ?? sto mi je jos draze. Jer preko mene prosledjujem tvoje divne reci pune optimizma i pruzanje motivacije da budemo jaki i vedri. Zahvaljujuci tebi i jos par ljudi vidim da i ja motivisem druge da koracamo sa pozitivnim i optimisticnim duhom i hrabrim srcem i osmehom napred…
Hvala ti sto postojis ??
Ne brini, vecina nas je prosla slicno u periodu odrastanja, cak vrlo vrlo slicno, bile su to godine takvog života
Ali ti hvala sto to delis sa nama, mnogi cutimo o tome,ali dok sam citala bolelo je, opet, kao tih godina
Ljudi sa dušom nadju ipak svoje mesto pod suncem
Iskren drugarski poljubac
Hvala,draga Jelena na divnom tekstu koji je napisan sa toliko iskrenosti. Pronasla sam se u nekim delovima teksta koji se odnose na neprihvatanje.Tesko je to,ali se shvati da uvek ima bar nekoliko ljudi koji nas prihvataju takve kakvi smo. Njima cemo posvetiti paznju.Ako smo nekome cudni i to je u redu. Bitno je da mi prihvatimo sebe. Kisss
Hvala draga Danijela, drago mi je što vam je tekst koristio 🙂
Cestitam na hrabrosti i iskrenosti. Bas me je dirnuo ovaj tekst. Posle njega te gotivim jos vise. Hvala ti sto si nam pruzila priliku da upoznamo jednu tako divnu osobu kao sto si ti. 🙂
Hvala Lidija 🙂
Draga Jelena, ima nas još takvih sa „čudnim rečima“, ali ja sam eto imala sreće da im se to dopalo (ipak sam bila mnogo starija u odnosu na tebe, kad sam došla iz Rijeke), i ne mogu da zamislim kako je to ružan osećaj biti usamljen. Od tebe sam videla, pročitala i naučila savršenu rečenicu NISAM NUTELA DA ME SVI VOLE, a ti si upravo to uspela da postaneš i raduje se tome.
Hvala Biljana 🙂
Draga Jelena, imamo dosta slicnosti.
Prva slicnost je da smo jedno vreme i mi ziveli nedaleko Vukovara. Behu to divna vremena bez obzira na ratna dogdjanja. I onda smo se preselili u Futog. Moj stariji sin je tada imao 6 god. Svaki dan su ga tukli( sto u skoli ili na putu do iste), ismejavali njegove reci i zraze,. Odselili smo se iz te sredine jer nam nisu bili jasni ti ljudi i njihov nacin razmisljanja. Ta odbojnost prema dodjosu je neverovatna.
Da ne duzim, danas zivim preko okeana. Bez obzira na sve strahote rata, ne mrzimo one sto su nam pravili probleme.. Moji sinovi se druze sa omladinom iz raznih krajeva sveta. Lepota je u toj razlicitosti.. I bas neki dan, stariji sin prica sta je sve u Futogu kao dete proziveo a ja to nisam znala.. Nikad mi nece biti jasne pojedine nase sredine koje ne mogu pozeleti dobrodoslicu novom stanovniku vec cine sve da mu je zagorcaju. Bez obzira na sve to, mi volimo nasu Srbiju.
Druga slicnost je da sam zavrsila pshihologiju i savetovavanje. na engl jeziku( a dosla sam bez znanja ijedne eng reci..U nasoj zemlji sam zavrsila fakultet sasvim drgacijeg smera. )Trenutno volontiram jer imam nekih zdravstvenih problema pa ne mogu da radim..Volim psihologiju.
Draga Jelena, divim se Vasoj hrabrosti jer ste pobedili bolest. I ja prozivljavam teske trenutke jer mi je mladji sin imao zdravstvene probleme. Dok covek to ne dozivi ne zna ceniti zivot.
Nastavite tako!
Pozdrav!
