Danas sam vreme od 14 do 20h provela u stanu, čekajući kurira koji na kraju nije došao.
Inače mi ne prija to višesatno čekanje kurira, osećam se zarobljeno….što Ivo Andrić reče, zarobljena čekanjem.
Posle 20h i razgovora sa čovekom iz kurirske službe kog sam konačno dobila na telefon sam shvatila kako mi je dan protraćen.
Čekala sam, sve što sam radila da popunim vreme nije bilo u potpunosti zadovoljavajuće jer nisam bila u potpunosti prisutna.
Zvala sam više puta telefonom i niko se nije javljao.
Osećala sam se nemoćno, frustrirano i prazno.
Dobar deo života sam provela tako.
Čekajući da dođu neki koji nikada nisu došli i zovući neke koji se ne odazivaju.
Dani poput današnjeg su mi bili uobičajeni, prolazili su nekako pored mene a ja sam se osećala nemoćno, frustrirano i prazno.
Današnji dan mi je došao kao podsetnik šta bude kad se oslanjam na neke koji nisu pouzdani, i šta bude kad dozvolim da mi vreme organizuju takvi.
Dugo, baš dugo nisam imala ovakav dan.
Zato što dugo, baš dugo više ne čekam da neko dođe i uradi nešto.
Naučila sam da prepoznam na koga mogu da se oslonim a na koga ne. I kome mogu da verujem a kome ne.
Draga Jelena,
pratim Vas rad, imam Vasu knjigu.. recenica „Čekajući da dođu neki koji nikada nisu došli i zovući neke koji se ne odazivaju“.. bila je pozitivna provokacija da se javim.. Naime, cekajuci neke, nekoga, izgubila previse vremena. Odnedavno sam jednostavno u trenutuku odlucila da vise nikoga i nista ne cekam, vec krenem u akciju i zivim, ali zaista zivim u svakom trenutku, makar to bila obicna setnja gradom sa nekim dragim, sa kim jednostavno mogu o svemu da razgovaram bez straha sta ce reci, komentarisati, osuditi… Pozdrav Jelena, sve najbolje..