Da li posao i novac mogu da nam donesu sreću?

„Razmišljajući sad o tebi i tome što radiš, veliki deo rešenja je u poslu koji voliš i u kom uživaš. Ja u svom već odavno ne i radim ga da preživim, ne snalazeći se čak ni u kom pravcu bih krenula jer ne stižem, moram da radim. A kod tebe se tačno videlo kako spadaju okovi, mislim ja sam to videla ovako kroz godine praćenja i čitanja i sigurno je veliki deo u tome 🙂 „

Super mi je ovo što si napisala da se vidi kako mi spadaju okovi, hvala ti 🙂  mislim da je posao samo posledica. Kod mene se sve vrti oko toga da dozvolim sebi da ja budem ja….kako tu napravim pomak, to se oseti u svim aspektima života. Poslovni aspekt mi je istaknut na fb, verovatno otud takav utisak.“

Deo prepiske sa drugaricom koja mi se požalila kako se oseća izgubljeno i nezadovoljno.

Ovaj razgovor me naveo da se zamislim, zapitam i preispitam.

Da li sam sada srećna zato što radim posao koji volim, dovoljno zarađujem i prilično sam uspešna?

Ili možda, radim posao koji volim, dovoljno zarađujem i prilično sam uspešna zato što sam srećna?

Definitivno je u pitanju ovo drugo.

Sećam se vremena kada sam i ja razmišljala kao većina ljudi:

Eh, kada bih radila ono što volim, imala više novca, bila uspešnija, mršavija…..tada bih bila srećna.

Ne bih se osećala tako prazno, nesigurno i tužno u sebi.

Kao svi ljudi, i ja se ponašam u skladu sa onim u šta verujem.

Pa sam se tako trudila i trudila i trudila da ispunim te uslove za sreću.

Bila sam poprilično uspešna u tome ali cilj, da budem srećna, da se osećam mirno, zadovoljno i ispunjeno mi je nekako uvek izmicao.

I kao većina ljudi mislila sam- još samo ovo da postignem, još samo malo više da zaradim, još samo koji kilogram da skinem….biću srećna.

I kao većini ljudi- taj cilj mi je uporno izmicao.

Kao dobro đače sam ispunjavala „uslove za sreću“, nagrada nikako nije stizala i moje nezadovoljstvo je raslo.

Videla sam da tu nešto ne štima.

Možda nešto nije u redu sa mnom? (ovo većina ljudi zaključi kada uporno ne uspeva)

A šta ako nešto nije u redu sa ovim uslovima za sreću?

Šta ako me sreća čeka na nekom drugom mestu?

Šta bi to moglo da bude? Koje je to mesto?

Možda mesto ljubavi prema sebi?

Možda ću biti srećna ako budem dobra prema sebi.

Ako sebi ne postavljam uslove.

Ako svoju vrednost ne merim poslom kojim radim, novcem koji zarađujem i brojem kilograma?

Ako svakog dana uradim nešto lepo i dobro za sebe.

Ako svakog dana primetim nešto lepo i dobro kod sebe.

Ako volim sebe bez uslova, i kada sam zbunjena, i kada sam uplašena, i kada grešim….

I tako, shvatajući da nemam šta da izgubim, svakog dana sam bila bar malo dobra prema sebi.

Svakog dana sam bar malo volela sebe bez ikakvih uslova.

Svakog dana sam sebi upućivala bar neku lepu reč, činila bar neki gest ljubavi.

Dugo sam se borila sa tim verovanjem da treba da ispunjavam neke uslove. Duboko su bila usađena.

Ljubav prema sebi sam pokazivala i tako što sam tražila pomoć i podršku. Od prijatelja i od psihoterapeuta.

I tako, dan po dan, mic po mic, gest ljubavi po gest ljubavi, stigoh ovde gde sam sad.

Zadovoljna.

Dobra i nežna prema sebi.

Uspešna.

Srećna.

Onako mirno, tiho srećna.

Bez uslova.

Samo zato što jesam.

Samo zato što postojim.

Kada sebi postavljamo uslove za sreću i ljubav prema sebi, osuđujemo se na neuspeh, nezadovoljstvo i frustraciju.

Kada posao, novac, uspeh, izgled….postavimo kao merilo svoje vrednosti, kao nešto što je vrednije i važnije od nas samih, postajemo robovi jurnjave za njima.

Kada sebe, svoje zdravlje, svoj mir stavimo na prvo mesto, pristup poslu i novcu se drastično menja.

I rezultati se drastično menjaju.

Iz knjige „Kad porastem, biću Ja“