Zorica
Hvala Zorice, veliki pozdrav 🙂
Osećala si se bezbednom da se na Facebook-u izraziš, pa si dopustila da iz tebe ka svetu poteče suština tvoga bića, a onda su ti ljudi uzvratili višestruko jer im se tvoja suština mnogo dopala. Ti si primer koliko je važno da čovek dopusti sebi da se izrazi (ispolji)! Eto, da nije tog dopuštanja, jedan divan psiholog i pisac ležao bi u sopstvenom zatvoru, a ovako leprša slobodno, nežno dodirujući tuđe duše. Pa eto, dopuštajmo i mi ostali sebi da se ispoljimo, da taj najtananiji deo sebe damo svetu, a onda će nam svet nesebično i toplo uzvratiti, kao što je uzvratio našoj Jeleni 🙂
Hvala Sandra za ove lepe reči 🙂
Poput mnogih koji su, zahvaceni ratom, dosli u nepoznato, i ja sam iz jednog malog mjesta u Bosni krajem ’92. dosao u Srbiju. Jos u Bosni sam znao da sam specifican, ali nisam znao zbog cega. Medjutim, posto smo u Bosni zivjeli u mjestu gdje svako svakog zna(a nasa porodica, kao i porodice mojih roditelja, su vazile za jedne od uglednijih porodica), nije bilo prostora za podsmjeh. Ali, kad smo izbjegli i dosli u veliki grad, stvari su pocele da se komplikuju. U okolnostima koje su tad bile najmanje nam je trebao podsmijeh, a toga je bilo na pretek. Samo neka kazes „ladica“ ili „mrkva“, odmah te ispravljaju. Zaboga, dodjosi su poremetili idealnu kolotecinu. Zbog tih sikaniranja, a posebno zbog mojih zdravstvenih nedostataka koji su uzrok te moje specificnosti, nikad se nisam prilagodio okolini, iako zivim u istom gradu preko 20 godina. Kad je doslo vrijeme za srednju, a onda i fakultet, puno mi je laknulo, jer nas je bilo sa svih strana
Za vrijeme tinejdzerskog perioda sam upadao u faze velike otvorenosti i velike zatvorenosti, sto je uzrokovalo da kasnije tesko sklapam prijateljstva.
ALI, sad imam malu grupu prijatelja sa kojima sam jako blizak(sto ne znaci da nemam i poznanika), a oni su, ironije li, uglavnom izbjeglice. To su ljudi koji su me prihvatili kakvog jesam i takvog me vole.
Prije nekoliko godina sam dozivio tezak gubitak u porodici, nakon cega su poceli porodicni problemi, ali sam izasao osnazen(mada mi ni danas nije lako) i stekao sam sposobnost da mnogo brze i tacnije predvidim razvoj situacije.
Drago mi je što ste iz svih ti situacija izašli osnaženi.
Jelena,ja cu Vam samo reci da uzivam da citam Vase objave i statuse,a sada se i divim Vasoj iskrenosti.Mada i dalje ne razumem kako je neko mogao da budeo grub prema Vama i zasto.Tolko pozitive i divnih reci da prosto ne mogu da zamislim da Vas neko nije voleo.Meni je jako drago sto sam Vas zapratila na fb.Moj iskreni pozdrav <3
Hvala Maja, uzvraćam pozdrav <3
Žao mi što ne znam gospodina Marka Zuckerberga da mu se lepo zahvalim što izmisli FB i time mi dade šansu da upoznam divne ljude , kao na primer tebe . Eto 🙂
🙂
Draga Jelena, rasplakala si me. Tekst je toliko iskren da reči bole čak i čitaoca…Verovatno su sve te okolnosti i doprinele da se baviš predivnom psihologijom, pišeš predivne tekstove i imaš toliko predivnih ljudi koji te cene i vole baš takvu kakva si. 🙂
Hvala ti draga Vesna za ove lepe reči 🙂
Predivan tekst…samo ostani takva..hvala Jelena
Molim, hvala za lepe reči 🙂
