Zabavan način da prestanete sa odugovlačenjem

„Trening samopouzdanja mi se svideo i svako veče odvojim bar par minuta, pred spavanje, da analiziram tri koraka i vežbe za povećanje samopouzdanja. Dosta mi je značilo i nastaviću da radim na sebi. Hvala.“

 


 

„Umorim se kad samo pomislim da treba da spremam stan. Plaši me zlokobni izgled gomile veša za peglanje. Kao da sa mnom žive neki čovečuljci koji iz čiste zlobe prave nered. Kuhinja, kupatilo, usisavanje, brisanje prašine, pranje prozora… Nikako da se nakanim.“

Treba da napišem godišnji izveštaj, sloši mi se kad se setim koliko vremena će mi to oduzeti. Litre kafe, besane noći, bolovi u leđima i ramenima…“

„Moram da napišem udžbenik, treba mi za izbor u zvanje, nikako da se nakanim. Imam gomilu ideja, ne znam odakle da počnem. Sat otkucava, počinjem da paničim, anksioznost mi blokira mozak… želim da batalim sve i odem na neku planinu da čuvam ovce.“

Zašto odugovlačimo i odlažemo da uradimo nešto?

Postoje različiti uzroci, i za svaki od njih je i rešenje drugačije. U ovom tekstu ćete pročitati moguće rešenje ako odlažete zato što vas uplaši i parališe količina posla koja je pred vama, ili su u pitanju vama odbojni, dosadni poslovi i zadaci.

Ruski fiziolog Ivan Pavlov je napravio interesantan eksperiment. Svaki put kada bi psu davao hranu, istovremeno bi zazvonio zvoncetom, i to je ponavljao više puta. Nakon nekog vremena, pas je počeo da luči pljuvačku čim zvonce zazvoni, bez hrane na vidiku. Ovaj oblik učenja je nazvan klasično uslovljavanje (za to otkriće Pavlov je dobio Nobelovu nagradu). Bezuslovna draž u ovom slučaju je hrana, uslovna draž je zvuk zvona. Kada se dovoljan broj puta ponove zajedno, i uslovna draž počne da izaziva refleks karakterističan za bezuslovnu.

Kao što pas počne da luči pljuvačku kad čuje zvonce, tako mi možemo da povežemo prijatnu emociju sa neprijatnom aktivnošću.

Može primer?

Može, nekoliko.

Volim da pišem, ali ponekad toliko toga želim da kažem, ne može ukratko, treba više vremena, i onda, stručno rečeno, zabagujem.  Trik koji odavno koristim je da kažem sebi – pišeš 20 minuta, pa šta napišeš. Pustim The best of Mozart plej listu, podesim tajmer, i pišem. Posle nekog vremena sam primetila da mi se želja, pa čak i potreba za pisanjem pojavi svaki put kad čujem Mocarta. To važi za psihološke tekstove. Za pisanje priča sam se nehotično uslovila na muziku iz baleta Krcko Oraščić. Primenjujem isti princip. Tajmer, 20 minuta, kažem sebi – šta uradiš za to vreme uradila si, dovoljno je. Kad vreme istekne kažem – bravo ja! I to zaista mislim. Postavila sam sebi zadatak koji mogu da ispunim, i na taj način obezbedila sebi osećanje postignuća i priliv dopamina.

Volim da pišem, ne volim da spremam. Ne vo-lim! Volim kad je prostor u kom boravim čist i uredan, ali ako bi mogla neka dobra vila to da obavi u toku noći bilo bi super. Što više odugovlačim, više posla ima, a moja volja za spremanjem sve manja i manja. U nekom trenutku, kad mi je već dozlogrdilo to mučno osećanje, dosetila sam se da pustim sebi nešto što posebno volim, koncert grupe Queen na Vembliju. Traje 22 minuta, taman vremenski interval na koji dobro reagujem (ni prekratko ni predugo), i dok Fredi pjeva Jela kuću sprema. Posebno mi se sviđa što se nastup završava pesmom We are the champions. Volim da verujem da svi ti ljudi na Vembli stadionu aplaudiraju meni što sam oribala kupatilo. Ljupko se poklonim publici i zadovoljna obavljenim mirne savesti nastavljam sa dnevnim aktivnostima za koje ne moram da primenjujem psihološke fore i fazone da bih se motivisala. Dnevni minimum mi je taj jedan interval od 22 minuta, nekad me ponese pa ponovim nekoliko ciklusa. I kad „odradim“ samo taj jedan, ne propustim da potapšem sebe po ramenu i kažem- bravo ja!

Ako vam ovaj pristup ne pomogne, ne dajte se obeshrabriti. Uzrok odugovlačenja je nešto drugo, samim tim i rešenje je drugačije. Na primer, nekad mi pisanje ne ide ni uz Mocarta ni uz Čajkovskog. To se dešava u periodima kada problem nije želja da mnogo toga kažem, ili sumnja u sebe.

Nekad mi treba da tihujem, zato što je i to deo kreativnog procesa.

Ili je možda taj silni otpor prema nečemu onaj tihi glasić koji nas najbolje što zna i ume čuva da ne skrenemo s puta svoje duše. Na doktorskim studijama mi je sve (što nije imalo veze sa emocionalnom inteligencijom) jako, jako teško padalo. Odugovlačila sam, kanila se, sve što sam uradila bilo je s teškom mukom. Zašto? Zato što je doktorat bio uslov da zadržim posao koji nisam želela. Sad mi je potpuno jasno zašto sam se toliko opirala svakom koraku ka njemu.

Želite da:

  • više volite sebe
  • povećate svoju emocionalnu inteligenciju
  • ulepšate i obogatite svoju svakodnevicu?

Knjiga „Putovanje u središte srca“ može da vam pomogne u tome!

Sjajna knjiga, pravi melem

Srbijanka Jović

„Profesionalna, stručna, a opet topla, lična i milujuća.“

Jelena Veljković

Pisana je jednostavnim i razumljivim jezikom, uz mnoštvo primera, ilustracija i konkretnih načina da život živite lakše i lepše.

U ovoj zbirci psiholoških tekstova obrađene su neke od sledećih tema:

  • ljubav prema sebi
  • odnosi sa drugim ljudima
  • srećan život
  • emocionalna inteligencija
  • asertivnost

 


 

“Mislila sam da nije lako zavoleti sebe, da je to dugačak i neprijatan proces.
Uz ove divne vežbe mi rad na sebi izgleda kao igra. Radim ih već dva meseca, i definitivno ću ih zadržati kao naviku za ceo život.“

Jelena Pantić

Psiholog i autorka knjige "Putovanje u središte srca". Više od 15 godina se bavim emocionalnom inteligencijom, pozitivnom psihologijom, psihologijom sreće i blagostanja.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *