Ne govori šta joj smeta.
Prećutkuje šta želi.
Uvek je nasmejana.
Nikad se ne ljuti.
Povišen ton kod nje ne postoji.
Naučila je da je to jedini način da dobije mrvu ljubavi.
Ponekad.
Ili makar izbegne bes stvoritelja svojih.
Oseća se prazno, pomalo depresivno.
Nema energije.
Životni elan bledi.
Razigranost posustaje.
Za mrvu ljubavi onih čija su srca gluva i slepa, odrekla se svoje životnosti.
Tu mrvu ljubavi nikada nije dobila.
I nikad neće.
Shvatila je to nakon deset godina psihoterapije.
Izgubila je nadu da će je oni ikada voleti.
I, istovremeno, dobila nadu da ljubav može da dobije na drugom mestu.
Od ljudi čija su srca živa i topla.
Sada jasno i glasno kaže šta joj smeta.
Svoje želje slobodno iznosi.
Nasmejana je često, ali ne uvek, i ne pod silom.
Ljuti se katkad.
A bogami i ton povisi.
Iz knjige „Ženska sreća i druge priče“
Pročitajte:
