„Jao u kakvoj sam gužvi, nemam vremena ni da jedem ni da spavam.
Posla preko glave, ništa me ne pitaj…
Druženje i zabava??? Odmaranje???
Hahahaha pa nema šanse!
Nemam ja vremena za to!“
Počesto čujem ovako nešto izrečeno sa nekom dozom ponosa u glasu.
Danas je „za ponos“ biti prezauzet i pretrpan poslom.
Svako „ko iole drži do sebe“ je pretrpan poslom i nema vremena.
Odrasli smo i odgovorni ljudi, zar ne?
Pa ne znam…zanemarivanje bazičnih potreba ne bih baš nazvala odraslim i odgovornim ponašanjem.
Da, potrebno je da radimo i da, potreban nam je novac da bismo obezbedili sredstva za život.
To nije problem.
Problem je kada posao stavimo ispred života.
Kada od života bežimo u posao.
Kada od ljudi bežimo u posao.
Zatrpamo se, premorimo se pa imamo izgovor da se ne zagledamo u sebe i ne vidimo da nam nedostaje da živimo.
Nemoguće je pobeći od života, bar ne trajno.
Privremeno možemo da se zavaramo da smo uspeli i da nam je dobro, ali na duže staze ta strategija ne radi posao.
Preskupa je.
Plaća se zdravljem, fizičkim i psihičkim.
Nemojte bežati od života.
Ne zloupotrebljavajte posao za tako nešto.
Suočite se sa onim što vas boli i rešite to.
Posao neće pobeći, a život proleti.
Kao što planirate poslovne obaveze, planirajte ishranu, odmor, rekreaciju i druženje.
Birajte kvalitetne namirnice, aktivnosti i ljude.
Ne osećajte krivicu zbog toga što vodite računa o sebi i svom životu.
TO je odraslo i odgovorno ponašanje, a ne bežanje u posao.
Bežanje u posao je društveno prihvatljiva droga.