Draga Jelena, ja nisam vasa drugarica Natasa iz detinjstva, ali sam Natasa – vasa Facebook Internet drugarica iz virtualne realnosti koja vam cestita na tekstu, 100-procentno vas podrzava i razume i koju ste stekli zahvaljujuci tome sto ste odlucni, odlicni i radna i vredna osoba… Najveci napredak u zivotu sam napravila kada sam shvatila da je moja RAZLICITOST moja PREDNOST a ne mana… I odavno sam prestala da brojim lopte koje su letele na mene jos od detinjstva a lete i danas – i to uzarene… Ali, da bi bacio loptu, moras se distancirati – i hvala im na tome i hvala im na distanci i sto sami shvataju da ne mogu da stanu uz mene. Jer ljudi koji zele da mi „predaju loptu„ sto znaci nesto lepo kazu / saopste (cak i manje lepo – ali, to je njihovo misljenje i ja to postujem) – cine to iz blizine i na lep nacin. Hvala i onima sto nas ogovaraju iza ledja – kao sto poslovica kaze – to znaci da su barem 2 koraka iza nas! I mene su premestili u novo odeljenje u osnovnoj – gde sam se konacno, negde u 7. razredu – UKLOPILA! Sve vukovci, nadarena deca, individue – na koje su letele i letele lopte na fizickom -kao i na mene. Tu nas je skolski psiholog izdvojila i hvala toj inteligentnoj i HRABROJ zeni jer u doba Titovih pionira – napraviti novo odeljenje je bila REVOLUCIJA! Tu sam prvi put imala drugaricu u skolskoj klupi… Danas je ona stomatolog u Americi, predsednica odeljenja vlasnica lanca knjizara, drug is reda do prozora – trener u timu Novaka Djokovica, njegova sestra – uspesan ekonomista, drug iz prve klupe – privatnik, drug iz poslednje klupe – vlasnik firme u Italiji… A ostali, i dalje bacaju lopte u vazduh…
Moj zivotni put? Prvo polozila strani jezik (u inostranstvu), zavrsila Visu primenjenih umetnosti (u inostranstvu na stranom jeziku), zavrsila Fakultet (Socijalna politika – obuka osoba sa posebnim potrebama – u inostranstvu na stranom jeziku), otvorila svoju Agenciju za prevode i posredovanje (u inostranstvu), izdala srpsko – grcki recnik naucne terminologije, izdala knjigu „Moj si tip„ (zabavna psihologija – kratke price), i sto je najvaznije: STEKLA PRIJATELJE I SARADNIKE ZLATA VREDNE! Njih negde 4-5. Ne vise. Ali vrede za 10! Koji su tu, uz mene, u momentima kad imam previse obaveza, prehladu, vanredne situacije – da uskoce, pomognu, bez ikakve nadoknade! Ali to mi niko nije poklonio. To sam zasluzila. Konstantnim radom i fokusiranjem na SEBE, svoj RAD a ne na „bacanje loptica„ u vazduh i ogovaranje drugih. I nikad nisam bila bez posla i ne znam sta je nezaposlenost… Kad posla nema – ja sama stvorim novo radno mesto… Sto se tice „bacaca„, vezbam prihvatanje… te loptice koje bacaju tamo amo i neuroticno skakucu u mestu vec godinama – to im je sve sto imaju… sve sto znaju da rade… jedina zanimacija… Pisali bi i oni korisne NAUCNE tekstove Jelena kao vi – ali NE UMEJU! Pa se kriju iza lopti… Jer mi Jelena (kao sto procitah nedavno na FB), nemamo vremena da brinemo da li je tudja trava zelenija – BAVIMO SE ZALIVANJEM SVOJE! Pred vama je blistava karijera i tek vam predstoje uspesi (mi na Defektologiji smo imali malo vise statistike nego vi na Psihologiji i to vam naucno i statisticki tvrdim 🙂 Srdacno
Hvala draga Nataša što ste podelili svoje iskustvo. Hvala i za lepe reči upućene meni i naučno statističko predviđanje uspeha 🙂 Veliki pozdrav
Svaa cast, Natasa. Divno <3
Jaoj draga kao da pises o meni…period izbeglistva i sve ostalo…divan tekst!!!Sto bi ti rekla Raznez!!!Hvala ti Jeco sto si tu za nas!!!
Pošteno!
Umeš da uspeš!I voljena si.I pomažeš,…
Hvala Olga 🙂
Hvala i tebi draga Sanja za ove lepe reči 🙂
Secam se kao juce da je bilo kada smo ti otvorili prvi blog a bio je na in.rs domenu. To je bilo i pre blogspot.com platforme. Pre 5 godina 🙂
Tada sam te i prvi put kontaktirao a posle i prisustvovao i radionici u Nišu.
Jelena, svaka čast i nemoj da staješ. Čitamo te.
Hvala Ivane 🙂
i jako hrabra devojcica si! Za ovako iskren lican tekst hrabrost velika je svakako potrebna! 🙂
Hvala ti draga Saška 🙂